Bolje biti srećan nego dobar, reče, s pripadajućim otočkim cinizmom, Roj Kin. Tako, valjda, misli i Garet Sautgejt, engleski Piksi. Zbilja, ima nečeg uporedivog: nisu, dakako, onih, kako znalci tvrde – blizu milijardu funti sterlinga na terenu, isto što i onih pedesetak ili više miliona evra, ali taktičke bizarnosti, nemogućnost prevazilaženja sopstvenih ograničenja i oslanjanje na udeo sreće – jesu upadljivo slični. S ključnom razlikom: potonje Englezima služi, nama ne. I, da, mi nemamo ni Kejna, a naročito ne Belingema, i nismo odavno već dali neki gol koji ćemo pamtiti. Belingemove škarice, makazice, bicikleta, tako, postaju najlepši potez jednog u osnovi više racionalnog nego uzbudljivog šampionata.
Potez za koji se živi
A potez je ono za šta i od čega živi fudbalska publika. Ko ima snage da i noć provede uz fudbal, to može videti na Kopa Amerika. Gde Lautar Martinez daje svoje golove, baš kao i Vinicijus, a Mesi se, obavivši svoje u prethodnim utakmicama, odmara protiv Perua. Gotovo svaki dodir s loptom, tamo, preko bare, jest – potez, težnja majstorstvu, potreba da igra ne bude tek smanjivanje mogućnosti greške, nego, pre svega, ideja o radosti kao njenoj osnovi. Evropski gastarbajteri vole da igraju Kopa Amerika zato što znaju da su tamo svoji na svome. I da oni i njihova igra bolno nedostaju Nemoj ili Glupoj Evropi, kako se zove jedna rana pesma Nika Kejva, davno pre svih ličnih tragedija i liberačijevsko-lasvegaškog zabavljanja dokonih sredovečnika po evropskim provincijskim fejk-metropolama. I na tribinama, iako se igra u Sjedinjenim Državama, nisu, kao u srcu Evrope, turisti željni piva i provoda, nego oni čija lica odaju smisao navijanja za svoje zemljake: strast i čast.
Prvenstvo je, ovo – zamalo ne rekoh: naše, misleći: evropsko – zapravo pomalo pravolinijski neuzbudljivo. Po imenu reprezentacije, i pre nego vidiš sastav tima, jasno je ko će kako igrati. Jer, rekoh li, ime igre je – ne grešiti, a ne – dati gol. Na terenu su više profesionalci nego igrači, više pouzdane birokrate igre nego vrhunski majstori. Tačnije, ako ne računamo nas ili Škote, vrhunsko majstorstvo jeste izvesni standard, nama, dakako, nedostižan, ali zarobljen u dosadnih pet-tri-dva, ako je ekipa mišljena kao odbrambeni mehanizam, ili predvidivih četiri-tri-tri, ako njena priroda, namera i nasleđe nalažu igru ka napred. Uostalom, otud osam autogolova i svega jedan crveni karton.
Kako li će izgledati sledeće svetsko prvenstvo, kad se u loži nađu Marin le Pen i Donald Tramp, na utakmici Francuska – SAD? „Marseljeza“ i „Zastava osuta zvezdama“, krvavi barjak tiranije podignut protiv nas i dom hrabrih, zemlja slobodnih
Nije li to svedočanstvo o mlakom, racionalnom, obeskrvljenom šampionatu? Nije da zagovaram krv na terenu, ali ne bih imao ništa protiv malo više strasti. Niti snatrim nad izgubljenim romantičnim fudbalom, ali količina pertla-ofsajd poništenih golova govori nešto o šablonizaciji igre – centaršutevi iz poluprostora u prednju trećinu šesnaesterca a na koje imaju natrčati napadači ukoliko prođu kroz protivničku odbranu, više podsećaju na američki fudbal i rad kvoterbekova, nego na latinoameričko poverenje u dribling i dupli pas kao dinamičko-ritmički ples kojim se osvaja prostor za šut. Centaršutevi iz uglova, onda kad su krila – ili ono što je od njih ostalo – primorana da se tamo uopšte nađu, postaju, vidimo, pretnja za autogol. A autogol je drugo ime za slučajnost.
