Na čuvenoj fotografiji iz aprila 2019. godine, osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž kroz prozor policijskog vozila pokazuje dva prsta okupljenim foto-reporterima. Prikaz prilično ikoničan, kako zbog značaja samog događaja – nakon sedmogodišnjeg boravka u ambasadi Ekvadora u Londonu konačno je isporučen vlastima Velike Britanije – tako i zbog izvesnih sličnosti s umetnošću ikonopisanja. Duge brade, umornog pogleda i dostojanstven, Asanž je neformalnim pozivom na mir, ali i potonjim podizanjem palca, poslao poruku i protivnicima i poštovaocima: šta god da mi se na ovom svetu dogodi, ja sam već pobedio.
Kada je 20. februara tekuće godine Viši sud u Londonu počeo većanje treba li Asanža izručiti američkim vlastima ili ne, optuženik zbog narušenog fizičkog i mentalnog zdravlja nije mogao da se pojavi u sudnici. Peta je godina kako se nalazi u pritvorskoj jedinici zatvora Belmarš u jugoistočnom delu engleske prestonice i žalba koju je njegov advokatski tim uložio na presudu iz 2021, kao i na potvrdu te presude iz 2022. godine, jedini je preostali pravni sokak koji ga može spasiti od izručenja Sjedinjenim Američkim Državama, i to u roku od 28 dana. Sleduje mu mogućih 175 godina zatvora. Nekadašnja sekretarka unutrašnjih poslova Velike Britanije Priti Patel nalog za izručenje odavno je parafirala.
Američke vlasti Asanža traže po osamnaest tačaka optužnice koje se ugrubo mogu podeliti u tri grupe: tehničko pomaganje uzbunjivačice i bivše obaveštajne analitičarke američke vojske Čelsi Mening, podsticanje da isporučuje poverljive podatke, kao i objavljivanje imena izvora što njihove živote dovodi u potencijalnu opasnost. Tvrdnje posve klimave, kažu upućeni, jer se Čelsi Mening prirodom posla i svojim mestom u hijerarhiji već bavila obradom velike količine poverljivih podataka. Pre no što se obratila Vikiliksu, kompromitujućih 750.000 dokumenata je pokušala da podeli sa svojim tadašnjim kongresmenom Krisom van Holenom, ali i redakcijama Vašington posta i Njujork tajmsa. Neuspešno.
Ipak, vlasti insistiraju da Asanža ne potražuju kao novinara, nego kao hakera koji je dokumentaciju objavljenu na Vikiliksu pribavljao nezakonito – premda se čini da bi, u slučaju njegovog isporučenja Americi, upravo novinari imali čega da se plaše, a ne hakeri. Ima ona stara narodna: bitange se u nedostatku argumenata redovno hvataju za procedure, pa tek onda za optužbe. Cinik bi rekao da je Asanžova glava jedino oko čega demokrate i republikanci uopšte mogu da se dogovore – optužnicu je podigla Obamina administracija, a Trampov šef Centralne obaveštajne agencije (CIA) Majk Pompeo Vikiliks je okarakterisao kao „neprijateljsku obaveštajnu službu“. Šta je to u njegovom radu protivdržavno?
Pre četrnaest godina, recimo, objavio je snimak incidenta nad Bagdadom kada su 2007. američki vojni helikopteri usmrtili jedanaestoro iračkih civila, kao i dvoje novinara Rojtersa. Pojavilo se još oko pola miliona poverljivih i tajnih dokumenata američke administracije o ratovima u Iraku i Avganistanu, a s njima su isplivali i novi dokazi o ratnim zločinima američke soldateske. Rečju, Asanžov projekat je objavljivanjem golih činjenica više nego ma koji inostrani faktor raskrinkao odbrambeni narativ zvaničnog Vašingtona prema kojem je američka cokula imala moralnu opravdanost da gazi po tlu dve azijske države. Ugrožava li to nacionalne interese ili ne ponajpre zavisi od toga šta pod nacionalnim interesom podrazumevamo i koliko se on prepliće s vojno-industrijskim kompleksom. A prepliće se.
Asanžova glava je jedino oko čega demokrate i republikanci mogu da se dogovore – optužnicu je podigla Obamina administracija, a Trampov šef CIA Majk Pompeo je Vikiliks nazvao „neprijateljskom obaveštajnom službom“
Njegova saradnica Čelsi Mening izbegla je uobičajeni rafal moralnih diskvalifikacija – Asanž je neretko prokazivan kao osoba na autističnom spektru s narcisoidnim poremećajem ličnosti, a ne treba zaboraviti ni optužnice za silovanje koju je švedsko tužilaštvo podiglo, pa oborilo 2017. i 2019, da bi ih ubrzo potom ponovo pokrenulo – premda je činjenica da je transrodna osoba sporadično i oportuno provejavala u medijima. Zakatančena je 2010. godine. O Asanžovim uslovima u Belmaršu ne znamo mnogo, ali sigurno nisu bolji od onih u kojima je Mening provela pritvorske dane – ukoliko bi tokom dana probala da zaspi u skoro četiri kvadratna metra velikoj samici, morala bi da ustane, bila je uskraćena za posteljinu i jastuk, a stražari su je namerno rešetali protivrečnim naredbama. Tri godine kasnije, osuđena je na 35 godina robije, da bi je Barak Obama pomilovao na isteku drugog predsedničkog mandata. Od marta 2019. do marta 2020. bila je u pritvoru zbog nepoštovanja suda – to jest, odluke da ne svedoči pred federalnom istražnom porotom koja se bavi Vikiliksom.
