- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Politizacija upravljanja ljudskim resursima
U Srbiji se uobičajilo to da političke partije koje formiraju vladu posle svakih izbora na čelna mesta u službama bezbednosti postavljaju svojim partijama odane ljude (direktore, zamenike, savetnike), koji potom vrše dubinske promene, postavljajući više i niže rukovodioce (načelnike uprava, šefove odeljenja) i njihove saradnike koje su njima odani. Ovo je posebno dolazilo do izražaja u BIA, kao najvažnijoj i najvećoj službi bezbednosti u Srbiji. Nakon petooktobarskih promena, to je prvo rađeno tako što su na direktorske pozicije u Agenciji postavljani vladajućoj partiji bliski ljudi iz samih službi, da bi potom na te pozicije bili postavljani partijama odani ljudi van službe. Na primer, Rade Bulatović je bio blizak DSS-u, a njegov naslednik Saša Vukadinović DS-u. Obojica nisu prethodno radili u BIA, ali su imali iskustva koja su u izvesnoj meri relevantna za obavljanje bezbednosnih poslova. Bulatović je radio u diplomatiji, dok je Vukadinović obavljao policijske poslove.
Međutim, SNS je po preuzimanju i konsolidaciji vlasti otišao korak dalje u partijskom kadriranju u BIA, te su, čini se, kao najvažniji kriterijumi za izbor direktora Agencije postali najpre lični, prijateljski odnosi s liderom SNS-a, Aleksandrom Vučićem, da bi potom postalo važno i prethodno iskustvo u upravljanju partijskim organima. Nakon što je SNS preuzeo vlast, za direktora BIA je bio postavljen Nebojša Rodić, bez iskustva u bezbednosno-obaveštajnim poslovima, ali s dugogodišnjom karijerom rada u državnim institucijama. Rodić je, zapravo, važio za čoveka Tomislava Nikolića, jer je na čelnu poziciju u Agenciji došao s funkcije generalnog sekretara predsednika Srbije. Nikolić ga je opisao kao „pravnika stare škole koji je posvećen državi, a ne špijuniranju, praćenju i pravljenju tajnih dosijea“.
Najvažniji kriterijumi za izbor direktora Agencije postali najpre lični, prijateljski odnosi s liderom SNS-a, Aleksandrom Vučićem, da bi potom postalo važno i prethodno iskustvo u upravljanju partijskim organima
Međutim, Rodić je na direktorskoj funkciji ostao jedva godinu dana, odakle je prešao na funkciju ministra odbrane. Za narednog direktora BIA, 2013. godine, postavljen je Aleksandar Đorđević, po zanimanju advokat. Vučić je o njemu rekao: „Aleksandra znam više od 25 godina, a odlično ga poznajem poslednjih sedam, osam godina. On je odličan pravnik, što je važno za funkciju direktora BIA.“ Međutim, teško je poverovati da je glavni razlog za postavljenje Đorđevića na mesto direktora BIA njegovo pravničko znanje, jer u Srbiji ima dosta dobrih advokata i pravnika koji su prethodno radili u službama bezbednosti. Na to ukazuje i činjenica da je Vučić više od mesec dana kočio izbor direktora BIA: „Ja kočim, nisam zadovoljan onim što imam u glavi oko predloženih kandidata. Ja sam kriv što još nemamo predloženo rešenje. Nisam zadovoljan, a to je suviše važno mesto da bi bila prebrza odluka.“
Ovde se valja podsetiti činjenice da je u to vreme Aleksandar Vučić bio potpredsednik Vlade Srbije, te da nije najjasnije na osnovu kojih je to ustavnih i zakonskih nadležnosti on kočio i postavljao direktora BIA. Zakon o BIA je veoma jasan: „Radom Agencije rukovodi direktor, koga postavlja i razrešava Vlada“ (član 5). Pored poznanstva s Vučićem, u javnosti su se pojavile i informacije da je Đorđevića za direktorsko mesto kandidovala i činjenica da je u jako dobrim odnosima sa Zlatiborom Lončarom, ministrom zdravlja, čija je supruga Vesna Lončar radila u Đorđevićevoj advokatskoj kancelariji.
