Nedavni istupi francuskog predsednika Emanuela Makrona i poljskog ministra spoljnih poslova Radoslava Sikorskog pokazuju koliko se način razmišljanja u Evropi promenio od početka ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. Budući da je i nemački kancelar Olaf Šolc podržao Makronovu osnovnu poruku, deluje kao da je dinamičnija, koherentnija spoljna politika Evropske unije nadohvat ruke.
Makron je prešao dug put od 2019, kada je izrekao čuveno upozorenje da je NATO na putu da završi „klinički mrtav“ i pozvao na veću stratešku autonomiju Evrope, pa čak i otvoreno doveo u pitanje američku politiku (ne samo onu Trampove administracije). Mnogi su tada mislili da je napravio politički gaf, ali je njegova pogrešno postavljena dijagnoza imala pozitivne posledice. Na kraju krajeva, ako NATO i nije bio klinički mrtav, svakako je bio u komi, a najveći broj evropskih članica Alijanse se u periodu nakon raspada Sovjetskog Saveza razoružao. Evropa je zaista morala da nauči da stoji na vlastitim nogama.
Za suverenu Evropu
Otad je ruska invazija na Ukrajinu (nakon aneksije jednog dela njene teritorije 2014) revitalizovala NATO i čak dovela do njegovog proširenja, pošto su mu se pridružile Finska i Švedska. Evropa je takođe počela da razvija vlastitu zajedničku politiku odbrane, kolektivno nabavlja naoružanje, efikasnije koordinira delovanje, i prati Sjedinjene Države u obezbeđivanju vojne i ekonomske podrške Ukrajini.
Glavna poruka Makronovog govora bila je neuvijena: „Naša Evropa je smrtna. I mogla bi da umre.“ Ovo korespondira s upozorenjem poljskog premijera Donalda Tuska da je Evropa sada u „predratnom periodu“. Pritom je, opisujući Evropu kao zajednički liberalno-demokratski projekt na prostoru od Lisabona do Odese, Makron dao i snažan signal podrške Ukrajini za ulazak u EU kad za to dođe vreme.
I dalje slediti klišee o Nemcima iz tridesetih godina prošlog veka nije samo anahrono; u pitanju je i opasan idiotluk. Mapa na osnovu koje Kačinjski deluje postoji samo u njegovoj glavi
Evropa se suočava s pretnjama ne samo po svoju bezbednost (u vidu Rusije), već i po prosperitet, usled poremećaja na globalnim tržištima energenata, američkog i kineskog protekcionizma i njihovih industrijskih politika, te dejstva drugih faktora. U skladu s vlastitom sklonošću ka pokretanju revolucionarnih projekata, Makron sada poziva na udvostručivanje evropskog budžeta, kao i značajno povećanje ulaganja u javnu potrošnju u oblastima veštačke inteligencije, kvantnih kompjutera, svemirskih tehnologija, biotehnologije i energetike.
Ovaj predlog će izvesno uznemiriti Nemce – kao i Makronove ideje o kreiranju evropskih korporativnih „šampiona“; uspostavljanju preferencijalnog sistema na osnovu koga bi se pri nabavkama proizvoda vojne industrije favorizovali evropski proizvođači; te proširivanju ovlašćenja Evropske centralne banke tako da, osim borbe protiv inflacije, uključuju i podršku rastu. Ali nešto se ipak menja u odnosima Francuske i Nemačke, koji su u poslednje vreme išli silaznom linijom. Odmah nakon Makronovog govora, Šolc je na društvenoj mreži X (bivšem Tviteru) napisao: „I Francuska i Nemačka žele da Evropa ostane jaka. Vaš govor sadrži dobre ideje kako to postići (…) Zajedno vodimo EU napred: politički i ekonomski. Za suverenu i inovativnu EU. Živela Evropa!“
Faktor Poljska
Sikorski je u govoru pred poljskim Sejmom (parlamentom) 25. aprila otišao još dalje. Poput Makrona, i on veruje da „Unija mora da postane geopolitički akter jednak drugim međunarodnim silama“, i poziva na reforme kojima bi se Evropski savet odmakao od procedure donošenja striktno jednoglasnih odluka. „Poljska i poljski narod zaslužuju da budu među predvodnicima u procesu daljih evropskih integracija“, rekao je tada Sikorski. „Lider je, po definiciji, neko ko svoje ciljeve ostvaruje na način na koji će pridobiti nove pristalice. (…) Poljska ima takav potencijal.“
Ako su se govori Makrona i Sikorskog podudarali, to je jednim delom zato što je poljska spoljna politika konačno ponovo usklađena s onom njenih najbližih saveznika. Široki transatlantski konsenzus podrazumeva da politika odbrane mora počivati na dva stuba: američkom i evropskom. To sad shvataju čak i u Nemačkoj, sada najvažnijem evropskom savezniku Ukrajine.