„Nekada sam radio za vladu, a sada radim za javnost“, prva je rečenica knjige Trajno zabeleženo (Permanent record) iz 2019. godine, autobiografije Edvarda Snoudena, uzbunjivača za koga je politikološkinja Alison Stenger svojeveremno rekla da će u budućnosti biti sagledavan kao prvi američki izdajnik-patriota. Pre jedanaest godina je kao zaposleni jedne privatne kompanije koja je radila u okviru Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) otuđio dokumente – obaveštajci će reći: njih 1,7 miliona, što će Snouden poricati – koji su pokazali da nisu baš sve teorije zavere neosnovane. Američke vlasti zaista prisluškuju svoje i tuđe građane, ispostavilo se, na načine vrlo razrađene i tehnološki inovativne, što se saznalo iz članaka britanskog Gardijana i Vašington Posta, s kojima je Snouden prethodno kontaktirao. Možda i poučen iskustvom svojih prethodnika, tada dvadesetosmogodišnji uzbunjivač pobegao je u Hong Kong, pa u Moskvu, gde je dobio politički azil.
Sigurno su i Snouden i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin svesni da bi prvi, da je kojim slučajem udario na ruske službe, odavno bio pod zemljom ili u Sibiru. Kao što znaju i da je njegova povremena kritika okoštalog Putinovog režima mala cena za krupne geopolitičke poene Moskve. Jer, na svaku opravdanu opasku Vašingtona da Kremlj nepoćudne ubada cijanidskim kišobranima i gura kroz prozore, ne obavezno otvorene, naročito od početka rata u Ukrajini, isti taj Kremlj moći će da kolege iz Bele kuće priupita: gde vam beše onaj IT-evac što je dokazao da je NSA između ostalog prisluškivala i Angelu Merkel?
Znaju i Snouden i Putin da bi prvi, da je udario na ruske službe, odavno bio pod zemljom ili u Sibiru, kao što znaju i da je njegova povremena kritika Moskve mala cena za njene krupne geopolitičke poene
No, prebezi se odvijaju u dvosmernoj ulici. Bivši šef ruske antidoping agencije Grigorij Rodčenkov našao se na udaru Svetske antidoping agencije (WADA) kada je 2015. ustanovljeno da je koordinisao prikrivanjem pozitivnih nalaza ruskih sportista, kao i da je uništio skoro 1.500 problematičnih uzoraka urina. Godinu dana kasnije je u razgovoru za Njujork Tajms potanko govorio o sistematskom dopingu u Rusiji, što je dovelo do delimične zabrane učešća ruskih olimpijaca na letnjoj smotri u Rio de Žaneiru, odnosno zimskoj u južnokorejskom gradu Pjongčangu 2018. godine. Od tada živi, nekako, negde u Americi, u programu zaštite svedoka.
Slična je bila i trajektorija Sergeja Kolesnjikova, preduzetnika iz Sankt Petersburga, koji je 2010. u pismu tadašnjem predsedniku Rusije Dmitriju Medvedevu upozorio na razrađeni sistem pronevere sredstava koja su završavala u investicionom fondu kojim je preko saradnika raspolagao Vladimir Putin. Između ostalog, i za potrebe izgradnje svoje velelepne palate na obali Crnog mora. Ponovo, Kolesnjikov se nalazi na američkom tlu – ne zna se gde.
Tajnovitost nije bez osnova. Treba se setiti zle sudbine brojnih političkih protivnika Putinovog režima, od Borisa Njemcova do nedavno preminulog Alekseja Navaljnog, ali i drugih javnih delatnika koje je opis posla sudarao s ruskim vlastima, pa razumeti zašto je katkad bolje biti van mape. Jer, nije pitanje šta bi za vreme rata u Ukrajini radila Ana Politikovskaja, nagrađivana novinarka koja je izveštavala o užasima Drugog čečenskog rata; pitanje je da li bi pristala da se o „specijalnoj vojnoj operaciji“ piše pod diktatom Putinovog kabineta. Pitanje je šta bi od nepočinstava otkrila i obznanila. Naravno, da nije 2006. usmrćena u liftu svoje zgrade, iz pištolja, dve godine nakon što se uspešno oporavila od pokušaja trovanja, razvedena, usamljena i odvojena od dece.
Kolesnjikov je 2010. u pismu tadašnjem predsedniku Rusije Dmitriju Medvedevu upozorio na sistem pronevere sredstava koja su završavala u investicionom fondu kojim je preko saradnika raspolagao Vladimir Putin. Sada se nalazi negde na američkom tlu – ne zna se gde
Nameće se škakljivo pitanje – da li je ono što se desilo Navaljnom ili Politikovskaji moralno problematičnije od onoga što se dešava Asanžu, da li je, da stvari postavimo ogoljeno, humanije nekoga ubiti, makar i posredno, ili mu oduzeti ljudsko dostojanstvo u tolikoj meri da razvije sucidalne ideje, što se, primera radi, u pritvoru desilo Mening. Ili istraživačkom novinaru Geriju Vebu koji je 2004. sebi oduzeo život nakon višegodišnje diskreditacije koja je usledila nakon što je dokazao da je CIA imala debelog udela u razvijanju epidemije zavisnosti krek-kokaina unutar afroameričke populacije. Jedno je izvesno – nezavisno od proklamovanih vrednosti, države jednostavno ne praštaju i ne zaboravljaju, koliko god danas njihove žrtve smatrali moralnim pobednicima, herojima i borcima za opštu stvar.