Da je partijska i lična odanost lideru SNS-a najvažnija kvalifikacija za mesto direktora BIA, a ne znanje i veštine u obavljanju bezbednosno-obaveštajnih poslova, ukazuje i činjenica da je 2017. godine Aleksandar Đorđević smenjen s mesta direktora BIA uprkos činjenici što je odličan pravnik. Prema nekim tumačenjima, Đorđević na mestu direktora BIA nije pokazao dovoljnu poslušnost i sklonost ka bespogovornom izvršavanju volje partijskog vrha, zbog čega je smenjen lojalnijim kadrom. Božo Prelević, iskusni advokat i bivši koministar policije nakon pada Miloševića sa vlasti, smatra da „Đorđević nije hteo da pristane na sve ono što je od njega traženo. Reklo bi se da je čovek – što je manje obrazovan i što je manje sposoban – spremniji da izvršava zadatke bez postavljanja bilo kakvih pitanja.“
Lična odanost šefu, preporuka za Gašića
Umesto njega, na mesto direktora BIA postavljen je Bratislav Gašić, privatni preduzetnik iz Kruševca, jedan od osnivača SNS-a i njegov finansijer. I što je najvažnije, jedan od najodanijih ljudi lideru SNS-a. Za njega je Vučić kazao: „On je moj prijatelj, jedan od najodanijih…“ Gašić je svoju odanost Vučiću pokazao dok je obavljao funkciju ministra odbrane od 2014. do 2016. godine u nekoliko slučajeva. Najpre, kada je nakon incidenta na Paradi ponosa protivpravno sprečio da Zaštitnik građana izvrši kontrolu MO i VBA, te je na taj način pokazao da je odan celoj porodici Vučić. Potom kada je pri MO formirao Štab za zaštitu Aleksandra Vučića (tada predsednika Vlade), u koji su se slivale sve informacije iz službi i policije relevantne za njegovu zaštitu.
Na kraju, nakon seksističke izjave, Gašić se bez protivljenja, a na poziv Vučića, povukao s mesta ministra odbrane. Kako je to ocenio jedan funkcioner SNS-a iz Beograda, „Gašić je mirno prihvatio smenu i nastavio je da predano radi za stranku, ko da se ništa nije ni desilo.“ Povodom izbora Gašića za direktora BIA, Vučić je rekao: „Da, on će biti šef BIA, izdržao je godinu i po dana bez ijedne funkcije. On ima mnogo dobrih kvaliteta, on je čovek koji sve zna o bezbednosti.“ Gašić je postavljen na funkciju direktora BIA nakon što je Aleksandar Vučić izabran za predsednika Srbije. Osnovano je pretpostaviti da je Vučić čekao upravo taj momenat kako bi svojim autoritetom i legitimitetom stečenim na direktnim izborima umanjio oštricu kritike prema izboru Gašića za direktora BIA.
Da je proces zapošljavanja u BIA pod uticajem ključnih partija u vladi, postalo je jasno široj javnosti kada je poslanik vladajućeg SNS-a, Mićo Rogović, ugostitelj iz malog mesta u Srbiji, dao ostavku na poslaničku funkciju, kako bi u 47. godini života postao radnik BIA
Inače, Zakon o državnim službenicima nalaže, između ostalog, da je za rad na položaju potrebno devet godina radnog iskustva u profesiji. Isti zakon kaže da se za popunjavanja položaja sprovodi interni ili javni konkurs, da je interni konkurs obavezan ako položaj popunjava vlada. Prema javno dostupnim podacima, ovi uslovi i procedure nisu bili ispoštovani prilikom postavljenja direktora BIA. Za razliku od Zakona o BIA, Zakon o VBA i VOA usklađen je s pomenutim odredbama Zakona o državnim službenicima, jer propisuje da za direktora i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje ima najmanje devet godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane, ali i koje je završilo generalštabno usavršavanje. Zbog toga, osnovano je pretpostaviti da je ova odredba namerno izostavljena iz Zakona o BIA, kako u vreme kada je on pisan, tako i kada je menjan, u cilju ostavljanja dovoljno širokog prostora vladajućim partijama da mogu da postavljaju sebi odane ljude na čelnu poziciji u Agenciji.
Da je proces zapošljavanja u BIA u velikoj meri pod uticajem ključnih partija u vladi, odnosno najmoćnijih političara u Srbiji, i da se ne završava postavljenjima rukovodilaca i njima bliskih saradnika, postalo je jasno široj javnosti kada je poslanik vladajućeg SNS-a, Mićo Rogović, ugostitelj iz malog mesta u Srbiji, dao ostavku na poslaničku funkciju, kako bi u 47. godini života postao radnik BIA. U BIA su novinarima rekli da je on početnik u ovom poslu, te da zbog toga pohađa operativni kurs. Imajući na umu da je u to vreme, prema poslednjim javnosti dostupnim informacijama, prosečna starosna dob pripadnika BIA bila 37 godina, te da je svega desetak pripadnika Agencije bilo starije od 50 godina, postavlja se pitanje koji interes je BIA imala da ulaže resurse u ovog pojedinca, a da to nisu razlozi političke prirode.