Poljske i baltičkih država što se tiče, ovaj strateški zaokret Evrope očigledno predstavlja dobrodošao razvoj događaja, imajući na umu to koliko je ova grupa zemalja geografski blizu Rusije. Čuti Sikorskog kako u više navrata i eksplicitno u svom govoru pominje poljsko-nemačko zbližavanje za njih je stoga predstavljalo satisfakciju.
Nemačka kao saveznik
Sikorski je istakao i prioritete Poljske tokom šestomesečnog perioda predsedavanja Uniji, koji će započeti u januaru 2025. U njenom fokusu biće bezbednost i kolektivno suprotstavljanje populizmu. Poljska ima značajan kredibilitet i meku moć po ovom drugom pitanju, s obzirom na doskorašnje iskustvo života pod vladom iliberalne partije Pravo i pravda (PiS), protiv koje je na izborima prošlog oktobra glasao veliki broj birača.
Nakon izbora započeta obnova normalnosti nalik je nekoj sporovoznoj revoluciji, pošto je poljsko glasačko telo i dalje faktički podeljeno na dva dela, sa suprotstavljenim vizijama spoljne politike. Čak ni u poljskoj „Drugoj Republici“ (1918-39), na brzinu sklepanoj na kraju Prvog svetskog rata kako bi se ispravile posledice rasparčavanja zemlje u 18. veku – kada su njeni delovi podeljeni između Prusije, Habsburške monarhije i imperijalne Rusije – nije postojala tolika politička podeljenost.
Opisujući Evropu kao zajednički liberalno-demokratski projekt na prostoru od Lisabona do Odese, Makron je dao i snažan signal podrške Ukrajini za ulazak u EU kad za to dođe vreme
Zaraćene poljske frakcije jesu jedne drugima potkresivale krila, ali su njihovi strateški pogledi najvećim delom bili komplementarni. Kasnije će sve te grupacije saglasiti i sa tim da je Jozef Pisludski, lider socijalista, Poljskoj postavio istočne granice, a Roman Dmovski, nacionalistički lider koji je bio učesnik Versajske konferencije, one zapadne. I šta god neko mislio o Dmovskom, on je strateški gledao na stvari i nije sledio spoljnu politiku pukog resantimana kao što je to u odnosima s Nemačkom činio lider PiS Jaroslav Kačinjski. Istorijski posmatrano, u vreme kad su Nemci očigledno bili najveća pretnja Poljskoj, uspostavljanje dijaloga s Rusijom imalo je nekakvog smisla (koliko god danas delovalo čudno da je poljska desnica tradicionalno bila proruski nastrojena).
Danas su uloge obrnute: glavnu pretnju predstavlja Rusija, a Nemačka je očigledan potencijalni prijatelj i partner Poljske. I dalje slediti klišee o Nemcima iz tridesetih godina prošlog veka nije samo anahrono; u pitanju je i opasan idiotluk. Mapa na osnovu koje Kačinjski deluje postoji samo u njegovoj glavi.
Nove poruke koje iz Evrope stižu nagoveštavaju reaktiviranje po završetku Hladnog rata oformljenog Vajmarskog trougla koji čine Francuska, Nemačka i Poljska. Ali to više neće biti samo regionalno ili simbolično savezništvo; ukoliko se održi, ono bi trebalo da bude novi pokretački motor EU, te novi stub podrške poljskom suverenitetu.
Copyright: Project Syndicate 2024.