- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Demokratska opozicija Srbije (DOS) svrgnula je s vlasti Slobodana Miloševića u masovnim demonstracijama, 5. oktobra 2000. godine. Demonstracijama su prethodili redovni izbori za Skupštinu SRJ i lokalnu samoupravu Srbije, gde je DOS osvojio 48 odsto glasova za savezni parlament i pobedio u 90 odsto opština u Srbiji. Još važnije, istovremeno su bili održani vanredni direktni izbori za predsednika SRJ, na kojima je kandidat DOS-a, Vojislav Koštunica, ubedljivo pobedio dotadašnjeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića. Miloševićev režim nije mogao da se pomiri s porazom, ali nije mogao ni da ignoriše uspeh koji je DOS ostvario, već je nastojao da dosetkom spreči dolazak DOS-a na vlast. Naime, Savezna izborna komisija (SIK) nije osporavala činjenicu da je Koštunica dobio najviše glasova, ali jeste da je imao dovoljan broj glasova (50%) za pobedu u prvom krugu izbora, te je objavila da je kandidat DOS-a zapravo osvojio 48 odsto glasova i zaključila da mora da se održi drugi krug izbora. Međutim, nalazi SIK-a se nisu poklapali s nalazima DOS-a i drugih posmatrača na izborima, te je DOS zaključio da Milošević nastoji da razvodni pobedu Koštunice uvođenjem drugog kruga izbora, kao što je to već jednom učinio 1997. godine, i odlučio je da ne prizna rezultate koje je objavio SIK.
Kao reakcija na pokušaj izborne krađe, širom Srbije izbijaju masovni protesti i štrajkovi, od kojih je najvažniji štrajk rudara u „Kolubari“. Ohrabren masovnom spremnošću birača da brane izbornu pobedu, DOS je pozvao građane da se okupe na centralnom protestnom mitingu zakazanom za 5. oktobar. Na mitingu se okupilo više stotina hiljada ljudi iz cele Srbije (uprkos policijskim blokadama) i traženo je da vladajući režim do 15 časova prizna pobedu. Kako se to, međutim, nije desilo, demonstranti su zauzeli zgradu saveznog parlamenta i Radio-televizije Srbije, kao i policijsku stanicu Stari grad.
RDB pripremao likvidacije
Međutim, prilikom ovih dešavanja, izostala je intervencija Vojske, policije i službi bezbednosti u korist očuvanja režima Slobodana Miloševića. Štaviše, pripadnici JSO-a, udarne pesnice Miloševićevog režima, bili su na mestu demonstracija, ali su se pozdravljali s demonstrantima, a vojska nije poslala tenkove da rasteruje demonstrante kao 9. marta 1991. Zapravo, dva glavna lidera DOS-a, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, dogovorili su se s (ključnim delovima) bezbednosnog aparata da oružanom silom ne spreče promenu vlasti ukoliko im to Milošević naredi. Tako se Zoran Đinđić sastao s Miloradom Ulemekom Legijom, u noći 4. 10. 2000. godine, i dogovorio da JSO neće intervenisati ukoliko demonstranti ne napadnu policiju. Saradnici Zorana Đinđića ukazuju da je dogovor bio od velikog značaja, jer su Ulemek i JSO bili najvažniji instrument represije Miloševićevog režima, te da je uspeh postizanja dogovora s JSO-om bio neizvestan. Aleksandra Joksimović, saradnica Zorana Đinđića o tome kaže: „Rekao mi je (Đinđić, prim. aut.), tog jutra 5. oktobra, ne brini, sada je sve gotovo.“ Međutim, prema svedočenju Đinđića, Legija i Crvene beretke su promenili stranu tek kada je postalo jasno da se komandna struktura režima raspala pod pritiskom demonstracija.
