Poslednjih nekoliko godina svakog decembra pomislim na trenutak kada je Džeremi Korbin, tada lider opozicione Laburističke partije u mojoj drugoj domovini, Velikoj Britaniji, u novogodišnjem govoru upotrebio citat koji mi je zvučao poznato. „Ova godina biće teža od prošle“, rekao je tada. Korbinove reči učinile su mi se poznatim jer je citirao Envera Hodžu – notornog komunističkog vođu moje izvorne domovine, Albanije – koji je u nastavku dodao i kako će, „s druge strane, ova godina biti lakša od naredne“. Korbinova opaska izazvala je buru jer su je neki uzeli za dokaz da se Laburistička partija pretvorila u marksistički kult, dok su drugi osuđivali njegov manjak senzibiliteta za traume koje Albanci vuku iz komunističkog perioda.
Pod „Čika Enverom“, Albanija je tokom najvećeg dela mog detinjstva bila najizolovanije mesto na svetu, odsečeno kako od „revizionističkog“ Istoka tako i od „imperijalističkog“ Zapada. Zemlja je u to vreme egzistirala u vlastitoj vremenskoj kapsuli, surovoj realnosti na veštački način kreiranoj lojalnošću režimu, propagandom, nadzorom i suzbijanjem svakog otpora. Albansko viđenje budućnosti bilo je oblikovano mitovima iz prohujalih vremena o herojskoj žrtvi i samodovoljnosti, i duboko uronjeno u teorije zavere o stranoj agresiji koja samo što nije.
Do uništenja Svaka nova godina donosila je nove paranoje, nove nestašice, nove disciplinske mere, nove pozive da se istraje. Jedino u šta je država konzistentno ulagala bili su bunkeri. Kako je iko mogao da makar i ovlaš to poredi s onim što se tada dešavalo na Zapadu?
Korbinovo svojevremeno citiranje Envera Hodže na čudan način se pokazalo proročkim. U njemu su sažeti puzajući očaj i užas s kojim mnogi od nas dočekuju svaku novu godinu od 2016. naovamo
Pa ipak, koliko god bio mračan smisao za humor koji Albanci i mnogi drugi u to vreme nisu umeli da cene, Korbinov govor i pomenuti citat na čudan način su se pokazali proročkim. U njemu su sažeti puzajući očaj i užas s kojim mnogi od nas dočekuju svaku novu godinu od 2016. naovamo. U to vreme se činilo da Bregzit predstavlja najgoru moguću katastrofu. „Povratimo kontrolu“, trijumfalistički slogan pristalica britanskog istupanja iz Evropske unije, izazivao je jezu u kosmopolitskim elitama širom Zapada.
Sećam se da me, dok su mnogi hitali da naprave zalihe namirnica za slučaj da Bregzit nastupi bez ikakvog prethodnog dogovora dve strane, neko pitao da li su me prizori polupraznih polica u supermarketima podsetili na Albaniju u Hodžino vreme (nisu). Ali s naknadnom pameću – a nakon prve izborne pobede Donalda Trampa, jedne globalne pandemije, ratova u Ukrajini i Gazi, te Trampovog povratka u Belu kuću – čak i najtvrdokorniji protivnici Bregzita sada bi morali da se slože da je njihova tadašnja panika bila ponešto preterana.
Ili nije bila? Ove godine navršiće se deset godina od izglasavanja Bregzita, svakako važne simbolične vododelnice u eri globalizacije. Referendum iz 2016. signalizirao je povratak u svet u kome su države u sve većoj meri izolovane jedna od druge, institucije postaju taoci arbitrarne volje pojedinaca, a vladavina prava je u naizgled nepovratnom opadanju.
Nije verovatno da će godina u koju stupamo biti drugačija. Ondašnji poziv zagovornika Bregzita na „povratak kontrole“ – koji je svojevremeno sadržao makar privid intelektualnog poštenja, u meri u kojoj je prizivao legitimnu debatu o suverenitetu – u međuvremenu se degenerisao u do maksimuma naduvani konspirativni narativ. Danas nam govore kako je kontrola nemoguća zbog sveprisutne pretnje u vidu stranaca i onih za koje se procenjuje da ih je nemoguće „integrisati“.
