„Ako vam je dosadno, gledajte drugu utakmicu“, uzvratio je uoči polufinalnog okršaja sa Špancima Didije Dešan na novi talas kritika da su nastupi francuske reprezentacije na ovom Evropskom prvenstvu muka fudbalskom duhu. „Ne morate da gledate i to je u redu. Ovo je specifično Evropsko prvenstvo. Svakome je teško, golova je manje. (…) Ali ako se Šveđani dosađuju, to me ne pogađa mnogo“, kazao je još pred utakmicu koju će Francuzi zasluženo izgubiti, okončavajući kako vlastitu, tako i agoniju svih koji su na ovom Evropskom prvenstvu gledali nastupe selekcije pre početka šampionata smatrane – uz onu englesku – za najvećeg favorita.
Kao i svi drugi, i fudbalski selektori imaju pravo da budu sarkastični, makar u ovom slučaju reč bila o jedinom preostalom čoveku na planeti, od ukupno trojice, koji je titulu svetskog prvaka u fudbalu osvajao i kao igrač i kao selektor. Ali od nekog takvog bi se stoga možda (ako ne tražimo previše) očekivalo da se ponaša kao višestruko ostvarena ličnost, a ne kao osorni, nadrndani poslovođa delikatesne radnje kome kupci prigovaraju što su rafovi prazni – ni sireva, ni vina; čak su se i prokleti bageti ubajatili – a on im uzvraća da su, ako im se ne sviđa ponuda, slobodni da odu u drugu radnju.
Samo što bi to onda, naravno, bila neka druga osoba, a ne Didije Dešan – čovek koji nije tu da bi ikome bilo ugodno. Uključujući i njega samog.
Braneći nastup francuske reprezentacije na ovom prvenstvu, Dešan bi – više od sto godina nakon zemljaka mu Marsela Dišana – da pisoar iznova proglasi za fontanu
Na stranu sad apsurdnost Dešanove sugestije da oni kojima se obraćao – navedeni citat je njegov odgovor na upit švedskog novinara na konferenciji za štampu u Minhenu zašto, pobogu, Francuska igra tako dosadan fudbal kad ima fenomenalne fudbalere – sebi mogu da priušte da ne gledaju utakmice francuske reprezentacije ako im se ne sviđaju njeni nastupi: ako neko nije mogao da bira hoće li gledati to mučenje ili ne, onda su to valjda novinari akreditovani za praćenje prvenstva. (Uzgred: s obzirom na poslovično niske estetske standarde matičnog im fudbala, švedski izveštači teško da su preterano izbirljivi po pitanju kvaliteta fudbala. Pa ako su Francuzi i njih smorili, biće da je skandinavski neuvijeno pitanje upućeno Dešanu pogađalo – terminologijom sinjskih alkara – pravo u sridu.)
No, ozbiljniji problem s načinom na koji stvarima pristupa Dešan – koji bi, više od sto godina nakon zemljaka mu Marsela Dišana, da pisoar iznova proglasi za fontanu – ipak je u nečemu drugom.
Sarkazam u sportskom kontekstu nikada ne zvuči dobro, iz krajnje jednostavnog razloga: sarkastični doživljaj sveta, u skladu s kojim ništa pod kapom nebeskom nije vredno i ne zaslužuje da se smatra plemenitim, nespojiv je sa samim bitkom sporta kao specifične ljudske delatnosti u čijem korenu je na koncu ipak igra. I, podrazumeva se, radost koju ta igra donosi.
Da: besomučno komercijalizovana igra oko koje se već odavno vrte opscene sume novca. I da: igra u kojoj se, posle svega, računaju samo trofeji. Ali svejedno – igra. Koju su nam Dešan, Garet Sautgejt i drugi selektori nalik njima ovih mesec dana u Nemačkoj najveći deo vremena uskraćivali, povremeno gotovo sadomazohistički.
Što bi rekao Koja: sviđa mi se da ti ne bude prijatno.
* * *
Kad smo već kod Sautgejta: kakve li je savete u svlačionici delio svojim igračima nakon što je, na svom šestom nastupu u Nemačkoj, u polufinalnoj utakmici s Holandijom, Engleska najzad odigrala jedno kvalitetno poluvreme (osim ako se zadovoljavajućim izdanjem, uz dosta natezanja, ne proglasi i uvodnih 45 minuta meča sa Srbijom)?
„Dobro je bilo, momci, ali ne preterujte s tim fudbalom!“
„Kobi, kakvo je to dodavanje petom u protivničkom šesnaestercu?“
„Što si ti, File, onoliko navalio da daš gol?“
„Ne zaboravite da smo ovako daleko dogurali bez ikakve igre!“
Jer – Engleska koja je izašla na drugo poluvreme više nije imala veze s onom iz prvog. Konačno razigrani doktor Džekil povukao se pred taktičkim ništavilom mister Hajda, i jedna dotad odlična utakmica gotovo momentalno je prestala to da bude.
Kakve li je savete Sautgejt delio igračima nakon što je, u polufinalnoj utakmici s Holandijom, Engleska najzad odigrala kako treba? „Dobro je bilo, momci, ali ne preterujte s tim fudbalom“?
