Kada su Donald Tramp i Benjamin Netanijahu započeli Treći zalivski rat krajem ove zime, za koji je kratki rat prošlog leta poslužio kao preludij, oni se nisu konsultovali s liderima evropskih država koje su formalno-pravno saveznici SAD. Jednostavno su zaključili da Iran nije u stanju da parira njihovoj vojnoj moći, te da su iranski proksiji u Libanu, Palestini i Jemenu dovoljno oslabljeni da neće moći da deluju kao sila koja odvraća vojna dejstva. Jednostavnije rečeno, videli su da mogu i prešli su Rubikon.
Tramp posmatra sebe kao lidera broj jedan, nekoga ko izdaje naređenja koja imaju momentalno biti ispunjena. Lideri Evrope nisu ispoštovali njegova očekivanja
Nakon više od meseca ratovanja, postalo je jasno da Iran ne može da se odupre agresiji, ali da može da izazove dovoljno haosa u regionu, što postaje potencijalni okidač za novu globalnu ekonomsku krizu. Iranski raketni udari i napadi dronovima drastično su pali od početka rata, budući da SAD i Izrael uništavaju njihove vojne kapacitete, ali nisu prestali do kraja i, što je zabrinjavajuće, drže se stabilno na niskom nivou. Data činjenica upućuje na to da, iako je najveći deo iranskog udarnog potencijala eliminisan, manji deo ostaje stabilno operativan.
„Nelojalni“ Evropljani
Suočen sa ovim brojkama, Tramp se setio „nelojalnih“ Evropljana, na koje nije posebno obraćao pažnju u uvodnom delu rata. Ono što je počelo kao kritika socijalističke vlade u Španiji i levo-liberalne u Britaniji, koja je uzgred budi rečeno ubrzo dozvolila američkim snagama da koriste njene baze tokom rata, Tramp je iznova otvorio temu korisnosti NATO za Sjedinjene Države. Dva su fundamentalna razloga iz kojih proističe data kritika: prvi je potreba zbacivanja krivice za činjenicu da se Iran i dalje odupire udruženom poduhvatu SAD i Izraela, a drugi je važniji i dublji – Trampovo shvatanje Evrope kao vazala Sjedinjenih Država.
Prvi razlog vodi u produbljivanje rata, ukoliko Iran ne pristane na američke ultimatume. Kopnene trupe su mogućnost, ali će Tramp najpre prokušati sa bombardovanjem civilne infrastrukture – narediće gađanje elektrana, ključnih mostova i slično, što se može nazvati kampanjom terora. Drugi razlog je važniji za razumevanje napetih odnosa između SAD i Evrope. Tramp posmatra sebe kao lidera broj jedan, nekoga ko izdaje naređenja koja imaju momentalno biti ispunjena. Ako je on odlučio da uđe u rat, očekuje kao minimum da zbog toga ne bude kritikovan od strane saveznika, a kao maksimum da mu se saveznici u ratnom pohodu pridruže. Lideri Evrope nisu ispoštovali ni jedno ni drugo očekivanje Trampa.
Ograničeni savez
NATO je od samog početka konstruisan kao geografski ograničen odbrambeni savez. U Vašingtonu su tako želeli jer nisu imali nameru da se pridruže kolonijalnim ambicijama bivših evropskih imperija nakon Drugog svetskog rata. SAD su posmatrale Sovjetski Savez kao glavnog konkurenta, a same nisu imale neposrednu kontrolu nad raznovrsnim režimima Afrike i Azije, za razliku od Britanije i Francuske, na primer. Nekada, SAD nisu bile spremne da ratuju sa panarapskim Naserovim Egiptom, koji je predstavljao najveću pretnju starim kolonijalnim silama na Bliskom istoku. Danas, evropske države nisu spremne da se priključe američko-izraelskom ratu protiv islamističkog Irana.
Ograničenja koja je Vašington postavio na početku postojanja NATO, sada primarno koriste Evropi, koja je fokusirana na rusku pretnju
Ograničenja na NATO koja je Vašington postavio na početku sada primarno koriste Evropi, koja je fokusirana na rusku pretnju. Razumljivo da Trampu to ne odgovara, ali Evropljani nisu bili ti koji su konstruisali Alijansu. Američki Kongres je 2023. godine izglasao zakon kojim je onemogućio predsedniku da jednostrano izvede SAD iz NATO, budući da su saveznici ključna komponenta američke imperije. Tramp je dosad učinio mnogo toga da podrije američku imperijalnu strukturu, bez mogućnosti da u zamenu ponudi neku novu. Time je doveo globalno američko carstvo u najgori položaj od njegovog poratnog osnivanja.