Kant je verovao je da će doći vreme u kome će ratovi postati ne samo totalno destruktivni i neizvesni, već i ekonomski neodrživi i kao generatori nekontrolisanog zaduživanja propasti
Čini se kako budućnost nudi samo mešavinu užasa i paranoje. Šta drugo da se očekuje od sveta u kome je vojna industrija jedini sektor za koji se sa sigurnošću može očekivati da će rasti, i u kome su tehnološke inovacije, čini se, u sve većoj meri usmerene na usavršavanje sposobnosti uzajamnog uništenja? Gde pronaći nadu usred svega toga?
Na drugi način U eseju Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka iz 1784, nemački filozof Imanuel Kant pokušao je da identifikuje polazišnu tačku s koje bi istoriju bilo moguće interpretirati kao nešto više od turobnog spektakla nasilja, nepravde i iracionalnosti, i uočiti obrazac koji bi pogodovao razvitku moralnih sklonosti. Smatrao je da je to bilo teško izvesti jer ljudi ne rade uvek ono što je racionalno i u njihovom interesu. Oni imaju slobodnu volju koja ih čini sposobnim da prepoznaju šta je ispravno, ali zbog toga nisu ništa manje skloni da izaberu pogrešno.
Paradoksalno, Kant je rat – preciznije rečeno, iracionalnost rata – video kao ključnu stazu ka nadi. Verovao je da će doći vreme u kome će ratovi postati ne samo totalno destruktivni i neizvesni, već i ekonomski neodrživi, kao generatori nekontrolisanog zaduživanja i propasti. Onako kako je on to video, eskalirajući konflikt između interesa pojedinačnih država i ekspanzije globalne trgovine na kraju bi trebalo da „uticaj koji svaki potres u jednoj državi ima na sve druge države u našem delu sveta (…) učini toliko primetnim“ da će pojava neke nove političke konfiguracije postati neizbežna. Predviđao je formiranje neke buduće kosmopolitske federacije, za kakvu „u prošlom svetu nije postojao primer“.
Na kraju je svet i izrodio jedan takav primer, makar i nesavršen. Kant je predvideo da će „posle mnogih pustošenja, padova, pa čak i opšteg unutrašnjeg iscrpljivanja svojih snaga“ priroda naterati ljude da „učine ono što im je um i bez toliko žalosnih iskustava mogao reći“. Izgledalo je kako se njegovo proročanstvo obistinjuje kada su, u košmarnim uslovima kakvi su vladali u logoru na ostrvu Ventotene – gde je Musolini slao svoje demokratski nastrojene protivnike – Altijero Spineli i Ernesto Rosi sročili manifest kojim se zagovara stvaranje federalne Evrope, u kojoj bi zemlje bile povezane ne osvajanjima, već saradnjom.
Paradoksalno, jedino mesto na kome je evropski san još živ jeste Albanija – koja je, čini se, završila u još jednoj vremenskoj kapsuli, alternativnoj realnosti
Ventontenski manifest (poznat i pod izvornim naslovom Za slobodnu i ujedinjenu Evropu, prim.) kasnije će biti inspiracija za osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik, a na kraju i EU – pokušaj, bez istorijskog presedana, da se zajednički ekonomski interesi transformišu u moralni i politički projekat. Sredinom prve decenije ovog veka taj projekat je i dalje bio živ i zdrav. Univerzitetski kursevi brujali su od priče o budućnosti Evrope kao supranacionalne institucije, s podelama oko toga kako funkcionalnu integraciju unije kakva je bila u to vreme podići na ambiciozniji nivo političkog tela utemeljenog ne na „moći“, nego na „pravu“. Bilo je to vreme kada su Evropljani još bili u stanju da zamisle ustavnu konvenciju koja bi počinjala sa „Mi, narod Evrope“ (aludira se na čuvene početne reči američkog Ustava – „Mi, narod Sjedinjenih Država…“). Bio je to trenutak nade.