Zapravo, dva glavna lidera DOS-a, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, dogovorili su se s (ključnim delovima) bezbednosnog aparata da oružanom silom ne spreče promenu vlasti ukoliko im to Milošević naredi
Koštunica je, s druge strane, postigao dogovor s vrhom Vojske i delovima Vojne službe bezbednosti, pre svega s Acom Tomićem, koji je tada bio na mestu načelnika kontraobaveštajnog odeljenja. Ovi dogovori su bili važni sa stanovišta izbegavanja oružanih sukoba, jer je RDB pripremao likvidaciju celokupnog vođstva DOS-a uz pomoć Vojske Jugoslavije. O tome je Aleksandar Vasiljević, bivši načelnik Vojne službe bezbednosti, javno govorio. „To je bio samo jedan spisak, znači, kucan mašinom pisaćom, nema zaglavlja, nema kome je naslovljen, apsolutno ništa. Ima prvi, drugi i do rednog broja 40… Gotovo svi aktuelni lideri opozicije, podaci o njima, gde stanuju, gde najčešće zalaze, gde bi se mogli naći, koja kola voze, kakvo im je obezbeđenje. Dakle, to su podaci o tim licima.“
Prema tumačenju pukovnika Ivana Đorđevića, šefa Kabineta ministra unutrašnjih poslova između 2001. i 2004. godine, razlog za postizanje dogovora DOS-a s bezbednosnim aparatom bio je taj što je „sam DOS bio slab i podeljen, i jednostavno nije imao dovoljno političkog samopouzdanja i resursa da se direktno sukobi sa Miloševićevim tada još uvek moćnim bezbednosnim strukturama“. Nedostatak političkog samopouzdanja svakako je i posledica negativnog nasleđa i iskustva političkih aktera DOS-a sa službama bezbednosti tokom 90-ih, što je sve uticalo na stvaranje percepcije velike nadmoći službi bezbednosti nad njima. Naravno, teško je sada proceniti koliko je ta percepcija bila realna.
Iako je postizanjem dogovora između DOS-a i delova bezbednosnog aparata izbegnuto krvoproliće 5. oktobra, te je omogućen miran silazak s vlasti Slobodana Miloševića, način na koji su dogovori postignuti, kao i dodatni razlozi za dogovor, uticaće na dalji tok događaja i reformu sektora bezbednosti. Najpre, dogovore su odvojeno ostvarili Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica. Tako se Đinđić dogovorio sa JSO-om i MUP-om, a Koštunica s Vojskom Jugoslavije i Vojnom službom bezbednosti. Međutim, to nije bila posledica „podele posla“ u koaliciji DOS, već odraz političkog nadmetanja dve najjače koalicione partije (DS i DSS) i njihovih nastojanja da učvrste političku moć (nauštrb jedni drugih) u dogovorima s bezbednosnim aparatom, što će kasniji događaji i potvrditi. Ova činjenica ukazuje da su dogovori išli dalje od izbegavanja krvoprolića, te da su oni bili lične prirode i klijentelističkog karaktera. Lideri DOS-a su dobili „svoje“ službe, koje će koristiti kasnije u političkim nadmetanjima i realizaciji svojih političkih ciljeva, dok su službe dobile svoje političare. Tako je već tada podela prisutna u DOS-u cementirana i produbljena, te su se stekli uslovi da službe bezbednosti „kooptiraju demokratiju“, odnosno da budu u poziciji da prete primenom sile i prinudom prema demokratski izabranim nosiocima vlasti.
