- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Ubistvo predsednika Vlade Srbije
Nakon usvajanja Zakona o BIA i (naizgled) smirivanja situacije posle pobune JSO-a, Vlada Srbije je nastojala da se usredsredi na borbu protiv organizovanog kriminala. U tom cilju je, sredinom 2002. godine, usvojen Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, tzv. antimafijaški zakon, a krajem iste godine savezni parlament je promenio Zakonik o krivičnom postupku, čime su stvorene normativne pretpostavke za primenu ovog zakona. Bez obzira na činjenicu da je tek trebalo da stupe na snagu ovi zakoni, tela i mehanizmi za borbu protiv kriminala koji su njima predviđeni, problem je ipak bio taj što u prethodnom periodu čelni ljudi bezbednosnih organa nadležnih za borbu protiv organizovanog kriminala, BIA na čelu sa Andrejom Savićem i Miloradom Bracanovićem, i Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala pri MUP-u, koju je tada vodio Radovan Knežević, nisu ostvarili bilo kakve rezultate u toj oblasti.
Žarko Korać, koji je u to vreme bio potpredsednik Vlade, o tome kaže: „General Knežević je bio načelnik UBPOK-a, čini mi se, nešto preko godinu dana. Ne postoji jedan… Ne postoji jedan list papira, jedan dosije, ništa. Sad se postavlja pitanje šta je taj čovek radio kao načelnik.“ S takvim rukovodiocima bilo je teško ući u odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala. Zato je Vlada Srbije, u januaru 2003, najpre smenila Kneževića, a na njegovo mesto postavila Boru Banjca. Potom su smenjeni i čelni ljudi u BIA, Andrija Savić i Milorad Bracanović, a na njihova mesta su postavljeni Miša Milićević i Goran Živaljević, obojica kao operativci koji nisu bili umešani u prljave poslove RDB-a.
General Knežević je bio načelnik UBPOK-a, čini mi se, nešto preko godinu dana. Ne postoji jedan… Ne postoji jedan list papira, jedan dosije, ništa. Sad se postavlja pitanje šta je taj čovek radio kao načelnik
Žarko Korać
Važna okolnost zbog čega se zaverenicima žurilo da izvrše atentat na premijera Srbije početkom godine bila je i činjenica da se u martu očekivao izbor članova Saveta ministara na saveznom nivou, a već se odavno znalo da će resor odbrane pripasti DS-u. Na taj način bi DS i partije koje su ga podržavale zaokružili kontrolu nad celokupnim sektorom bezbednosti, makar nominalnu. Atentatori su računali da će ubistvom premijera sprečiti formiranje Saveta ministara, ali i da će izazvati pad republičke vlade, te da se u nastupajućem političkom haosu i borbama političkih partija za (ostatke) poluga moći i vlasti niko od aktera neće ni setiti borbe protiv organizovanog kriminala.
Ono čega Vlada Srbije nije bila dovoljno svesna u tom momentu jeste to u kojoj meri je organizovani kriminal prodro u bezbednosne institucije. Kao što smo na prethodnim stranama objasnili, Zemunski klan je znao šta se sve govori na Savetu za državnu bezbednost i svakako su mu bile poznate namere Vlade u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Zbog jake sprege Zemunskog klana s pojedinim ljudima u JSO, RDB-u, odnosno BIA i MUP-u, borbu protiv organizovanog kriminala nije bilo moguće voditi, a da se ne zahvate i bezbednosne institucije. Zapravo, u trenutku kada do ozbiljnih reformi službi bezbednosti i policije nije ni došlo, ta borba je unapred bila osuđena na propast.
