Derbi azijskog dela Evrope – da, baš tako kako piše – između Turske i Gruzije beše najboljom, najuzbudljivijom i najzanimljivijom utakmicom evropskog fudbalskog takmičenja u Nemačkoj. Dva od tri turska gola istinska su remek-dela igre čija je osnova šut na gol, a tri gruzijske akcije izvedene u duplim pasovima, od kojih je jedna postigla cilj, nešto su najlepše viđeno u prvom kolu. Ima to negde kod Bože Koprivice, kao jedna od definicija driblinga – „najbolji dribling je dupli pas“, i to su Gruzijci pokazali: fudbal je igra zajednice i zajedništva, on je, po svojoj prirodi, potpuna suprotnost sebičnom individualizmu epohe divljeg liberalizma (misli se, dakako, na političko-ekonomski, ne duhovni pojam), on je sve ono što nije razumela engleska premijerka izrekavši onu strašnu rečenicu o nepostojanju „društva“, taj slogan-poklič na uništenje toplog zajedništva, uzajamnosti i solidarnosti – što joj je i uspelo. A, kako vidimo, uspeva i nama.
Jer, baš kao što je to pokazala utakmica između Turske i Gruzije – kao inverzan primer, sve se hoće svesti na individuu i njeno postignuće. Ili je bar to tako u onim Evropama – jeste, baš tako: množina – koje o sebi vole misliti kao boljim, tačnijim i autentičnijim od onih drugih, kakve su, primerice, ove crnomorske: na severu te bare besni rat, južno i istočno navija se za svoje na evropskom prvenstvu u fudbalu. Turci i Gruzijci nemaju zvezde, iako je ono Realovo momče čije prezime, slobodno prevedeno, znači „Smeško“ (Arda Güler, Giler, ili kako ga naši komentatori izgovaraju, Guler), pod pritiskom da to postane. Ili, pak, njihove zvezde ne postaju to po drugim Evropama, baš kao što se to nije desilo ni Luki Modriću, uprkos svemu.
Kako god se to kome činilo, međutim, to se ne radi: sve i da je tako („ja sam najbolji igrač ovog tima“), kao što nije – jer da jeste igrao bi u boljim klubovima od drugih saigrača, i u boljim klubovima od Groningena, Sautemptona i Ajaksa – nije lepo podsećati zajednicu čiji si, opet po sopstvenom umovanju, „lider“
Je li se ja to ovde žalim na nejednak tretman, duple aršine i sav ostali prateći pribor prosečnog srpskog nacoša, onog koji svaki kritički odnos prema svojoj zajednici naziva imbecilno-nepismenom sintagmom „autošovinizam“? Ama, jok – turski rečeno. Samo se pozivam na onu vrstu saznanja koju mi, ovdašnji, imamo, a Timoti Gartonu Ešu, na primer, trebalo je vremena da to uobliči u svojoj poslednjoj, lanjskoj knjizi Homelands („Domovine“), s podnaslovom „lična povest Evrope“ (ili, ako više volite celomudreno: personalna istorija) i da razume kako istovremeno opstojavaju, prema njegovoj misli, bar četiri Evrope. Evropa je uslovno geografski pojam, još uslovnije politički, a sasvim nejasno duhovni. Pa, tako, i fudbalski. (Uzgred, besmislica zvana „autošovinizam“ bila je, osamdesetih, engleski kratkoživeći posprdni pojam za vozače koji mrze bicikliste, negde u ono doba kad je nju-ejdž počeo postojati kao muzičko-ekološko-spiritualni pokret: vlasnici automobila, kao i danas, uostalom, nisu se libili da ćušnu bicikliste s puta, koliko da pokažu čiji je put i ko je veći konj. Kad bolje razmislim, i ovi naši šoveni imaju sličnu mržnju na bicikliste, ako još pamtimo slavni vic o Jevrejima i vozačima dvotočkaša bez motora.)
Gruzijci su igrali krasno, a Turci nadahnuto, utakmica je bila sve ono što fudbal ima biti: jedinjenje lepote misli i snage tela u zajednici koja teži istom cilju. Tako je to u tim dalekim Evropama. Garton Eš to razume, jer je Evropejac iako Britanac, i jer govori jedan slovenski, jedan-dva germanska i jedan romanski jezik, a to znači da prikaz fudbalske utakmice može pročitati na skoro svim evropskim jezicima. Potonje govori lepo o Englezu, a ne mnogo simpatično o sportskom novinarstvu: stereotipi i klišei u pisanju o fudbalu grozni su taman koliko i oni pozorišnih kritičara, od Rejkjavika do Batumija.