Kontinuitet službi bezbednosti umesto promena
Slobodan Milošević, suočen sa činjenicom da ne raspolaže bezrezervnom podrškom bezbednosnog aparata, nije imao drugog izbora osim da prizna izborni poraz 6. oktobra i da mesto predsednika SRJ ustupi Vojislavu Koštunici. Međutim, smena Miloševića nije značila i brze reforme u ostalim sferama države i društva, pa čak ni u službama bezbednosti, i to uprkos činjenici da je jedan od glavnih prioriteta DOS-a, iskazanih u Ugovoru sa narodom, bila upravo i reforma sektora bezbednosti. Ugovor je sadržavao deset tačaka, od kojih su sledeće najvažnije za reformu bezbednosnog aparata:
„Nova vlada će se obavezati da u roku od sto dana stavi na uvid nadležnim skupštinskim odborima sva tajna policijska dosijea;
Skupština će formirati nezavisnu komisiju eksperata koja će preispitati i obnarodovati sve relevantne dokumente, audio i video zapise koje je sadašnja vlast držala u tajnosti, a odnose se na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu 1987–2000.
„To je bio samo jedan spisak, znači, kucan mašinom pisaćom, nema zaglavlja, nema kome je naslovljen, apsolutno ništa. Ima prvi, drugi i do rednog broja 40… Gotovo svi aktuelni lideri opozicije, podaci o njima, gde stanuju, gde najčešće zalaze, gde bi se mogli naći, koja kola voze, kakvo im je obezbeđenje. Dakle, to su podaci o tim licima.“
Svi članovi vlade i narodni poslanici biće obavezani da objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova svoje porodice, na dan stupanja na dužnost.“
Umesto brze smene rukovodstva službi bezbednosti i otpočinjanja s realizacijom obećanih mera, na čelu RDB-a je ostao puna četiri meseca Rade Marković, iako je na njegovoj smeni insistirao deo lidera DOS-a i javnosti. Rade Marković je rekao da priznaje Koštunicu za legitimnog i legalnog predsednika (SRJ), jer je izabran na izborima, dok ostali lideri DOS-a to nisu, te da jedino on može da traži njegovu ostavku. S druge strane, Koštunica je odbijao to da uradi, ukazujući na to da on kao predsednik savezne države nema formalnih nadležnosti i ovlašćenja prema RDB-u, koji se nalazio u okviru republičkog MUP-a. Zapravo, radilo se o tome da je vrh RDB-a dobro poznavao stanje u DOS-u, te su uspostavili kontakte na vreme s Koštunicom i počeli da rade s njim. Prema rečima Zorana Stijovića, dugogodišnjeg operativca RDB-a, „nakon 5. oktobra, Služba bezbednosti je, državne bezbednosti je – ovo govorim iz saznanja koje sam dobio kroz razgovor, kroz istragu koju sam vodio sa Radomirom Markovićem u zatvoru… Služba je prvo počela da se simulira normalan rad i da pokušava da se prilagodi promenama koje su se desile, tako da su se oni oslonili na tadašnje državno rukovodstvo u Jugoslaviji, znači, na predsednika Koštunicu, bivšeg predsednika Koštunicu, i Radomir Marković je krenuo u tom pravcu.“
Smena vrha RDB-a na republičkom nivou takođe nije bila moguća, jer je DOS odlučio da se formira prelazna vlada koja će omogućiti funkcionisanje države do održavanja izbora za republičku skupštinu, 23. 12, i formiranja vlade na osnovu rezultata tih izbora. Prelaznom vladom rukovodili su zajednički SPS, DOS i SPO, a odluke su se donosile konsenzusom, te zato smena Radeta Markovića nije bila moguća. Jednom kada je vlada konstituisana, nije više važio usmeni dogovor da Marković bude smenjen.