Egzekutori iz Zemunskog klana
Ubistvo predsednika Vlade Srbije, Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine, na najdrastičniji način ukazuje koliko odsustvo ozbiljnih reformi službi bezbednosti može imati štetne posledice po demokratski politički poredak. Ovaj događaj ima još veću težinu ako uzmemo u obzir činjenicu da su svi događaji i afere koji su se dešavali tokom 2001. i 2002. godine upravo ukazivali da tok događaja ide upravo u tom smeru. Štaviše, početkom 2003. godine bila su čak tri neuspela pokušaja atentata na predsednika Vlade Srbije, a nijedna služba bezbednosti, posebno BIA, nije imala zvaničnu informaciju da Zemunski klan i pojedinci iz JSO-a ugrožavaju bezbednost premijera na najdrastičniji način. Zoran Stijović, bivši operativac RDB-a smatra da to predstavlja ozbiljan propust BIA. „Jedan vrlo ozbiljan problem predstavlja zvanična informacija Bezbednosno-informativne agencije da ona nije došla do nijednog saznanja, nijednog podatka, koji je ukazivao na ugroženost i pretnju po bezbednost premijera Đinđića i bilo kog iz državnog vrha. To govori o apsolutnoj nesposobnosti… Ceo grad je pričao. Svi su znali da je čovek bio živa meta.“
Početkom 2003. bila su čak tri neuspela pokušaja atentata na premijera, a nijedna služba bezbednosti, posebno BIA, nije imala zvaničnu informaciju da Zemunski klan i pojedinci iz JSO-a ugrožavaju bezbednost premijera na najdrastičniji način
Nakon atentata na premijera, tadašnji vršilac dužnosti predsednika Srbije, Nataša Mićić, na predlog Vlade Srbije, proglasila je vanredno stanje, koje je trajalo do 22. aprila. Tokom vanrednog stanja sprovedena je akcija „Sablja“, čiji je cilj isprva bilo hvatanje atentatora, ali je ona proširena i na druge organizovane kriminalne grupe u Srbiji i na rasvetljavanje političkih ubistava iz vremena vladavine Slobodana Miloševića. Tako je policija rasvetlila sve najvažnije slučajeve: dva atentata na Vuka Draškovića, na Ibarskoj magistrali i u Budvi, ubistvo Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Potvrđeno je ono što se već znalo odranije, da su organizatori i izvršioci ovih ubistava pripadnici Zemunskog klana, RDB-a, JSO-a i policije, čija je sprega nastala još tokom 90-ih godina. Tokom „Sablje“ su otkrivene i neke manje vidljive veze ljudi iz državnih institucija i Zemunskog klana, poput, na primer, toga da su Slobodan Pažin, policijski inspektor, i Milan Sarajlić, zamenik okružnog i republičkog javnog tužioca, bili najbliži saradnici Zemunskog klana.
Ubrzo nakon atentata raspušten je JSO, bez bilo kakvog otpora, a njegovi pripadnici koji nisu uhapšeni raspoređeni su u novoformiranu Protivterorističku jedinicu (PTJ) MUP-a Srbije. Nakon što je Boris Tadić izabran za ministra odbrane u novoformiranoj zajednici Srbija i Crna Gora, smenjen je i načelnik Vojne službe bezbednosti, Aco Tomić.
Pošto su propusti u obezbeđenju predsednika Vlade Srbije bili očigledni, formirana je Komisija za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije, koja je o tome trebalo da sačini izveštaj i podnese ga Vladi Republike Srbije najkasnije u roku od 60 dana. Na čelu Komisije se nalazio Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije, te je otud i ona nazvana Koraćeva komisija, a u njenom sastavu su bili sudije, eksperti, predstavnici BIA i MUP-a. Komisija je utvrdila zvanično ono što se već znalo, a to je da su postojale brojne nepravilnosti i propusti u obezbeđenju premijera, koji su čak i za običnog laika neshvatljivi.
Tokom „Sablje“ su otkrivene i neke manje vidljive veze ljudi iz državnih institucija i Zemunskog klana, na primer, da su Slobodan Pažin, policijski inspektor, i Milan Sarajlić, zamenik okružnog i republičkog javnog tužioca, bili najbliži saradnici Zemunskog klana
Tako, na primer, nije urađena procena stepena bezbednosti predsednika Vlade Srbije. Još gore od ovoga, BIA, kao ni UBPOK, ni u jednom momentu nisu videli Zemunski klan kao mogući izvor pretnje po bezbednost premijera. Zaista zvuči katastrofalno zvanični odgovor BIA upućen Koraćevoj komisiji da Agencija u periodu od 21. februara do 11. marta 2003. godine (dakle nakon pokušaja atentata kod Arene) nije dostavljala predsedniku Vlade izveštaje i druge vrste informacija u pisanom obliku, koji bi se odnosili na moguću konkretnu ugroženost njegove bezbednosti, s obzirom na to da podatke o njegovoj ugroženosti nisu imali.
Propusti vezani za sistem obezbeđenja premijera
Komisija je utvrdila i normativne manjkavosti u pogledu obezbeđenja premijera Srbije, koje predstavljaju omiljeno i zvanično objašnjenje BIA zašto Agencija nije raspolagala niti jednom informacijom o ugroženosti premijera Srbije u navedenom periodu. Naime, nakon transformacije RDB-a u BIA, poslovi obezbeđenja državnih funkcionera prešli su u nadležnost MUP-a, koji te poslove nije detaljnije regulisao podzakonskim propisom iako je za to odavno rok istekao. Zato je BIA zaključila da to nije u njenom delokrugu rada. Ovaj birokratski odgovor ili, bolje reći izgovor, ne objašnjava zašto Agencija nije ostvarivala svoju osnovnu nadležnost – informisanje nadležnih državnih organa o podacima i saznanjima od značaja za bezbednost Srbije. Kontraobaveštajna, preventivna delatnost jeste najvažnija u sprečavanju ovakvih akata, a neposredno fizičko obezbeđenje predstavlja tek poslednju liniju zaštite državnih funkcionera.
