- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Politizacija pravosuđa i potpuna kontrola operacija službi bezbednosti
Za uspostavljanje potpune (partijske i lične) kontrole nad bezbednosno-obaveštajnim sektorom, kao i poslovima i aktivnostima službi bezbednosti (posebno BIA), važno je postaviti lojalne kadrove na ključne pozicije u pravosuđu. Kao što smo već napomenuli, BIA ima policijska ovlašćenja i može da prikuplja podatke u svrhe procesuiranja krivičnih dela (pre svega organizovanog kriminala) pred sudovima. Zato je važno ko će da obavlja posao tužioca za organizovani kriminal. Krajem 2015. godine, Narodna skupština je po hitnom postupku izabrala Mladena Nenadića na tu poziciju, široj i stručnoj javnosti nepoznatog advokata iz Čačka. S obzirom na to da je Nenadić dolazio iz advokature, a ne tužilaštva, morao je prethodno da polaže pismeni test na kojem ne samo da je osvojio maksimalan broj bodova (50) već je bio i jedini kandidat van redova tužilaca koji je položio test. Zato se stručna javnost pitala kako je moguće da nijedan drugi kandidat nije položio test, zašto su neki kandidati odustali u međuvremenu, te kako je moguće da Nenadić osvoji maksimalan broj bodova kada je prethodno na testu za tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Čačku osvojio svega 30 bodova.
Razumno je pretpostaviti da je test za tužioca za organizovani kriminal mnogo teži od testa za tužioce za „obični“ kriminal. U pitanju je ozbiljna indicija da postupak u delu koji se odnosi na pismeni ispit nije bio pošten. Zato se u javnosti pojavilo objašnjenje za ovakav neverovatan uspeh Nenadića na testu i kasniji izbor na mesto tužioca za organizovani kriminal činjenicom da je on dobar prijatelj Aleksandra Đorđevića, u to vreme direktora BIA. Prema rečima iskusnog advokata sa kojim smo razgovarali, „Nenadić i Đorđević se dobro znaju. Obojica su advokati iz Čačka.“
Uloga tužilaštva u krivičnom progonu je ogromna. Najpre, suđenja za većinu krivičnih dela počinju tek kada je tužilaštvo prikupilo dovoljno podataka na osnovu kojih podiže optužnicu. Potom, sud sudi prema optužnici koju je tužilac napisao i obrazložio. Ukoliko ona ne obuhvata sve bitne okolnosti i podatke od važnosti za pozitivan ishod optužnice, optuženi (čak i za najteža krivična dela) može biti oslobođen. A osobi koja je pravosnažnom presudom oslobođena, ne može se ponovo suditi za isto krivično delo. To znači da greška tužioca može da bude odlučujuća ne samo za pravosnažno oslobađanje osumnjičenih za najteža krivična dela, već i za obezbeđenje imuniteta za ponovni krivični progon za isto krivično delo.
Prema rečima Gorana Ilića, zamenika republičkog javnog tužioca i poverenika za samostalnost javnih tužilaštava, „to je način da pritiskom na jedno dugme, uticajem na nekog ko je na vrhu hijerarhije politička vlast kontroliše ceo sistem“
Kolika je moć (manipulacije) javnog tužilaštva u krivičnom progonu vidi se i iz njegovog strogo centralizovanog i hijerarhijskog ustrojstva. U praksi to znači da je javni tužilac zakonom ovlašćen da uzme predmet od zamenika tužioca i da ga dodeli nekom drugom, može da preuzme predmet od nižeg tužioca i sam ga uradi ili jednostavno da izda obavezno uputstvo i tako natera nižeg tužioca ili zamenika da donese odluku suprotnu svom profesionalnom uverenju. Prema rečima Gorana Ilića, zamenika republičkog javnog tužioca i poverenika za samostalnost javnih tužilaštava, „to je način da pritiskom na jedno dugme, uticajem na nekog ko je na vrhu hijerarhije politička vlast kontroliše ceo sistem.“ Tužilaštvo tako danas predstavlja ujedno i mač, ali i štit za vladajuće partije.