Bilo je, porazumeva se, u tome i zasluge Holanđana, odnosno njihovog selektora Ronalda Kumana, usled radikalne promene plana igre nakon povrede Memfisa Depaja i ulaska Vauta Veghorsta. Ali ovu generaciju holandskih reprezentativaca – čiji su nastupi od utakmice do utakmice isuviše oscilirali i koji su, uostalom, na ovo prvenstvo došli bez nekih ključnih igrača – barem niko nije ni video kao potencijalne šampione. Što se za Engleze ne može reći.
* * *
Za razliku od Francuza, Englezi, međutim, imaju nešto karakteristično za one turnirske sastave koji, bez obzira na opšti kvalitet nastupa, dolaze do same završnice i na kraju osvajaju trofeje: inspirisane pojedince koji su se naizmenično – na svakoj utakmici druge faze takmičenja to je bio neko drugi – uzdizali do statusa čoveka odluke, ili makar onog čiji je ulazak u igru presudno uticao za konačan ishod.
Da rekapituliramo. Na utakmici sa Slovačkom uloga spasioca pripala je Džudu Belingemu koji je spektakularni izjednačujući gol postigao kad se već činilo da Engleska sigurno ispada, da bi potom u produžetku ključnu epizodu odigrao rezervista Ajvan Toni, čiji su skok i dodavanje glavom kreirali šansu koju je Hari Kejn pretvorio u pobednički gol. Protiv Švajcaraca je Bukajo Saka bio taj koji je, kao daleko najbolji igrač na tom meču, izjednačio onda kad je Engleska ponovo bila na ivici predaje; dok je mnogo kritikovani i na klupu preseljeni Trent Aleksander-Arnold bio taj koji je u penal seriji emfatično, bez trunke sumnje u sebe, realizovao poslednji jedanaesterac koji je Engleze odveo dalje. Da bi protiv Holanđana dvojica igrača koji su na terenu bila tek devet minuta – Kol Palmer kao asistent i Oli Votkins kao strelac majstorskog gola – bili ti koji su doneli toliko dragocenu pobedu.
Očigledno je, dakle. Englezi nemaju ni igru, ni jasan plan, ni bilo šta što bi ih činilo timom čiji bi se nastup pamtio ili, nedaj bože, nudio primer koji bi neko drugi poželeo da sledi. Ali zato imaju izvanredno spremne, motivisane i lucidne pojedince koji su u stanju da utakmicu reše sami, potpuno nezavisno od toga na šta inače pre i posle toga liči nastup njihove reprezentacije.
I ukoliko po svemu superiorni Španci, koji svega toga što Englezi nemaju imaju u izobilju, zbog nečega ipak treba (štaviše, moraju) da zaziru od protivnika koji ih čeka u finalu, onda je to – to: ne možete unapred znati koji će engleski igrač biti poslednji u nizu koji će baš tog dana i na toj utakmici uraditi nešto što će odlučiti ko će postati novi evropski prvak.
* * *
A moglo bi i ovako da se kaže: ovo Evropsko prvenstvo može da iskupi samo trijumf Španaca – jedine reprezentacije koja je od početka do kraja ostala dosledna sebi i individualno majstorstvo igrača kojima raspolaže ni na jednoj utakmici nije podredila samosputavajućim taktičkim zamislima nekog bandoglavog tipa na klupi, već ga je organski inkoporirala u igru koja je podjednako plenila bez obzira na to ko je protivnik.
Ukoliko po svemu superiorni Španci zbog nečega ipak treba da zaziru od protivnika u finalu, onda je to zato što su se Englezi, kako primećuje Džonatan Vilson, dosad pokazali „neobjašnjivo neuništivim“
Ustručavamo se, međutim, da kažemo da su Lamin Jamal, Niko Vilijams, Dani Olmo i drugari tu titulu zaslužili – iako, naravno, apsolutno jesu i (da se ponovi još jednom) treba se nadati da će je i osvojiti. I to isključivo zato što nam se po glavi vrzma ona i na sport primenjiva replika iz filma Neoprostivo Klinta Istvuda, kada lik koga igra, Vilijam Muni, u ključnoj sceni sa šerifom Bilom Dagetom, a pre nego završi s njim, na Dagetovu pritužbu da nije zaslužio sudbinu koja će ga upravo snaći uzvraća kako „zasluge nemaju nikakve veze s tim“. (Jeste, šerif je u filmu glavni negativac, a Španci su ovde good guys, ali to ništa ne menja: teza je validna iz svake perspektive.)
Španci bi trebalo da pobede. Španci bi morali da pobede. Čitava fudbalska Evropa, s izuzetkom Engleske, želi da Španci pobede. Ali to što su po svemu najbolji ne znači da će tako i biti – tim pre što su se Englezi, kako primećuje na ovom mestu već citirani Džonatan Vilson, dosad pokazali „neobjašnjivo neuništivim“.
Zato hajde da ne govorimo o tome šta bi bilo zasluženo, a šta nezasluženo. Nego neka prosto bude onako kako bi jedino bilo prirodno i pravedno. Ako može. Za promenu.
Vamos!
