Pandemija korona virusa koja je u prethodnih nekoliko godina potresla čitavu planetu, ozbiljno je uzdrmala i svetsku privredu. U trećem delu razgovora istoričara Adama Tuza i profesora Borisa Begovića, britanski ekspert analizira posledice koje je korona izazvala po globalnu ekonomiju. On se osvrće na promene koje je nezapamćena zdravstvena kriza donela, čak i u najrazvijenije zemlje sveta.
Kovid se završio. U tvojoj knjizi Gašanje (Shutdown), koja je napisana usred pandemije, opisao si makroekonomske mere koje podržavaju agregatnu tražnju, eskpanzivnu monetarnu politiku, bez obzira na to koji je mehanizam korišćen, i ogroman fiskalni deficit.
Da, to je više od ratnog nivoa.
Primetna posledica toga je inflacija. Da li bi želeo malo da razjasniš tu uzročno-posledičnu vezu, i u kojoj meri je ta inflacija održiva, s obzirom na to da je bar obećano da će biti jednokratna monetarna i fiskalna ekspanzija, a inflacija očigledno ne staje? Kako gledaš na to? Kako gledaš na politike centralnih banaka protiv inflacije?
Da, teško je opisati koliko je iskustvo pandemije bilo jedinstveno. Zaista jeste. Nikada ranije u istoriji nismo videli tako namerno gašenje globalne privrede. Namerno to nisam nazvao zaključavanjem, jer zaključavanje podrazumeva neku vrstu zatvora, dok je to bila koordinirana društvena odluka da gašenjem pokušamo da odgovorimo na ovaj nepoznati medicinski rizik. I videli smo zaista jedinstvenu, neverovatno brzu imploziju ekonomske aktivnosti širom sveta. Bilo je trenutaka u kojima sam nekako osećao kao da će svet morati da skrene sa svog uobičajenog toka jer nije više funkcionisao kao do tada. Milijarde ljudi su prestale da idu na posao. Mislim da to svedoči o osnovnoj logici modernih vlasti koje nisu odgovorile ortodoksnim metodama, već su u osnovi improvizovale u gigantskim razmerama, praktično svuda. To je zaista jedinstveno iskustvo po merama koje su preduzete. Bilo je izuzetnih slučajeva zaista radikalnih zemalja koje su odbijale da preduzmu bilo kakve fiskalne mere. Čudne zemlje! Meksiko je posebno upečatljiv primer, nikad ne biste pomislili da će biti tako, naročito ne od strane levičarske vlade. Ali praktično svuda u svetu su shvatili da ćemo tako da uradimo, sviđalo im se to ili ne. Ljudi su očigledno veoma kritični prema tome. Svet je želeo da to pretvori u temu o globalnoj vanrednoj situaciji najvišeg nivoa, spremni smo bili da koristimo sve moguće mere i instrumente i da se oni stave na raspolaganje vladama da se to ublaži. To je proizvelo nezapamćenu nezaposlenost, ogroman broj ljudi nije radio, u slučaju Indije i Kine govorimo o stotinama miliona ljudi tokom nekoliko nedelja.
Da li je to dovelo do dislokacije tržišta?
Zbog znatnih poremećaja u globalnoj trgovini, iako vrlo kratkog trajanja, i ogromne dislokacije u lancima snabdevanja, dolazi do neuravnoteženosti, posebno ako se kombinuje sa pomeranjem u strukturi tražnje sa usluga na dobra, što je bilo posebno izraženo u Sjedinjenim Državama. To je omogućeno činjenicom da je raspoloživi dohodak zaista porastao, čak i kada je nezaposlenost porasla na 15 odsto. To je izuzetan pomak u ravnoteži privrede. To će izazvati dislokaciju na tržištima, jer tako funkcionišu tržišta. Ako iznenada promenite obrazac tražnje i ponude, videćete prilagođavanje cena, a to je izuzetno zdravo. I zapravo, prilično sam skeptičan da to uopšte treba da nazovemo inflacijom. Hoću da naglasim da je ovo namerno karikirana poenta, ali dozvolite mi da se pozabavim ovim argumentom. Bio bih skeptičan da je u pitanju inflacija, jer smatram da inflacija i jaka teorijska ekonomska definicija inflacije jeste ipak prilagođavanje naviše. Šire govoreći, to je paralelno prilagođavanje cena dobara i usluga, uključujući i radnu snagu, vođeno neravnotežom između monetarnih faktora i realnog sektora privrede. To je ono na šta misli Milton Fridman kad kaže da je inflacija monetarni fenomen. I to nije ono što smo mi iskusili.