Druga važna tačka u pravosuđu jeste mesto predsednika Višeg suda u Beogradu, jer je s promenama Zakona o BIA, iz juna 2014. godine, upravo ova instanca postala važna za odobravanje posebnih mera u svrhe zaštite nacionalne bezbednosti. Od maja 2014. godine, ovu funkciju obavlja Aleksandar Stepanović, za koga pojedini izvori navode da je u prijateljskim odnosima s Aleksandrom Vučićem. Novinar sa dugogodišnjim iskustvom praćenja suđenja za najteža krivična dela je u tome izričit. „Stepanović i Vučić su prijatelji. Isto su godište i znaju se sa studija, sa Pravnog fakulteta. Kol’ko znam, iste godine su i diplomirali… Stepanović je postao predsednik Višeg suda u Beogradu, a onda je SNS promenio odredbe Zakona o BIA tako da prisluškivanje sada odobrava predsednik Višeg suda, a ne Vrhovni kasacioni sud. Tako su svom čoveku dali da odobrava ko će biti prisluškivan…
Ovakvo prijateljsko-partijsko kadriranje po službama bezbednosti i ključnim pozicijama u pravosuđu veoma je opasno za vladavinu prava i demokratiju u Srbiji
Zašto nisu promenili i zakon o vojnim službama, pa da usklade sudske instance koje odobravaju prisluškivanje. Kod VBA je to i dalje Vrhovni kasacioni sud.“ I pravnici specijalizovani za sektor bezbednosti već dugi niz godina se zalažu za potrebu ujednačavanja nadležnosti sudova za odobravanje i nadzor posebnih postupaka i mera tajnog prikupljanja podataka. Stepanović je iste godine postao i predsednik Krivičnog vanraspravnog veća Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu. Valja napomenuti da se u javnosti za sudiju Stepanovića vezuje niz spornih odluka koje je donosio kao predsednik Višeg suda, a koje su uticale na tok suđenja. Svakako su najpoznatiji slučajevi premeštanja sudija Vučinića i Trešnjeva, koji su sudili u predmetu protiv Miškovića, odnosno Šarića.
Ovakvo prijateljsko-partijsko kadriranje po službama bezbednosti i ključnim pozicijama u pravosuđu veoma je opasno za vladavinu prava i demokratiju u Srbiji, jer je posledica toga koncentracija političke i bezbednosne moći u jednom centru, ali i njeno izmeštanje iz okvira institucija sistema. Kada se na najvažnijim pozicijama moći u državi nalaze prijatelji, onda odluke, odnosno politike mogu se donositi i realizovati i izvan državnih institucija. Zdenko Tomanović o tome kaže: „Opasno je kada imate partiju koja upravlja službama. A još opasnije je kada je to u maloj grupi, zatvorenoj, koja vuče sve važne konce u pogledu pitanja hoćemo li nekoga slušati… da li je neko naš protivnik… Posebno je opasno ako se moć jedne vladajuće partije bazira na moći jednog čoveka. Ta redukcija je najopasnija. Ona nas uvodi u te mere vaninstitucionalnog nadzora, u vaninstitucionalno vladanje koje je više nego dominantno u Srbiji.“
Politizacija rada BIA
Za razliku od vremena vladavine Slobodana Miloševića, kada su službe bezbednosti predstavljale instrument za represiju prema kritičarima vlasti, nakon 5. oktobra 2000. godine nisu zabeleženi značajniji i brojniji slučajevi zloupotrebe službi bezbednosti u te svrhe. Slučajeva tajnog nadzora novinara jeste bilo nakon petooktobarskih promena, ali oni nisu bili brojni, niti su za cilj imali njihovo zastrašivanje. Međutim, nakon promene vlasti 2012. godine, a posebno nakon što je SNS konsolidovao vlast 2014. godine, dolazi do uvećanja slučajeva tajnog nadzora ali i pritisaka na kritičare vlasti, za koje je dokazano ili se pak sumnjiči da iza njih stoji BIA. Ovde su najizloženiji bili novinari i osobe koji su se bavili koruptivnim vezama nosilaca državne vlasti.
Tako su novinari Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) uočili da tajno prate ne samo njihovog glavnog urednika Stevana Dojčinovića već celu redakciju. „Negde već 2015. smo počeli da primećujemo ljude koji nas prate, fotografišu zamaskiranim kamerama sakrivenim u torbama ili mobilnim telefonima.“ Iako su verovali da iza tajnog nadzora stoji država, odnosno BIA, novinari KRIK-a tome nisu pridavali veliku pažnju, jer su smatrali da je BIA služba bezbednosti koja (treba) da se bavi pitanjima i problemima od nacionalnog značaja, kao i korupcijom i kriminalom, a ne novinarima.