Gimme Shelter Paradoksalno, jedino mesto na kome je taj san još živ jeste Albanija – koja je, čini se, završila u još jednoj vremenskoj kapsuli, alternativnoj realnosti koja me podseća na Vremensko sklonište, roman bugarskog pisca Georgija Gospodinova u kome ljudi mogu da biraju istorijsku epohu u kojoj bi želeli da žive. Za Albance je idealna epoha EU od sredine devedesetih pa do pred kraj te decenije, otprilike od potpisivanja Mastrihtskog sporazuma do ustavnog projekta (inicijative za usvajanje Ustava EU koja je završena neuspehom). Na izborima u to vreme održavanim u Albaniji bitka se vodila oko obećanja ulaska u EU i s tom temom se na njima i pobeđivalo; preko noći su usvajani novi zakoni kako bi se zemlja uskladila s Acquis communautaire, pravnim tekovinama EU.
Ali postoji cena za to. Na albanskoj obali, u Šenđinu i Gjadru, sabirni centri za smeštaj deportovanih tražilaca azila koje je sagradila Italija podsetnik su na stanje stvari u kome ostatak Evrope, i dobar deo sveta, danas žive. Tu nailazimo na liminalni prostor između kosmopolitskih ideala i distopijske budućnosti.
U obraćanju italijanskom parlamentu u martu 2025, premijerka Đorđa Meloni taj novi poredak artikulisala je bolje nego bilo ko drugi. Nimalo iznenađujuće, obrušila se i na Ventontenski manifest, čiji su autori napisali i ovo: „Problem koji prvo treba rešiti, i bez čijeg rešavanja će svaki drugi napredak biti samo prividan, jeste konačno ukidanje podele Evrope na nacionalne suverene države.“
S tim ciljem na umu, Spineli i Rosi su, među brojnim razumnim predlozima, zagovarali i podelu vlasti, važnost demokratizacije ekonomije, ulogu kulturne inkluzije, te političku neophodnost mobilizacije široke koalicije progresivno orijentisanih partija. Na sve ovo Meloni je uzvratila ovako: „Ne znam da li je to vaša Evropa, ali moja sigurno nije.“ I dodala kako se nada da oni koji staju u odbranu manifesta taj dokument nisu ni pročitali.
Doprinos evropskih elita razmišljanju o tome kako će budućnost izgledati danas se sastoji uglavnom od toga da aplaudiraju Melonijevoj na „upravljanju migracijama“, ili se pridružuju neumerenom laskanju Trampu
Pa ipak, gotovo niko izvan Italije nije obratio pažnju na te njene reči. Možda zato što današnja Evropa daleko više nalikuje viziji Italijanske braće – partije koju Meloni predvodi – nego onoj koju su imali rodonačelnici evropskog federalizma. Doprinos evropskih elita razmišljanju o tome kako će budućnost izgledati danas se sastoji uglavnom od toga da aplaudiraju Melonijevoj na njenom modelu „upravljanja migracijama“, ili se pridružuju neumerenom laskanju Trampu u nadi da će zauzvrat isposlovati minorne trgovinske ustupke. Što se pak nedavnog poziva predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen na „ponovno naoružavanje Evrope“ tiče – e to me, priznajem, zbilja podseća na albanske kampanje gradnje bunkera.
Kad razmišljam o godini pred nama, uhvatim sebe kako se još jednom okrećem Kantu i njegovom podsećanju na to da, kad je o ljudskom rodu reč, niko ne može istinski da predvidi budućnost. „Pretpostavljena istorija“, pisao je on, razlikuje se od istorije prirode, jer smer događaja u istoriji čovečanstva zavisi od slobode, a ne od nužnosti. Jedino proročanstvo koje se može obistiniti jeste ono koje prorok pomogne da se ostvari.
Tako da, umesto da spekulišem o tome šta će se najverovatnije dogoditi, radije bih da govorim o nadi – onoj koju je Vaclav Havel opisao kao nadu bez optimizma: moralnoj dužnosti, koje se pridržavamo i onda kada su perspektive sumorne. To je nada da ćemo svedočiti tome da se ideali koji su nekada pokretali institucije u Evropi vrate na njene ulice, u odbranu migrantskih prava, a protiv mašinerije rata. Napredak nikada nije zagarantovan, ali je uvek moguć, pod uslovom da se ponašamo kao da jeste. Razmišljajući o ovom naročitom vidu pretpostavljene istorije, oživljavanje duha otpora koji nam je podario kosmopolitski socijalizam Ventontenskog manifesta svakako nije najgora polazna tačka s koje bismo mogli da krenemo.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
