Nije novost da će drugi mandat Donalda Trampa koji će početi 20. januara dramatično promeniti mnogo toga u unutrašnjoj i spoljnoj politici SAD i uticati na odnose u svetu. Pitanje rata u Ukrajini odnosno njegovog eventualnog okončanja biće u fokusu svetske pažnje tim pre što je Tramp još u predizbornoj kampanji obećao da će rat zaustaviti „za dvadeset četiri sata“.
Poznato je takođe da novoizabrani američki predsednik prećutno podržava Putina kao svog političkog uzora i divi se njegovom autokratskom načinu vladanja. Tercira mu i njegov najnoviji saveznik multimilijarder Ilon Mask koji ide još dalje od Trampa pa sasvim otvoreno, bez ikakvog zazora, daje podršku „Alternativi za Nemačku“ smatrajući je „najboljom opcijom za Nemačku“, iako je ta stranka par excellence pronacistička. Zaista se u praksi potvrđuje stara latinska sentenca simili similis gaudet!
PRIMER ČEHOSLOVAČKE
I upravo po tom principu da se „sličan sličnom raduje“, moguć je posle 20. januara
partnerski dogovor dvojice autokrata Trampa i Putina oko sklapanja „mira u Ukrajini“, bez da se o uslovima takvog mira Ukrajina uopšte pita. Govorio sam već i na ovom portalu pisao da bi takav mir podsećao na Minhenski sporazum 1938., kada se Čemberlenovo i Daladjeovo žrtvovanje čehoslovačkih Sudeta u cilju „spasavanja svetskog mira“ samo par meseci docnije pretvorilo u tužnu farsu: Čehoslovačka je uprkos ustupcima, raskomadana, a svetski mir ne samo da nije spašen, već je otpočeo najsuroviji rat u ljudskoj istoriji.
Upravo po tom principu da se „sličan sličnom raduje“, moguć je posle 20. januara partnerski dogovor dvojice autokrata Trampa i Putina oko sklapanja „mira u Ukrajini“, bez da se o uslovima takvog mira Ukrajina uopšte pita
Da li sudbina ondašnje Čehoslovačke čeka i današnju Ukrajinu ostaje da se vidi, ali da opasnost po ovu državu postoji – očigledno je. I tu dolazimo do poente našega teksta: tu očiglednost mnogi ne vide ili neće da vide, baš kao što je nisu videli ni u prošlosti.
Naime, mnogi i u Evropi i u SAD – ne samo desničari već i oni koji sebe smatraju levičarima – kritikuju Bajdenovu administraciju i njenu vojnu pomoć Ukrajini, zagovarajući mir „po svaku cenu“ jer kako vele, „Zapad naoružavanjem Ukrajine vodi proksi rat protiv Rusije“. Mnogi dodaju i ono već oveštalo: „do poslednjeg Ukrajinca“. Protive se vojnoj pomoći Ukrajini, zemlji koja je napadnuta od deset puta jačeg suseda, tvrdnjama kako „ni SAD ni Evropska unija nisu napadnuti“, pa bi „vojna pomoć mogla biti shvaćena u Moskvi kao mešanje u sukob“, te stoga predstavlja „opasnost po zemlje koju tu pomoć šalju“. Osim ovoga naoružavanje Ukrajine, po ovim kritičarima, znači „produženje rata“.
Ovakvi stavovi neodoljivo podsećaju na stavove od pre osam i po decenija kada su SAD još od sredine tridesetih godina vodile izolacionističku politiku koja je značila nemešanje u događaje u Evropi. A ti događaji su bili dramatični već od 1935. kada je Hitler anektirao Sarsku oblast, Italija napala Etiopiju, a 1936. otpočeo građanski rat u Španiji. Stoga je zakon o neutralnosti iz 1935, sa izmenama iz 1936. i 1937.godine Amerikancima zabranio prodaju oružja i drugog ratnog materijala zaraćenim stranama, bilo da su agresori ili branioci.