Mnogo osetljiviji podaci su dospeli u Informer, Stevan Dojčinović kaže: „Mogao sam da pročitam u jednom tabloidu o razlogu svađe sa mojom bivšom devojkom… slike načinjene skrivenom kamerom sa izvorima sa kojima sam se viđao“
Međutim, kasnije su shvatili da je upravo KRIK glavni predmet tajnog nadzora koji ima za cilj zastrašivanje i otkrivanje njihovih izvora informacija, odnosno onemogućavanje da rade svoj posao – da istražuju veze vlasti i kriminala. To im je postalo jasno onda kada je tabloid blizak vladajućoj partiji SNS, početkom 2016. godine, počeo da objavljuje tekstove u kojima su se nalazili sadržaji neobjavljenih tekstova, kao i razgovora novinara KRIK-a iz njihovog privatnog života. Dojčinović o tome kaže: „Praktično su objavili čak i radni naslov koji smo imali – u reč – i sadržaj našeg teksta smo videli u Informeru. Ne samo to, Informer je objavio neke razgovore koje sam vodio sa kolegama preko telefona – u citat. Nama je bilo jasno da je nešto ozbiljnije u pitanju. Kasnije smo utvrdili da smo bili pod velikim nadzorom BIA. Ona nas je prisluškivala i pratila, i neku vrstu izveštaja o meni tada dala Informeru, koji je to tada objavio.“ Ali, i mnogo osetljiviji podaci su dospeli u Informer: „Mogao sam da pročitam u jednom tabloidu o razlogu svađe sa mojom bivšom devojkom… slike načinjene skrivenom kamerom sa izvorima sa kojima sam se viđao.“
Međutim, ovde se ne radi o curenju informacija iz BIA, kao što bi možda neko mogao da pomisli, već o namernom plasiranju informacija u medije, čiji je krajnji cilj sprečavanje novinara KRIK-a da istražuju korupcijske poslove političara na vlasti i njihove veze s kriminalom. Na to ukazuje obim podataka i informacija objavljenih u Informeru, kao i njihovo oblikovanje na takav način da čitaoci (lako) zaključe da je glavni urednik KRIK-a kriminalac, narkoman i strani špijun koji urušava ugled vladajućih političara po nalogu i za pare.
Nakon kompromitujućih tekstova Informera sledilo je kažnjavanje ljudi koji su bili izvor informacija novinarima KRIK-a
Tako je Informer objavljivao naslove poput: „Mafija udara na porodicu Vučić“, „Sado-mazo francuski špijun: Ko je zapravo glavni urednik KRIK-a?!“ i „Bruka: Amerika i EU plaćaju lažove i reketaše“. „U jednom broju Informera optužili su me za sve živo što postoji – da sarađujem sa mafijom, sa stranim obaveštajcima, korumpiranim policajcima itd.“ Pored urušavanja kredibiliteta, javno objavljivanje obilja informacija iz poslovnog i privatnog života novinara ima za cilj i njihovo zastrašivanje, kao i njihovih saradnika i izvora informacija. Nakon ovakvih tekstova Informera sledilo je kažnjavanje ljudi koji su bili izvor informacija novinarima KRIK-a. Poruka svima koji kritički razmišljaju jeste „bolje ne pokušavaj ništa, jer sve znamo o tebi ili ako ne znamo, veoma lako ćemo, a onda slede posledice“.