Napredovanje Dijane Hrkalović
U medijima se, takođe, pojavila i informacija da je još jedan ugostitelj, ali mlađi, takođe član SNS-a i njen odbornik u Skupštini grada Beograda, Simo Čulić, zaposlen u BIA na poziciji savetnika za medije. Iako je bio ugostitelj, Čulića je za ovu poziciju kandidovalo radno iskustvo u medijskoj kampanji SNS-a za izbore 2012. godine. Čulić je bio i prokurista rumunske kompanije „Kondiment“, koja je pružala usluge SNS-u tokom izborne kampanje. Javnosti u Srbiji je još poznatiji slučaj Dijane Hrkalović, koja je do 2014. godine radila u BIA, da bi potom prešla u MUP, gde je bila na nekoliko veoma odgovornih pozicija: zamenica šefa kabineta ministra, sekretarka Uprave kriminalističke policije i državna sekretarka MUP-a. Ovde je veoma važno napomenuti da je Dijana Hrkalović, pre nego što je počela da radi, a kasnije i neuobičajeno brzo da napreduje u bezbednosnim institucijama, bila izabrana za odbornicu u Skupštini grada Beograda na listi SNS-a na izborima 2012. godine.
I uvid u podatke o broju primljenih pripadnika Agencije u godinama pre i posle izbora 2012. godine dodatno ukazuje na partijsko kadriranje ljudskim resursima. Tako je u 2013. godini primljeno tri-četiri puta više radnika u BIA nego što je to bio slučaj za prethodne tri godine. Istovremeno, prijemom novog kadra tokom 2013. bilo je i povećano penzionisanje pripadnika Agencije pre ispunjenja opštih uslova za sticanje prava na penziju. Na ovaj način su tokom 2013. penzionisana 32 pripadnika Agencije, što je osam puta više nego tokom 2012. godine. Broj pripadnika BIA koji su otišli u starosnu penziju ostao je u navedenim godinama gotovo isti. U avgustu 2019. godine pokušali smo da dobijemo podatke o zapošljavanju u BIA za period od 2014. do 2019, ali je Agencija odbila da ih dostavi uz obrazloženje da se radi o tajnim podacima.
Pored novih partijskih kadrova, koje je SNS zapošljavao u BIA, u Agenciju su se vraćali i stari kadrovi ili su kadrovi iz vremena vladavine Miloševića koji su zauzimali manje važne pozicije postavljeni sada na važnije pozicije u BIA
Međutim, razumno je pretpostaviti da se partijsko kadriranje u BIA po njenoj dubini nastavilo i ubrzalo nakon poslednjih izmena Zakona o BIA, koje su dale ogromnu moć direktoru BIA u upravljanju ljudskim resursima, a da je finansijska osnova za to data (naglim) uvećanjima budžeta BIA u 2017. i 2018. godini. Budžet BIA je u 2017. godini porastao za 3% u odnosu na 2016. godinu, ali je u Predlogu zakona o budžetu za 2018. predviđeno povećanje budžeta Agencije u odnosu na 2016. godinu od blizu 20%. Međutim, Zakon o završnom računu budžeta Srbije za 2018. godinu pokazao je da je BIA zapravo potrošila mnogo više nego što joj je Zakonom o budžetu za 2018. godinu odobreno, te da rast potrošnje budžeta u odnosu na 2016. godinu iznosi preko 40 odsto.