Opisane okolnosti su omogućile vrhu RDB-a da se konsoliduje i da čak ponovo postane značajan (politički) akter u Srbiji. Tako je RDB, posle kratkog perioda prividne neaktivnosti, počeo da simulira redovno stanje i da šalje izveštaje državnim funkcionerima, kao što ih je ranije slao starim. Istovremeno, vrh RDB-a je radio marljivo na uništavanju dokumentacije u svom posedu, koja bi mogla da posluži kao osnova za dokazivanje mnogih nezakonitosti u radu. Načelnik RDB-a, Rade Marković je već dan posle promena naredio uništavanje dokumentacije u posedu celokupnog RDB-a, dakle i iz centara u Srbiji, koja bi mogla biti inkriminišuća za njega i njegove najbliže saradnike. Obim dokumentacije koja je trebalo da bude uništena bio je toliki da sva dokumenta nisu mogla da stanu u peći na Institutu za bezbednost u sedištu RDB-a, već su spaljivana i u dvorištu Instituta i u obližnjem parku. Samo iz jednog ne baš velikog grada s juga Srbije dopremljen je pun kamion dokumenata, to jest oko pet tona. Stijović koji je vodio istragu o uništavanju dokumentacije RDB-a tvrdi da je „(u)ništena kompletna papirna dokumentacija, uništena je mikrofilmovana dokumentacija i uništena je dokumentacija u elektronskom obliku, u softverima. Znači da priče koje su se čule u proteklom periodu, da je sačuvano to na mikrofilmovima i softverima jesu netačne…“
Ucenjivanje dosijeima
Gotovo istovremeno dok je uništavao dokumentaciju koja bi mogla biti inkriminišuća, Rade Marković je snimio na diskove dosijee lidera opozicije, a tada vlasti, koji su sadržavali oko 8.000 stranica, te ih izneo iz RDB-a. Iako se zvanično ne zna kod koga je sve taj materijal završio, osnovano je pretpostaviti da je on služio kao instrument za ucenjivanje i uticaj. Pogotovo što je RDB tokom Miloševićeve vladavine (posebno u poslednjih nekoliko godina) bio direktno uključen u politička zbivanja u Srbiji, a u okviru toga je pomagao neke političke partije koje su sada došle na vlast. U to vreme kreće i dozirano puštanje informacija (koje su bile) u posedu RDB-a u odabrane tabloide.
Načelnik RDB-a, Rade Marković je već dan posle promena naredio uništavanje dokumentacije u posedu celokupnog RDB-a, koja bi mogla biti inkriminišuća za njega i njegove najbliže saradnike. Obim dokumentacije koja je trebalo da bude uništena bio je toliki da sva dokumenta nisu mogla da stanu u peći na Institutu za bezbednost u sedištu RDB-a, već su spaljivana i u dvorištu Instituta i u obližnjem parku
Da se vrh RDB-a konsolidovao, pokazala su i dva događaja iz novembra 2000. godine. Naime, došlo je do pobune zatvorenika, istovremeno, u gotovo svim zatvorima u Srbiji, a zvanični razlog je bilo loše stanje i uslovi u kojima su zatvorenici boravili. Osim činjenice da je pobuna izbila koordinirano u velikom broju zatvora, indikativno je i to da je u pobuni spaljivana, između ostalog, i zatvorska dokumentacija. Na taj način je još jedna za prethodni režim kompromitujuća dokumentacija uništena. Ključna osoba u smirivanju pobune bio je upravo Rade Marković. Drugi događaj je oružana pobuna Albanaca na jugu Srbije, gde odluke koje su srpske bezbednosne snage donosile na početku pobune bacaju sumnju da se radi o insceniranom događaju. I ovde je Rade Marković, uz Milorada Ulemeka, bio ključni čovek za smirivanje situacije. U svakom slučaju, ovim događajima je vrh RDB-a pokušao da pokaže da nove vlasti ne mogu da kontrolišu bezbednosnu situaciju bez njih, odnosno da se uzdržavaju od radikalnijih reformskih poteza u službama bezbednosti. Ovde valja primetiti i da je deo DOS-a predvođen Zoranom Đinđićem neposredno pred izbijanje pobuna u zatvorima, krajem oktobra i početkom novembra, tražio smenu Radeta Markovića, te je svoj ostanak u prelaznoj vladi time uslovljavao. Ovo je klasičan primer neformalne institucije, koja se u literaturi zove pretnja primenom prinude i sile.