Tajni nadzor i praćenje novinara
Zbog navedenog, Dojčinović je podneo krivičnu prijavu protiv tabloida Informer, a na suđenju je Informer priznao da je podatke o Dojčinoviću i aktivnostima KRIK-a dobio iz BIA. Prema rečima Dragane Pećo, novinarke KRIK-a da je„Informer na sudu rekao u svom odgovor na našu tužbu: `Sve što smo objavili je tačno. To možete da proverite, pitajte BIA.’“ Glavni urednik KRIK-a je na kraju dobio spor protiv Informera zbog klevete, ali nikada nije utvrđeno ko je, kako i zašto, te koliko često i u kom obimu davao podatke i informacije iz BIA. Dojčinović je zbog toga podneo pritužbu Zaštitniku građana, ali BIA nije dostavila sve podatke i obrazloženja neophodne da Zaštitnik građana može da utvrdi da li je bilo nepravilnosti i nezakonitosti u njenom radu u ovom konkretnom slučaju. Zaposleni u instituciji Zaštitnika građana je veoma siguran da „(o)d ovog slučaja neće biti ništa. BIA neće dostaviti ono što treba i što je od njih traženo, jer bi time dali dokaze o svom nezakonitom radu. Novi zaštitnik građana, Pašalić, na slučaju neće insistirati, jer je čovek sistema i pritom misli da posao Zaštitnika nije da kontroliše službe bezbednosti.“
Da slučaj s Dojčinovićem i KRIK-om nije usamljen i da se ne radi o pojedinačnom curenju informacija iz Agencije, pokazao je i slučaj Saše Ivanića, zamenika specijalnog tužioca za organizovani kriminal. Naime, tabloidi ali i veoma gledana privatna TV stanica Pink u svom glavnom dnevniku su objavili fotografiju Ivanića koja nije snimljena na javnom mestu, već je bila dostupna samo u biometrijskoj bazi MUP-a. Ti isti mediji su istovremeno objavljivali i tekstove o Darku Šariću, insistirajući na manjkavosti u istrazi koju je protiv optuženog narko-bosa vodio upravo Saša Ivanić. Poverenik za slobodan pristup podacima od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljub Šabić pokrenuo je postupak u ovom slučaju kako bi se utvrdilo ko je nezakonito koristio Ivanićeve lične podatke.
I bivši urednik Južnih vesti Predrag Blagojević je ustanovio da ga tajno prate i snimaju iz jednog automobila
Kontrolom Poverenika „utvrđeno je da je u to vreme bilo šest pregleda baze ličnih podataka Saše Ivanića. U pet slučajeva bazi su pristupali pripadnici Policije, njihovi razlozi za pristupanje bazi su provereni i utvrđeno je da su opravdani. Međutim, utvrđeno je i da je neposredno pre pojavljivanja fotografije u medijima, bazi pristupljeno iz druge bezbednosne strukture.“ A ta druga bezbednosna struktura bila je BIA. Poverenik nije mogao da utvrdi individualnu odgovornost, jer je više službenika BIA koristilo istu karticu za pristup bazi podataka. Čini se da je sistem namerno ovako manjkavo ustrojen kako bi bilo moguće zloupotrebljavati službu u privatne i partijske svrhe.
I bivši urednik Južnih vesti Predrag Blagojević je ustanovio da ga tajno prate i snimaju iz jednog automobila. Prijavio je slučaj policiji, ali on do danas nije rešen uprkos postojanju snimaka događaja. Prema rečima Blagojevića, „(ne)moguće je da ni uz broj registracije i precizan opis automobila, pa još uz fotografije i video-snimke kamera sa zgrade Suda i kamera koje pokrivaju centar grada, policija ne može da otkrije ko je vlasnik auta u roku od samo nekoliko minuta. Ako zaista takvih tablica nema u registru MUP-a, izvesno je da je reč o autu neke ʼe da ni u Blagojević je došao do nepotvrđenih saznanja da su ga snimali radnici BIA, ali da su postupali neformalno, mimo zvaničnih procedura.
Informativni razgovori i blago preteći tonovi
Da (deo) BIA radi u interesu vladajuće partije ukazuje i slučaj policijskog inspektora iz Niša, Nebojše Blagotića, koji je utvrdio da informacije iz istrage koju je on vodio pojedinci iz policije preko ljudi iz BIA dostavljaju funkcionerima vladajuće partije. Zaposleni iz policije i BIA koji su odavali informacije iz operativne obrade, odnosno nisu postupali zbog curenja informacija, ne samo da nisu (krivično i prekršajno) procesuirani već su i napredovali u službi – dobili su načelničke pozicije u policiji i BIA u Nišu. Blagotić, koji je ukazao na curenje informacija, naprasno je penzionisan. Pomenimo i slučaj udruženja građana koje se bavi ekološkim temama, Centar za ekologiju i održivi razvoj – CEKOR, čije je finansijsko poslovanje kontrolisala BIA.