ZAŠTO NE MIR SA HITLEROM
Međutim nakon kapitulacije Francuske (1940) kada se Britanija sama borila protiv Hitlera podnoseći velike žrtve usled nemačkog bombardovanja i razaranja Londona i ostalih gradova, došlo je do preokreta. Iako su izolacionisti (njih je među republikancima u Kongresu bilo gotovo 70 odsto!) bili izričito protiv vojne pomoći Britaniji, upozoravajući da bi slanje oružja i municije toj zemlji moglo biti shvaćeno od strane Trećeg rajha kao mešanje Amerike u rat, koji je većina Amerikanaca smatrala suštinski evropskim sukobom, demokrate i manji deo razumnijih republikanaca su u Senatu i Predstavničkom domu Kongresa ipak glasali za poništenje zakona o neutralnosti i podržali predlog Zakona o zajmu i zakupu (Lend-Lease Act) koji je predsednik Ruzvelt potpisao. Od tada su Sjedinjene američke države, iako nisu bile u ratu, redovno slale vojnu pomoć Britaniji. (Inače taj zakon o pomoći je docnije, kad je Amerika ušla u rat, proširen je na sve savezničke zemlje). Britaniji je isporučeno humanitarne i vojne pomoći u iznosu od 32 milijarde dolara što prema procenama stručnjaka, iznosi oko 700 milijardi dolara u današnjoj vrednosti.
Da li sudbina ondašnje Čehoslovačke čeka i današnju Ukrajinu ostaje da se vidi, ali da opasnost po ovu državu postoji – očigledno je. I tu dolazimo do poente našega teksta: tu očiglednost mnogi ne vide ili neće da vide, baš kao što je nisu videli ni u prošlosti
Vojna pomoć u oružju Britaniji je, međutim, u delu američke konzervativne javnosti, pre svih kod republikanskog biračkog tela kao i kod ne baš malobrojnih Amerikanaca kojima se autoritarna Hitlerova vlast dopadala (baš kao danas Putinova!) izazvala nezadovoljstvo i proteste. Na protestima na Tajms skveru u Njujorku, mogli su se videti transparenti na kojima je pisalo (videti slike): „Lend-lease – lose lives“ (Zakon o pomoći – odnosi živote), „Arm Britain and Prolong the War“ (Naoružavanje Britanije je produžavanje rata), „Why not peace with Hitler?“ (Zašto ne mir sa Hitlerom?“) „Hitler has not attack us – why attack Hitler?“(Hitler nije napao nas, zašto napadati Hitlera?“), „War in Europe – Stay out USA!“ (Rat u Evropi – Budi po strani Ameriko!)
Bilo je potrebno da Japanci kao deo nacifašističke Osovine 7. decembra 1941. napadnu SAD odnosno njenu vojnu bazu u Perl Harburu, pa da američka javnost shvati kakva opasnost Americi i celom svetu preti od Hitlera.
ŠTA DANAS NE SVATAJU EVROPLJANI
Administracija predsednika Bajdena baš kao i Evropska unija, odmah su na početku ruske agresije 2022. godine, shvatili važnost vojne pomoći Ukrajini ne samo iz moralnih razloga nego i iz razloga sopstvene bezbednosti. Jer ćutanje i neutralan stav po pitanju ruske invazije na Ukrajinu, nezavisnu državu, članicu Ujedinjenih Nacija, mogli su biti od strane Putinove Rusije shvaćeni ili kao odobravanje agresije, ili kao slabost Zapada koji nema odgovor na ruske teritorijalne aspiracije. Ili i jedno i drugo zajedno.
Bilo je potrebno da Japanci kao deo nacifašističke Osovine 7. decembra 1941. napadnu SAD odnosno njenu vojnu bazu u Perl Harburu, pa da američka javnost shvati kakva opasnost Americi i celom svetu preti od Hitlera
To je ono što krajem tridesetih godina, pouzdajući se u svoju geografsku udaljenost od Evrope i uljuljkani u udobnost svog načina života – nisu razumeli mnogi tadašnji Amerikanci, sve dok nisu i sami bili napadnuti.
Rezultat novembarskih predsedničkih izbora je pokazao da ni danas mnogi američki građani to ne shvataju. Kao i neki Evropljani. Nisu naučili istorijsku lekciju? Ponavljači su kod učiteljice života zvane istorija? Ili je, pak, sama istorija jedan veliki ciklični ponavljač? Kako god, vreme će dati odgovor, baš kao što će omogućiti da vidimo posledice.
Značajnije je, međutim, jedno drugo, jednostavnije pitanje koje lebdi u mislima svakog razumnog i zabrinutog čoveka: zašto ljudi i čitavi narodi primete zid tek kad glavom udare u njega?