Nikada ranije u istoriji nismo videli tako namerno gašenje globalne privrede. Namerno to nisam nazvao zaključavanjem, jer zaključavanje podrazumeva neku vrstu zatvora, dok je to bila koordinirana društvena odluka da gašenjem pokušamo da odgovorimo na ovaj nepoznati medicinski rizik
Ono što smo doživeli je niz ogromnih dislokacija u sistemu cena i plata, što je dovodilo do podizanja određenih cena, gde je tržište u velikoj meri bilo neuravnoteženo, ali i smanjenje drugih, doduše u manjoj meri. I sve je to opisano. Tako da to smatram eminentnim slučajem cenovnog šoka. Cenovni šokovi mogu se pretvoriti u inflaciju ako su podstaknuti ekspanzivnom monetarnom i fiskalnom politikom. A na nekim mestima, posebno u Sjedinjenim Državama, zabeleženo je takvo podsticanje. Postoji i povratno dejstvo početnih cenovnih šokova, što je izraženo na tržištu radne snage u SAD, gde su se plate prilagodile naviše. Ali nismo doživeli nešto poput povratka na spirale cena i plata u stilu sedamdesetih ili opšteg nekontrolisanog uzlaznog kretanja. Promenljiva na koju se ekonomisti usredsređuju manje nego 1970-ih jesu inflatorna očekivanja. I kratkoročno i srednjoročno, ona ostaju razumno usidrena. Inflacija u Americi je u ovom trenutku ponovo ispod četiri procenta. Spadao sam u one koji veruju da je reč isključivo o cenovnoj tranziciji koja se tada odigravala, a ne o klasičnoj inflaciji, a to i sada mislim. To je bio prolazni cenovni šok na koji su vlasti reagovale, a to je bila i prolazna dislokacija privrede sa cenovnim elementom, na šta su vlasti odgovorile inovativnim politikama dramatičnih razmera, koje su se sada povukle, kako fiskalne tako i monetarne, i u značajnoj meri vratili smo se tamo gde smo bili pre krize u Sjedinjenim Državama, najvećoj svetskoj privredi. Nezaposlenost od tri odsto, inflacija je nešto više od tri procenta. To je čudo aktivističke ekonomske politike.
Čak i ako se složimo da je to bio jednokratan događaj i jednokratna reakcija, ipak postoji određena inflacija. Istakao si da su sada makroekonomski SAD u veoma zdravoj situaciji, što je, opet, da te citiram, „čudo“. Ali ipak, ono sa čime se suočavaju ne samo SAD nego i Zapad, jesu više kamatne stope. Veće kamate znače i veći državni dug. U uslovima gde se državni dug povećao zbog fiskalnog deficita i povećale su se kamatne stope, da li očekuješ novu državnu dužničku krizu?
Opet bih te vratio u period pre korone. Da nam je tada neko ponudio kombinaciju u kojoj smo imali zategnuto tržište rada, dakle malu nezaposlenost, inflaciju oko tri do četiri procenta i pozitivne realne kamatne stope, veliki broj ekonomista mu jednostavno ne bi verovao, jer smo se u periodu pre 2020. godine brinuli o niskoj inflaciji, stagflaciji, deflaciji, kamatne stope bile su na nuli, nije bilo zaostajanja u rastu realnog u odnosu na nominalni BDP, jer uopšte nije bilo inflacije. Prodrmali smo privredu, uvodeći pozitivne realne kamatne stope.
Uopšteno govoreći, mislim da većina ekonomista misli da je u srednjem roku to zdravije stanje jer odražava činjenicu da kapital zapravo ima troškove. To verovatno smanjuje stepen pogrešne alokacije kapitala. Da li to izaziva tenzije prilagođavanja u privredama koje su tokom najvećeg dela poslednjih 15 godina bile naviknute na veoma niske kamatne stope? Da, verovatno je tako. Da li će to biti ozbiljan problem u slučaju prezaduženih zemalja? Da, to počinjemo da uviđamo. Zbog toga se vodi veoma aktivan globalni razgovor o rekonstrukciji multinacionalnih finansijskih institucija koje pokušavaju da vode računa o tome. Bio sam jedan od onih koji su veoma aktivno upozoravali na to i nastaviću da radim, ali to je za mene pitanje izgradnje sigurnosne mreže za sve teške slučajeve. To je izgradnja aparata sposobnog da se nosi sa ekstremnom nejednakošću. Očigledno, dok prilagođavate parametre u globalnom sistemu i podižete lestvicu, najslabiji i najsiromašniji snosiće najteže posledice i zbog toga su nam potrebni kompenzacioni mehanizmi.