Jednog političkog aktivistu, koji je bio veoma aktivan na društvenim mrežama i na internetu, gde je pisao kritičke tekstove o vlasti u Srbiji, pripadnici BIA pozvali su na razgovor u prostorije Agencije. On je pristao da s njima razgovara, ali ne u prostorijama BIA, već u svojoj kancelariji
Osnovano je zapitati se zašto Agencija čiji su zadaci unapređenje nacionalne bezbednosti i borba protiv teških oblika organizovanog kriminala kontroliše finansije lokalnog udruženja građana. Pritom, provera finansija nije rađena tajnim metodama, već javno, kao da je sprovodi finansijska inspekcija. Ukoliko je postojala sumnja da CEKOR-ovo finansijsko poslovanje ugrožava nacionalnu bezbednost ili je u funkciji organizovanog kriminala, moglo se očekivati da BIA najpre odradi provere tajnim metodama, a da onda odluči o daljem delovanju: primena tajnih mera kojima se štiti nacionalna bezbednost ili prosleđivanje slučaja nadležnom tužilaštvu. O potrebi da BIA sprovodi rutinske inspekcije finansija udruženja građana ne treba ni trošiti reči. Otud se ovo može shvatiti kao vid pritiska vlasti na ovu organizaciju.
Pritisci BIA na ljude koji kritički razmišljaju prisutni su i u nešto drugačijoj i blažoj formi u odnosu na opisane slučajeve. Tako je u javnosti poznat slučaj Dragana Petrovića, naučnog saradnika na Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu. Petrovića je, početkom 2015. godine, BIA pozvala da dođe u njene prostorije da dâ stručno mišljenje o predsedavanju Srbije OEBS-om. Ovo ne bi bilo ništa sporno da nije bilo nekoliko okolnosti. Najpre, Petrovića su zvali da stručno mišljenje iznese u prostorijama BIA, što je veoma neuobičajeno, jer je on već radio stručne analize za potrebe Vlade Srbije bez dolaska u prostorije Vlade ili Agencije. Dalje, njega su na ulasku u prostorije BIA detaljno pretresli. „Što me zovete i prislonite me uza zid i pretresate me, kada sam stručnjak koga toliko cenite?“, upitao ih je. Nakon dva sata razgovora, inspektori BIA su se zainteresovali za veze Petrovića sa strancima, te su zahtevali da napiše sve kontakte koje je uspostavio s njima u poslednjih 10 godina, što je Petrović i učinio, sastavljajući listu na 27 stranica.
Razgovor je u jednom momentu dobio i blago preteći ton, jer su ga agenti BIA upitali zašto su mu stranci poklonili ručni sat, te su prokomentarisali da je poklon u vrednosti većoj od 100 evra, aludirajući na to da su ga tako kupili. Na kraju su Petroviću ponudili da se s njima sastaje u kontinuitetu i da ih obaveštava o svojim kontaktima sa strancima. Petrović pretpostavlja da je Agenciji bio interesantan ne samo zbog kontakata sa strancima već i zbog njegovog izraženog rusofilstva, kao i zbog činjenice da je bio zamenik predsednika Srpskog otadžbinskog fronta, stranke koju je predvodio dramaturg Siniša Kovačević. Slično iskustvo s BIA, samo bez pretresa na ulazu, imao je i Dejan Petar Zlatanović, glavni i odgovorni urednik portala Srbin info.
Za razliku od većine drugih savremenih službi bezbednosti ima i policijska ovlašćenja, koja joj daju mogućnost prinudnog dovođenja građana radi prikupljanja obaveštenja. Ali, to je dozvoljeno samo u svrhe krivične istrage, po jasnoj proceduri i ukoliko postoji pisana naredba
I Zlatanović i Petrović su dobrovoljno otišli na razgovor u BIA. Međutim, oni koji su odbili da razgovaraju s inspektorima BIA bili su dovođeni u prostorije Agencije protiv svoje volje. Tako su jednog političkog aktivistu, koji je bio veoma aktivan na društvenim mrežama i na internetu, gde je pisao kritičke tekstove o vlasti u Srbiji, pripadnici BIA pozvali na razgovor u prostorije Agencije. On je pristao da s njima razgovara, ali ne u prostorijama BIA, već u svojoj kancelariji. Za agenta BIA bilo je nezamislivo da mu neko kaže „ne“, te je, zajedno s dvojicom policajaca, došao na kućnu adresu aktiviste i odveo ga u prostorije BIA. Zakon o BIA, inače, propisuje