Mnogi stručnjaci za bezbednost su saglasni da istrage nisu realizovane jer bi se otkrile mnoge veze između tadašnje politike i kriminala. Atentatori su imali logistiku u sudu, policiji ili službama bezbednosti, a imali su je, istovremeno, i u politici
Zato je Koraćeva komisija predložila da MUP i BIA formiraju komisije i hitno izvrše unutrašnju kontrolu radi utvrđivanja propusta vezanih za sistem obezbeđenja premijera, te je naložila Vladi Srbije da odredi rok za okončanje ovog posla iznoseći svoje mišljenje da bi za taj posao bilo dovoljno 45 dana. Međutim, MUP i BIA nikada nisu realizovali ovu meru, pa onda i ne iznenađuje što su i dublje reforme BIA izostale, iako je stručna i šira javnost upravo to očekivala. I to sve uprkos činjenici da su u ubistvu premijera Srbije, prema pravosnažnoj presudi, učestvovali pripadnici MUP-a i nekadašnji pripadnici RDB-a, odnosno BIA.
Kao što kaže Bogoljub Milosavljević „ja sam recimo očekivao da će neposredno po atentatu i po izbijanju svih tih podataka, pred oči Vlade, dakle, kad se sve to videlo šta je i dokle se stiglo, da će doći do jedne ozbiljne reforme u službama. Nažalost se to ni do tada nije dogodilo“. Iskustva drugih država ukazuju da su upravo veliki propusti u radu i skandali koji su se odnosili na službe bezbednosti bili kritične tačke koje su vodile do značajnih reorganizacija i reformi službi bezbednosti, te do boljeg normativnog uređenja njihovog rada, kao i nadzora i kontrole nad njima.
Žarko Korać tvrdi da do interne istrage u BIA i MUP-u nikada nije došlo, jer „to tada nije bilo prihvaćeno na sednici Vlade i nikada se nije dogodilo“. Mnogi stručnjaci za bezbednost su saglasni da istrage nisu realizovane jer bi se otkrile mnoge veze između tadašnje politike i kriminala. Atentatori su imali logistiku u sudu, policiji ili službama bezbednosti, a imali su je, istovremeno, i u politici. Istraga odgovornosti svih državnih i političkih aktera u ubistvu morala bi da zahvati i ljude iz vladajućih stranaka.
Marta 2004, savetnik za bezbednost Vojislava Koštunice, Rade Bulatović, postavljen je za direktora BIA. Bulatović je prvi direktor Službe bezbednosti u Srbiji koji nije imao iskustva u radu ni u državnoj, ni u javnoj bezbednosti
Osnovano je pretpostaviti da su tadašnje vlasti oličene u DS-u i manjim partijama koje su ga podržavale (tzv. krnji DOS) smatrale da su nakon atentata na premijera Srbije konačno uspostavile kontrolu nad bezbednosnim institucijama, jer su na čelu BIA, MUP-a i Ministarstva odbrane bili ljudi koje su oni postavili. Pored toga, velika osuda javnosti atentata na premijera izgledala je veoma varljivo za DOS, te se u tom momentu činilo nemogućim da mogu izgubiti vlast.
Međutim, nakon vanrednih parlamentarnih izbora, u decembru 2003, Vladu Srbije formirao je DSS, s Vojislavom Koštunicom kao premijerom. Ubrzo potom, marta 2004, savetnik za bezbednost Vojislava Koštunice, Rade Bulatović, postavljen je za direktora BIA. Bulatović je prvi direktor Službe bezbednosti u Srbiji koji nije imao iskustva u radu ni u državnoj, ni u javnoj bezbednosti. Ovde ne računamo, naravno, prethodnu kratku savetničku poziciju predsednika SRJ. Po preuzimanju funkcije, Bulatović je smenio kadrove koje su postavili njegovi prethodnici, a u Agenciju je vratio ljude koje je prethodno postavljao Milorad Bracanović. Međutim, kadrovske promene u BIA nisu obuhvatale samo ljude na rukovodećim pozicijama, već su išle i po dubini.
Paradoksalno, iako je jedna od glavnih tačaka sukoba između DS-a i DSS-a nakon preuzimanja vlasti bila saradnja s Haškim tribunalom, te je DSS na sve moguće načine nastojao da opstruiše tu saradnju, za vreme Vlade Vojislava Koštunice realizovan je najveći broj izručenja državljana Srbije Haškom tribunalu. Za to je najpresudniji bio pritisak najmoćnijih zapadnih država.
