Dok Sjedinjene Američke Države grupišu snage za očekivane vazdušne udare po Venecueli, na prvi pogled je lako objasniti američke aspiracije. Venecuela je država sa najvećim rezervama još neeksploatisane nafte, otprilike četiri puta većim nego ruske, i nadmašuje u tome Saudijsku Arabiju i Iran. Međutim, Venecuela nije u vrhu proizvođača nafte, upravo zbog dugotrajnog političkog konflikta sa SAD. Zapravo, Amerika je najveći proizvođač nafte, dok je Venecuela daleko niže na spisku svetskih proizvođača i kotira se lošije od Nigerije, koja vodi unutrašnji rat sa islamistima.
Glavni razlog američke agresivnosti prema Venecueli nije njeno resursno bogatstvo, budući da je venecuelanski diktator, Nikolas Maduro, početkom oktobra Trampovoj administraciji ponudio značajne koncesije u naftnom i rudnom sektoru, te preusmeravanje tokova venecuelanske nafte od američkog rivala Kine ka samim Sjedinjenim Državama. Bela kuća je, ipak, odbila ovu ponudu i prekinula diplomatski proces sa Karakasom i odlučila se, po svemu sudeći, za vojnu opciju.
Ratoborni Rubio
Insajderi iz Bele kuće sugerišu da je glavnu ulogu u odabiru ratobornog pristupa Trampa prema Venecueli odigrao državni sekretar Marko Rubio, potomak antikomunista sa Kube. Navodno je Rubio za taj zadatak osigurao i podršku zloglasnog Stivena Milera, koga su mediji prozvali premijerom Amerike, iako ta politička funkcija u američkom sistemu ne postoji, naglašavajući time njegov dominantan uticaj u Trampovom kabinetu. Isti ishod su zastupale i lobističke grupe kubanske emigracije sa Floride (svako podudaranje sa invazijom u Zalivu svinja je namerno).
Tramp smatra Venecuelu delom američke zone odgovornosti. U toj južnoameričkoj državi na vlasi je režim koji ne uvažava ne samo primat Amerike, već ni njega lično
Iako je jasno da na Trampovu spoljnu politiku često imaju uticaj njegovi najbliži politički saradnici, kako bismo razumeli same Trampove odluke ne treba da ih posmatramo sa tačke gledišta 21. veka, već poznog 19. stoleća. Ukoliko zamislimo da je Tramp zapravo Teodor Ruzvelt, koji je vodio agresivnu imperijalističku politiku u okvirima zapadne hemisfere, a ne savremeni predsednik SAD, njegove odluke postaće jasnije.
Tramp, poput nekadašnjih imperijalnih sila, ali i Putina i Sija u našem dobu, posmatra svet kao podeljen na sfere uticaja velikih sila. On vidi Severnu i Južnu Ameriku kao dvorište Sjedinjenih Američkih Država, zato vrlo dobro razume Putina, koji Istočnu Evropu, Kavkaz i Centralnu Aziju doživljava na isti način. Tramp ne zamera Putinu invaziju na Ukrajinu, on mu zamera neuspeh da Ukrajinu efikasno potčini i vrši pritisak na njega da sa time završi, budući da čini ekonomsku štetu i SAD i Evropi.
Sa druge strane, američki predsednik smatra Venecuelu delom američke zone odgovornosti. U toj južnoameričkoj državi nalazi se režim koji ne uvažava ne samo primat Amerike, već Trampa lično. Kada govorimo o Trampu, njegova ličnost i odnos drugih prema njemu zaista imaju važnost. Takođe treba imati u vidu da je Venecuela nemoćna da se suprotstavi američkim udarima iz vazduha, te da predstavlja laku metu za ograničenu vojnu intervenciju sa ciljem demonstracije sile. Nešto slično je Tramp već naredio u Iranu – limitirano bombardovanje strateških ciljeva, bez preuzimanja preteranog rizika za američku stranu.
Simbioza kartela i države
Faktičku obnovu anahrone Monroove doktrine, u kojoj Vašington sebe vidi u ulozi hegemona zapadne hemisfere, objavio je i sekretar za odbranu (ili kako on sebe naziva – za rat), Pit Hegset, koji je rat protiv trgovaca narkoticima u Latinskoj Americi krstio operacijom „Južno koplje“, gde je direktno nazvao zapadnu hemisferu „našim (američkim) domom“. Pomenuta operacija je trenutno usmerena prvenstveno na Venecuelu, sa pozamašnim vojnim snagama pozicioniranim u Karipskom moru, uključujući najmoderniji američki nosač aviona „Džerald R. Ford“, ratne brodove, podmornice i 10.000 vojnika, što predstavlja najveće regionalno gomilanje vojnih resursa od invazije na Panamu 1989. godine. Opisana koncentracija snaga čini američku intervenciju neminovnom, pitanje je samo kojeg će obima biti i koji će glavni cilj imati.