da niko ne može biti prinuđen na saradnju, te je ovakvo postupanje Agencije nezakonito. Doduše, BIA za razliku od većine drugih savremenih službi bezbednosti ima i policijska ovlašćenja, koja joj daju mogućnost prinudnog dovođenja građana radi prikupljanja obaveštenja. Ali, to je dozvoljeno samo u svrhe krivične istrage, po jasnoj proceduri i ukoliko postoji pisana naredba. Agent BIA se nije pozvao na bilo koji zakon prilikom prinudnog odvođenja aktiviste, a aktivista nije učinio bilo kakvo krivično delo niti je postojala ni najmanja sumnja za to. Privedeni aktivista o tome kaže: „Policajcima koji su me hapsili bilo je jako neprijatno, jer su videli da nisam nikakav kriminalac. Videli su iz kakve kuće me odvode. Bilo im je jasno da se radi o političkom hapšenju.“
Veza tajnih službi i desničara
Veoma je indikativan i slučaj Damnjana Kneževića, vođe narodne inicijative Nema predaje Kosova i Metohije. Agenti BIA su na dan posete Srbiji predsednika Rusije Vladimira Putina pozvali Kneževića da dođe „hitno, hitno…“ u prostorije BIA, a zahtev je „došao sa vrha BIA“. Po dolasku, zadržan je u prostorijama Agencije sve dok skup podrške Putinu nije bio okončan. Agenti BIA nisu pružili Kneževiću zakonski osnov za zadržavanje, „niti bilo kakav papir“. Na njegovo pitanje o razlozima zadržavanja, agenti su odgovorili „da nije u interesu države Republike Srbije da se ja pojavim u centru grada“.
Kneževićeva je pretpostavka da ga je BIA privela jer je, dan ranije, na javnom skupu, inicijativa koju predvodi istakla tri transparenta: „Nema podele Kosova, nema podele naroda“, „Brate Putine, spasi nam Kosmet“ i „Putine, ne odlikuj zapadne marionete“. Knežević je razloge za zadržavanje u BIA ovako ocenio: „Želeli su da spreče situaciju da Damnjan Knežević prenese neku poruku Putinu koja ne odgovara vlastima.“ Jer da su mislili da on namerava da izazove neki skandal, onda bi vlasti nešto učinile povodom pojedinaca i grupa koje su antiruski nastrojene. „Autonomaši su dan ranije istakli natpis ’Putine, nisi dobrodošao’. Njih nisu privodili.“ Sve ovo je Kneževića podsetilo na vreme vladavine predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, kada je policija preventivno zatvarala narodne neprijatelje, staljiniste i četnike dok traje poseta strane delegacije ili dok ne prođe Titova poseta nekom mestu. To ga je i podstaklo da upita radnike BIA: „A ko je država? Stranka na vlasti? Jeste vi država?“
Najblaži vid pritiska BIA na kritički nastrojene pojedince jeste slučaj kada je Agencija zabranila ulaz na proslavu Dana BIA 2017. godine novinarki KRIK-a Vesni Radojević i novinaru Politike Dušanu Teleskoviću
Ali nisu samo liberalno, prozapadno orijentisani, kao i rusofili, bili u zahvatu BIA, već i anarhisti. Tako je vođa Anarho-sindikalne inicijative (ASI) Ratibor Trivunac, početkom 2015. godine, pozvan na razgovor u BIA. Iako je neposredan povod za razgovor bila sumnja da su pripadnici ASI ostavili pakete pune životinjskog izmeta ispred zgrade Vlade Srbije i nekih ministarstava, nakon prvih dvadesetak minuta diskusije o tom pitanju, razgovor je krenuo drugim tokom. U fokus priče dospeli su metodi organizovanja ASI u zemlji, regionu, ali i na međunarodnom planu. Razgovor je obuhvatio istoriju i sadašnje delovanje pokreta, ali i idejne razlike između anarhosindikalizma i anarhističkog insurekcionizma, pa čak i filozofska razmatranja koncepta unutrašnjeg neprijatelja.
Nakon tog incidenta s paketima, pokret je došao u situaciju da je njen lider Trivunac bio u kontinuitetu privođen kad god se desi neki problem. Trivunac kaže da je „postalo (je) na kraju karikaturalno da svaka dva meseca izdajemo saopštenje kako sam opet priveden. Zaključili smo da je najbolje da više ne budem aktivan član i da u daljem radu doprinesem baveći se svojim izdavačkim poslom.“ Čini se, dakle, da su pritisci na ovaj pokret, odnosno na njihovog vođu dali rezultate.