Pored novih partijskih kadrova, koje je SNS zapošljavao u BIA, u Agenciju su se vraćali i stari kadrovi ili su kadrovi iz vremena vladavine Miloševića koji su zauzimali manje važne pozicije postavljeni sada na važnije pozicije u BIA. Istraživački novinar koji dugi niz godina izveštava o bezbednosnim temama je u razgovoru ukazao da su „(m)nogi mračni likovi, još iz vremena Miloševića, koji su preživeli petooktobarske promene, jer su sedeli po raznim ćoškovima u Službi i u drugim državnim institucijama, sada došli do izražaja. Ima slučajeva i da su neki pripadnici zloglasnog Šestog odeljenja Državne bezbednosti, a koji su bili uklonjeni iz Službe premeštanjem u ministarstva spoljnih i unutrašnjih poslova, sada zaposleni u BIA.“
Vojne službe i partijski uticaj
Javnosti je najpoznatiji slučaj Branka Crnog, zamenika načelnika DB-a Radomira Markovića, člana Glavnog odbora SNS-a, koji je zbog iskustva rada u službi bezbednosti i partijske zaleđine važio za mogućeg kandidata za zamenika ili savetnika šefa BIA, ali se zbog njegove reputacije, ne samo u Srbiji nego i u demokratskom svetu, to nije dogodilo. Međutim, različiti izvori ukazuju da, iako Branko Crni nije postavljen na neku funkciju u BIA, on ipak jeste postao uticajan u Agenciji, te da je veoma čest gost u sedištu BIA. Za razliku od Branka Crnog, Ivan Todorov, telohranitelj Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića, postavljen je na mesto načelnika bezbednosne zaštite u BIA. Prema navodima istraživačkog novinara Vuka Cvijića, ali i Vuka Draškovića, lidera Srpskog pokreta obnove na koga je RDB pokušao da izvrši atentat dva puta, čak je i Milorad Bracanović veoma blizu BIA i Aleksandru Vučiću kome deli bezbednosne savete. Dakle, „izborni zemljotres“ ne samo da je vratio na vlast stare političke snage, već je uticao i na povratak starih kadrova u BIA.
U vojnim službama bezbednosti takođe je bilo promena na rukovodećim pozicijama, ali su se one desile sporije i kasnije u odnosu na one u BIA. Deo razloga valja tražiti u činjenici da se radi o manjim službama s manjim resursima, nadležnostima i ovlašćenjima, kao i da Zakon o VBA i VOA propisuje kriterijume za direktorske pozicije, te je potrebno imati specifično znanje o složenom i velikom sistemu, kao što su to MO i Vojska Srbije. Tako su čelni ljudi VBA i VOA, Svetko Kovač i Dragan Vladisavljević, smenjeni tek početkom 2014. godine. To ne znači da su vojne službe u potpunosti izolovane od partijskih uticaja i kadriranja. Naime, Petar Cvetković, direktor VBA od 2014. godine, pokazao se kao veoma poslušan prema ministru odbrane Bratislavu Gašiću, onda kada je Gašić nezakonito sprečavao Zaštitnika građana da izvrši kontrolu VBA i MO.
Ne treba da čudi ocena bivšeg radnika BIA: „Mi sistem nemamo. Mi imamo partijski sistem. To je po definiciji paradržavni sistem. Vi ne možete da derogirate državnu instituciju u partiju, niti može partijska struktura da preuzme ingerencije neke ustanove.“
Na kraju, kada govorimo o kadriranju, veoma su ilustrativni primeri generalni inspektori VBA i VOA, koji su rutinski menjani nakon gotovo svake promene ministra odbrane, iako Zakon o VBA i VOA jasno određuje nekoliko situacija kada je moguće smeniti generalnog inspektora, te ne dozvoljava njihovu smenu kada to ministar odbrane zaželi. Generalni inspektor se bira na period od pet godina, a pre isteka svog mandata može biti smenjen samo u četiri slučaja: na lični zahtev; ako trajno izgubi zdravstvenu sposobnost da obavlja svoju dužnost; kada je osuđen za krivično delo; ako ne postupa u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisom, prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno.
Na veliku štetnost ovakvog upravljanja ljudskim resursima u službama bezbednosti javno je ukazao i bivši radnik RDB-a, a kasnije i BIA: „Onog momenta kada partijski funkcioner postane šef službe bezbednosti, onog momenta kada on počne da razmišlja po principu sad ću ja da dovedem svoje ljude, već je pukla priča. Služba nije mesto gde možete da dovodite ljude. Služba je mesto gde možete da predložite ljude. Pa će onda da se služba opredeli da li je taj čovek za službu ili nije, na osnovu parametara koji važe za kadrove koji treba da rade u službi. Toga više nema… I zato je služba šuplja…“ Veliki problem s ovakvim kadriranjem predstavlja i činjenica što u državnoj službi nije lako otpustiti ljude kao u privatnom sektoru. Tako, kadrovi dovedeni po partijskoj osnovi ostaju da rade u službi kada se promeni vlast i novi kadrovi po novoj partijskoj liniji budu zaposleni, što za posledicu ima sukob lojalnosti i nastanak frakcija unutar službe. Na taj način se potpuno urušava državna institucija, a njeni poslovi se gotovo u potpunosti premeštaju u neformalne tokove. Zato ne treba da čudi ocena bivšeg radnika BIA: „Mi sistem nemamo. Mi imamo partijski sistem. To je po definiciji paradržavni sistem. Vi ne možete da derogirate državnu instituciju u partiju, niti može partijska struktura da preuzme ingerencije neke ustanove.“