Američki vazdušni napadi na venecuelanske brodove od septembra 2025. godine odneli su najmanje 65 života u 16 odvojenih incidenata, uz opravdanje da su date akcije deo operacije protiv trgovine narkoticima. Identifikovani ciljevi za moguća vojna dejstva američkih snaga obuhvataju vojne luke i piste koje po navodima američkih službi koristi Kartel Sunca, za koji Amerikanci tvrde da ga vodi Maduro, što je u socijalističkoj diktaturi poput venecuelanske tačno – nemoguće je organizovati unosan biznis tih razmera bez državne kontrole.
Maduro iskorišćava napetosti za konsolidaciju sopstvene moći, prikazujući američke manevre kao imperijalnu agresiju koja Venecueli preti oduzimanjem nacionalnog suvereniteta
Sankcionisani venecuelanski režim ozbiljno profitira od tranzita narkotika: 639 tona kokaina 2023. generisalo je procenjenih 8,2 milijarde dolara 2024, čineći gotovo polovinu prihoda državne naftne kompanije PDVSA od 17,52 milijarde dolara. Venecuela predstavlja veliko tranzitno čvorište za teške opijate poput kokaina, koji se uglavnom proizvodi u susednoj Kolumbiji. Veliki deo ovakvih narkotika u SAD i Evropu stiže morskim rutama upravo iz Venecuele. Tranzit droge je postao nezvanična grana privrede u ovoj diktaturi, što je dovelo do simbioze vojnih i narkokartelskih struktura.
Bez obzira na to što je socijalistička Venecuela još jedan u nizu propalih eksperimenata u okviru šire autoritarne levičarske prakse, ne postoji pravno ili moralno opravdanje za vojno svrgavanje njenog režima ili vojne intervencije širih razmera. Iako je tačno da je Maduro diktator koji namešta izbore, dok se venecuelanski narod nalazi na ivici egzistencije, iako je tačno da venecuelanska diktatura otvoreno preti svom susedu Gvajani vojnom intervencijom i aneksijom dela njene međunarodno priznate teritorije, ova socijalistička autokratija nije izvršila vojnu agresiju protiv svog suseda, niti vrši masovne zločine nad civilnim stanovništvom sopstvene države. U tom pogledu, nemoguće je opravdati američku vojnu intervenciju protiv Venecuele, ni putem međunarodnog prava, ni putem moralnog prava humanitarnih vojnih intervencija.
Moguće da će američka intervencija biti više performans nego suština, ali i u tom slučaju značila bi simboličku reaktuelizaciju Monroove doktrine
Tri vojna scenarija trenutno predstavljaju opcije za delovanje SAD: vazdušni udari na krucijalne vojne i civilne objekte u cilju slabljenja Madurove bezbednosne strukture i mogućeg rušenja režimske strukture upravljanja pod spoljnim pritiskom; upotreba elitnih vojnih jedinica za eliminaciju glavnih ljudi venecuelanskog režima i oružana pomoć opoziciji da preuzme vlast u državi; ili zauzimanje aerodroma i naftne infrastrukture u vidu ograničene kopnene vojne intervencije. Kao što se može videti, nijedan od datih scenarija ne podrazumeva totalnu kopnenu invaziju Venecuele od strane američkih trupa na zemlji, poput onih u Iraku ili Avganistanu.
Prikrivanje problema
Sam Maduro iskorišćava novonastale napetosti za konsolidaciju sopstvene moći, prikazujući američke manevre kao imperijalnu agresiju koja Venecueli preti oduzimanjem nacionalnog suvereniteta, gurajući pod tepih dosadašnje unutrašnje trzavice, poput pokradenih izbora, represije nad opozicijom i niskog životnog standarda. Venecueli ide na korist i to što je predsednik Kolumbije, Gustavo Petro, levi populista, pa je tako Sjedinjenim Državama zatvoren kanal podrške antirežimskim delatnostima u Venecueli kroz kolumbijsku teritoriju.
Vrlo je moguće da će američka intervencija na kraju biti više performans nego suština, te da će biti proglašena uspešnom prikazivanjem američkoj javnosti sinematičkih eksplozija, usled udara po venecuelanskim vojnim skladištima, koja se takođe koriste za tranzit narkotika. Čak i u tom slučaju, američka intervencija u Venecueli će označiti simboličku reaktuelizaciju imperijalne Monroove doktrine.