Najblaži vid pritiska BIA na kritički nastrojene pojedince jeste slučaj kada je Agencija zabranila ulaz na proslavu Dana BIA 2017. godine novinarki KRIK-a Vesni Radojević i novinaru Politike Dušanu Teleskoviću, iako su se oni prethodno uredno akreditovali. Novinarka KRIK-a je tada dobila obrazloženje da „ne ispunjava bezbednosne uslove“, a na njeno pitanje šta to znači, službenici BIA su je uputili da pošalje pitanje imejlom. Odgovor nikada nije stigao. Ovakvih primera ranije nije bilo, te je razumno pretpostaviti da se radi o slanju poruke kritički nastrojenim novinarima, i to onima koji izveštavaju upravo o bezbednosnim temama.
Kritičari vlasti na meti
Pored ovih slučajeva u kojima je dokazano da je jedan od glavnih aktera BIA, postoji i čitav niz drugih slučajeva tajnog praćenja i zastrašivanja novinara, istraživača i aktivista, u kojima je ostalo nepoznato ko je neposredni izvođač radova. Pomenimo samo javnosti najpoznatije slučajeve. Tako su, na primer, Maju Živanović, novinarku Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE), dvojica muškaraca pratila ulicama grada po njenom izlasku iz stana. Novinarka ih je primetila u svojoj blizini, iako je više puta promenila kretanje i lokaciju, a postoje i svedoci ovog događaja. Ona je tada radila na slučajevima veza političke korupcije u oblasti energetike.
Novinarki KRIK-a Dragani Pećo obijen je i ispreturan stan, a iz njega ništa nije odneto. Pećo je tada istraživala koruptivne veze bivšeg gradonačelnika Beograda, a sadašnjeg ministra finansija Siniše Malog. Istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazuje da postoji čitav niz sličnih slučajeva širom Srbije. Zajedničko za sve ove slučajeve jeste to što su glavne mete napada i pritisaka bili kritičari vlasti, a njihovi glavni akteri nikada nisu bili otkriveni, ni procesuirani. Zbog toga je osnovano pretpostaviti da iza njih stoje i da su za njih odgovorne vladajuća partija i BIA, iako ovi akteri nisu bili neposredni izvođači radova. Kao što smo već pokazali, službe bezbednosti se sve više oslanjaju na privatne bezbednosne aktere koje angažuju za različite svrhe, a u nedemokratskim društvima to može biti i obračun s kritičarima vlasti, što je slučaj i u susednoj Mađarskoj pokazao.
Vladajućoj partiji je veoma važno da kontroliše informacije o stanju unutar države i društva, kao i o njenim stvarnim namerama koje se šire u Srbiji, ali i ka spolja, kako ka zapadnim državama, tako i ka Rusiji
Može se zapaziti da je vladajuća partija, koristeći BIA i neformalnije aktere i instrumente, pojačavala i širila pritisak na sve kritičare vlasti bez obzira na njihovo ideološko i političko usmerenje, te da li su oni prozapadno ili proruski orijentisani. Najvažnije je da je neko iskreni kritičar vlasti, odnosno da kritika vlasti nije urađena po diktatu vladajuće partije u cilju simulacije slobode govora. Vladajućoj partiji je veoma važno da kontroliše informacije o stanju unutar države i društva, kao i o njenim stvarnim namerama koje se šire u Srbiji, ali i ka spolja, kako ka zapadnim državama, tako i ka Rusiji. Analize ukazuju da vladajuća partija u cilju održanja visokog rejtinga kod glasača „vodi dvoličnu i nedorečenu politiku, pa su njene osnovne odlike tvrdi nacionalistički stavovi i postupci u kombinaciji sa deklarativnim proevropskim opredeljenjem“. Zato ona ima nekoliko zvaničnih istina u zavisnosti od publike kojoj se obraća. Posledično, svako ko remeti tu zvaničnu istinu argumentovanom kritikom, na primer da se reforme na putu ka članstvo u EU lažiraju ili da Srbija vodi neiskrenu politiku ka Rusiji, predstavlja pretnju za opstanak vlasti, jer joj može urušiti rejting kod glasača u Srbiji, ali i kod zapadnih država i Rusije. Kako se pogoršava društveno-ekonomska situacija u Srbiji, a istovremeno raste spoljnopolitički pritisak na srpske vlasti iz nekoliko pravaca, tako i vlast povećava pritisak na njene kritičare.