Bolje biti srećan, nego dobar
Dakako, ovo je generalizacija, opšti utisak, kafanska impresija. Ako se izuzmu Sautgejtove izmislice, sve napred rečeno demantuje – a ko bi drugi? – Španija. Prvenstvo Evrope je takva priredba, da i eventualna titula nije pokazatelj onog što je savremena igra, niti što bi mogla biti; ta se stvar, znamo, razrešava u klupskom fudbalu, i već odavno nema u nastupima nacionalnih timova onog što bi bila najava ili kraj izvesnog stila. Osim goreopisanog šablona za jednokratne upotrebe.
Osim Španije na umeće, Nemačke na snagu, Francuske sa Mbapeom ili Engleske na sreću, niko ne bi – i nije – mogao lako pregaziti Gruziju
Bolje, dakle, biti srećan, nego dobar.
Ili, biti Gruzijanac: nisi ni osobito srećan, ni jako dobar, ali, razumeš savremene tokove igre, zato što se zoveš Vili Sanjol. Osim Španije na umeće, Nemačke na snagu, Francuske sa Mbapeom ili Engleske na sreću, niko ne bi – i nije – mogao lako pregaziti Gruziju. I ma koliko izbegavao da se vraćam na našu nesreću, ne mogu se oteti utisku da je to kako je Sanjol igrao taj svoj fudbal, upravo ono što smo, možda, mogli mi. Da je duži bio dan. Prethodno bi bilo potrebno lišiti se ideje o nekakvom napadačkom fudbalu koji mi, kao, gajimo, pogotovo u dozlaboga zastarelom obliku i sa igračima koji su svoje vrhunce prošli. Ovo potonje ne znači da ih se valja lišiti – drugih, naime, nema i neće ih skoro ni biti. Sanjol, istina-bog, imao je dvojicu brzih i, što je jednako važno, darovitih napred, bojati se da bismo mi više ličili na Italiju, prvaka Evrope koji je na ovom prvenstvu izgledao kao da je tu reda radi.
Da, treba ipak biti dobar. A sreća ako posluži.
Počinje pravo prvenstvo
I da ne bude zabune: nije ovo nikakva postromantičarska rezignacija nad savremenim fudbalom. Počinje ono pravo prvenstvo, ono u kojem će se naći sedam istinski dobrih. I Englezi. Španija – Nemačka, to je ono što će odlučiti o tokovima stvari. Za fudbal, bolje bi bilo da je to finale. Ali – za fudbal bi dobro bilo i da pobedi Španija.
U međuvremenu, Argentina ide ka odbrani svoje titule na Kopa Amerika.
Evropski gastarbajteri vole da igraju Kopa Amerika zato što znaju da su tamo svoji na svome. U međuvremenu, Argentina ide ka odbrani svoje titule na Kopa Amerika
U evropskoj noći, na ivici, smrde kafei i barovi, pevao je Australijanac. Evropa je, zbilja, na rubu nečega. Pitajmo Francuze: kako će Mbape, za koji sat – ovaj tekst nastaje u ponedeljak, prvog julskog dana, igrati protiv Belgije, maskiran i razočaran u ishod prvog izbornog kruga? Evropa, Gluva, Glupa, Nema, nemoćna, načeta.
Kako li će izgledati sledeće svetsko prvenstvo, kad se u loži nađu Marin le Pen i Donald Tramp, na utakmici Francuska – SAD? „Marseljeza“ i „Zastava osuta zvezdama“, krvavi barjak tiranije podignut protiv nas i dom hrabrih, zemlja slobodnih?
Bolje biti srećan.