Da li se globalnom privredom sada upravlja iz više centara?
Ono što nismo videli i to je još jedna lekcija iz ove krize jeste da je globalna ekonomija sada multipolarna, što znači da iako dolar i Federalne rezerve ostaju dominantni organizacioni faktori koherentnosti u globalnoj privredi, globalnom privredom se sada upravlja iz niza različitih visoko kompetentnih centara. Dakle, ne vidimo dinamiku koja je dovela do regionalnih dužničkih kriza osamdesetih ili čak kasnih devedesetih, tokom globalne dužničke krize osamdesetih godina. Ne vidimo isti nivo opasnosti od finansijske krize ni u jednoj od velikih privreda u usponu, niti vidimo da se dugovanja opasno prepliću sa bilansima stanja sistemski važnih banaka u Sjedinjenim Državama, Evropi i drugim finansijskim centrima. Čini se kao da je sistem u poslednjih 20 do 30 godina porastao na mnogo veći stepen otpornosti nego što smo navikli da vidimo. To je definitivno bila jedna od lekcija 2020. godine i šok korone. To je ono što sam naglasio u knjizi – da je politika svuda bila aktivna kao što su vlasti u privredama u usponu u nekim slučajevima radile na kvantitativnom olakšavanju, jer su prepoznale pritisak pod kojim su, i činjenica da se globalni omotač pomerio i da će to učiniti i svi drugi, zašto bi počeli da eksperimentišu. Ako bih naslikao triptih, bila bi to mešavina američkih politika koja je čudom zatvorena tačno na meri.
Govorimo o stotinama miliona ljudi koji su pod velikim stresom i zaista trpe istovremene šokove cena energije, cene hrane, izmene kamate i kamatne stope i to je veoma opasna kombinacija
Velike privrede u usponu – poput brazilske, na primer, za koju su mnogi ljudi mislili da bi mogla da bude kandidat za krizu ove godine – prolazeći kroz krizu sa uspešnom demokratskom tranzicijom i monetarnom politikom taktičke brze, i rane, i široke inflacije, rezultuju kontrolom i sprečavaju svaki rizik od finansijske krize. Tu priču biste mogli da ponovite u Indoneziji, kao i u velikim delovima sveta gde su u pitanju zemlje dinamičnih tržišta. Zatim tu je i grupa siromašnih i prezaduženih igrača pod velikim stresom, koji ne mogu da se izbore sa niskim dohotkom i tržišnim kamatnim stopama koje su iznad 10 odsto i kojima je potrebno finansijsko izbavljenje, a koje globalne finansijske institucije trenutno veoma loše opslužuju. Govorimo o stotinama miliona ljudi koji su pod velikim stresom i zaista trpe istovremene šokove cena energije, cene hrane, izmene kamate i kamatne stope i to je veoma opasna kombinacija. Ali suštinski, kao što se kaže, u krizi troškova života, u bogatoj zemlji kao što je Velika Britanija, problem ne izaziva toliko inflacija koliko siromaštvo, nejednakost, obespravljenost i nesposobnost države da reši socijalne probleme i da se pobrine za one koji su izloženi tom šoku.
Misliš da možemo da odredimo koje su to zemlje i ljudi u opasnosti? U koliko su dubokom riziku zemlje i ljudi u tim zemljama u opasnosti zbog povećanja kamatnih stopa?
Kada to tako kažeš, zvuči kao tehnokratska oholost. Ali i oni i mi treba da budemo oprezni, da ne bismo bili preterani optimisti. Široka analitička poenta je reći da, dok prolazimo kroz oluju i kamatne stope se prilagođavaju, to povećava pritisak. Ali ono što za sada ne vidimo jeste sistemski odjek van kontrole gde bismo morali da stabilizujemo celu stvar, jer ne možemo da kažemo gde su tačke pritiska, gde smo bili 2020. ili 2008. godine.
Misliš da je rizik koji sam pomenuo umeren i koncentrisan?
Postoji izraz: „mnogo malih požara“. A kad smo kod mnogo malih požara, pitanje je hoće li oni sada postati veliki šumski požari.