Klišei kojima se izražavaju fudbaleri, pak, prave razliku među Evropama. Uzmimo našeg kapitena i onu dvojicu Francuza. Naš je, zagledan u svoj pupak – i ono ispod pupka, razbio domaći kliše („pa, sigurno, da smo dali jedan svoj maksimum, ali fudbal je takva igra, okrećemo se sledećoj utakmici, lopta je okrugla… etc.“), pa je s filozofskim mirom na licu i, nadati se, burom u srcu, izjavio nešto o svojoj veličini. To je zato što ga Piksi nije stavio u prvu postavu. Odmah je ta stvar ocenjena kao skandalozna – jer ruši kliše – ili, pak, dobrodošlo iskrena – iz istog razloga. Kako god se to kome činilo, međutim, to se ne radi: sve i da je tako („ja sam najbolji igrač ovog tima“), kao što nije – jer da jeste igrao bi u boljim klubovima od drugih saigrača, i u boljim klubovima od Groningena, Sautemptona i Ajaksa – nije lepo podsećati zajednicu čiji si, opet po sopstvenom umovanju, „lider“ (ovo je, pak, tačno) da fudbal može i da ne bude kolektivna stvar usled primitivne reakcije jedne povređene sujete. To što je Piksi napravio glupost, pa je počeo utakmicu s idejom da će dvojica krupnih napadača iznenaditi Engleze putem dugih lopti i preskočene sredine, a što se kao ideja držalo celih deset minuta, baš kao i što je počinio sledeću izvodeći Mitrovića onda kad je valjalo juriti rezultat (što je, inače, naša standardna fudbalsko-životna situacija) – sve to nije povod da se ispadne taštom preciozom.
Tiram, međutim, a posle i Mbape, momci iz drugih Evropa, imali su potrebu da oglase svoje političko-društvene stavove, svoje lične povesti, svoje uzavrele misli o zajednici. Vrlo jasne: nećemo ekstremnu desnicu, onda to nije ona zemlja čiju himnu pevamo. Kao što i nije – već u trećem stihu Marseljeze („Marseljenke“, kako bi rekao njen prvi prevodilac na srpski, Laza Kostić) kaže se da je „protiv nas podignut krvavi barjak tiranije“. Ako to otpevate – pa još onako zdušno, nadahnuto i odlučno kao što su to učinili francuski fudbaleri i klupa – pred početak utakmice, ako ste rasli u tradiciji slobode mišljenja, izražavanja i delovanja, ako ste deo društva koje je izrazito osetljivo na zakidanje slobode kao temeljnog njegova pojma i raison’d’etre-a, onda je prirodno da na očiglednu pretnju spram la Liberté odgovorite vršenjem svoje ljudske, igračke, fudbalerske – Slobode. Sa prilično velikim početnim slovom.
I to je ta razlika: između „bolji sam od drugih“ i „neću da igram pod onima koji su pretnja slobodi“ stoji duboko iskopani šanac predrasuda, neznanja, arogancije, rečju (krležijanskom): gluposti. Vršenje slobode kao svakodnevna radna obaveza jest ono što vas u zajednici čini jednakovrednim. Hijerarhizovanje sopstvenog rada, samoljublje, častohleplje i taština čine vas osrednjim evropskim fudbalerom. Zato je Kilijan Mbape (sa sve govorom o sebi u trećem licu, znakom da nisu posredi dva sveta kako se može učiniti nepažljivom i zlonamernom čitaocu) prvak sveta – osim što je i pakleno talentovan fudbaler do mere samopovređivanja i lomljenja nosa u zanosu igre – a naši su tamo gde jesu, u priobalnim močvarama evropskog fudbala, nervozni od ujeda komaraca i zaglušeni kreketom vazda-istih krastača. Tiram i Mbape su slobodni ljudi, a mi, ovde, hranimo sliku fudbalera kao apolitičnog idiota (u izvornom značenju potonje reči: osobe nesposobne za javne delatnosti), morona koji ima uterati loptu u gol, oženiti se blouapovanom krš-ribom i slušati turbo-ćirilicu do zore.
Sutra valja igrati balkanski derbi. Onaj u kojem se ogleda ta mnogoznačnost evropejstva. Mi, koji bežimo iz Evrope čije smo srce, i Slovenci koji od Balkana uzimaju koliko im treba – loš roštilj, lošu muziku i talenat za fudbal, igraćemo za prolazak u sledeći krug. To je nedosanjani domet srpskog fudbala. Drugi krug. Mitski prostor o kojem ne znamo mnogo, osim što žudimo za njim. Ako bismo mogli prečicom i sa privilegijama koje ta stvar nosi, bilo bi dobro. Tako, uostalom, žudimo sve se praveći da nije tako, i za onim Evropama koje smo sami označili kao prve, prihvatajući aroganciju onih tamo koji to tako vole misliti, stavivši sebe na začelje, tako bolno nesuočeni sa sopstvenim slabostima i ograničenjima. Kad spoznaš potonje, kad prihvatiš da nisi najbolji jer je to posve irelevantno za konačni ishod, onda možda možeš nekamo poći. Bez toga, ti si tek autoritarni podanik sopstvene svesti, suštinski neintegrisan u svet u kojem živiš, pa ma kako se on zvao. Evropa, ta koju žudiš/mrziš jest sve ono što te plaši: mnogoznačna, rodno i neutralna i nebinarna, trajno ugrožena uskogrudim šovenstvom koje nagon za opštom slobodom iznova nastoji potisnuti, dinamička celina u svojoj razbokorenoj množini. Evropa, pluralia tantum.
Ukratko: Tadić otpočetka, baš kao i Ilić i Birmančević, jasne zone odgovornosti u slučaju panike, ostaviti mozak, a ne srce na terenu. Bez iznenađujućih taktičkih zamisli. Sa punom koncentracijom i svešću o sopstvenom prisustvu na terenu. Ne gde je lopta, nego – gde bi mogla završiti. Odgovornost i anticipacija, akcija a ne reakcija, kao osnove za igru.
Fudbal je, kako reče Đuka onomad, samo za inteligentne. A Evropa je kolevka misli. Pa i one o slobodi. Do koje ne možeš sam.
