Predstavljajući paket ekonomskih mera i mnogo korpica sa hranom, kozmetikom i pelenama, predsednik Aleksandar Vučić se posebno okomio na preduzeća koja su „htela da zarađuju previše, a nemaju nijedan razlog za time“ (za nekoga ko toliko voli da priča o ekonomiji, čudno je da i dalje nije čuo za kapitalizam) i dodao da su srpske kompanije još i odgovorne, „a ove strane, kožu sa leđa nam odraše“.
U vidu je imao maloprodajne lance i kada pogledamo o kakvim profitima je reč, četiri najveća – Delez, Merkator, Lidl, Univereksport – za koje je naveo da generišu 51 odsto ukupne trgovine na malo, ukupno su prošle godine ostvarila neto dobitak od 12,5 milijardi dinara. Poređenja radi, zasigurno strani Srbija Ziđin majning (Serbia Zijin Mining), deo Ziđina koji upravlja rudnikom Čukaru Peki, sam je napravio 83,7 milijardi profita, a reč je o preduzeću koje zapošljava 21 puta manje radnika od pomenutih lanaca marketa. Pri tome, ne radi se o nekakvom vanrednom rezultatu, jer strane rudarske kompanije inače dominiraju na godišnjim listama top pet najprofitabilnijih preduzeća u državi. U poslednjem takvom izveštaju APR-a za 2023, na drugom mestu je upravo kineski Ziđin majning, na trećem mestu većinski ruski NIS, a na petom kineski Ziđin koper, nekadašnji RTB Bor.
Razmere profita koji Ziđin majning ostvaruje najbolje je ilustrovati hipotetičkim scenariom: da su 2023. umesto propisanih pet odsto rudne rente za eksploataciju metala morali da plate 25 odsto, i da su na kraju godine pride svakom zaposlenom isplatili bonus od po deset miliona dinara, i dalje bi imali bolji poslovni rezultat od trećeplasiranog NIS-a.
Dok je potpuno jasno otkud interesovanje za potrošačku korpu u potencijalno predizbornom trenutku, jesu li navedeni podaci dovoljan povod da država razmotri makar umereno povećanje rudne rente? Pa, ne. Iako je prošlog septembra Vučić najavio: „Pokušaćemo da podignemo rudnu rentu, ali to neće biti nimalo lak, ni jednostavan proces“, u praksi je taj proces izgledao tako što se dva meseca kasnije sastao sa predstavnicima Ziđina i razgovarao o unapređenju poslovnog okruženja za investicije u rudarskoj industriji. Pošto okruženje u kome možete da stabilno ostvarujete preko 80 milijardi čistog profita godišnje očigledno nije dovoljno udobno.
Eksploatacija ruda bakra i zlata u Srbiji je od 2017. do 2024. povećana čak 4,7 puta, a autori Strategije od tri razmotrena scenarija zalažu se baš za onaj koji nudi najubrzaniji dalji razvoj sektora mineralnih sirovina
I nije ostalo na praznim rečima, pošto je Ministarstvo rudarstva čak uvrstilo predstavnike Ziđina u radnu grupu zaduženu za izradu Strategije upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima u Srbiji za period od 2025. do 2040. Krajnji rezultat njihovog rada predstavljen je prošlog meseca iza zamandaljenih vrata Privredne komore, dok su se na ulazu združene snage interventne policije i privatnog obezbeđenja starale da slučajno ne uđe opozicija ili članovi Akademijskog odbora SANU za životnu sredinu, koji su svoje interesovanje uredno prijavili.
A ako vam to ne zvuči dovoljno nesigurno po sebi, u upravo objavljenim odgovorima Ministarstva na primedbe koje su upućene, jedino dostupnim, pisanim putem, može se pročitati i da policija nije bila tu da bi onemogućila ulazak zainteresovanoj i stručnoj javnosti, već je u skladu sa zakonom obezbeđivala „zaštitu života, lične i imovinske bezbednosti“. Odnosno, toliko su uvereni da su odradili najbolji posao u javnom interesu, da nisu bili spremni da isključe mogućnost da bi građani pokušali da ih ubiju.
Nit koja se provlači kroz brojne pristigle primedbe tiče se bojazni da ciljevi Strategije i mere koje predlaže, a posebno kada je reč o strateški važnim mineralima, povlače slabljenje zaštite životne sredine – što su iz Ministarstva negirali i uporno insistirali da se podrazumeva da će se svi postojeći propisi i mere zaštite životne sredine i dalje poštovati. Međutim postavlja se pitanje koliko su se uopšte do sada poštovali?
„Strategija sadrži zanimljiv novoustanovljeni institut koji se bavi rezervacijom određenih prostora za potrebe rudarenja, a u predstavljenom tekstu nisu predviđeni izuzeci – recimo da to nije moguće u zaštićenom prirodnom dobru. Tvrdnja da se podrazumeva poštovanje propisa u oblasti zaštite životne sredine je politikantska obmana zbog toga što i postojeći Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima insistira da će se u vezi sa rudarenjem i odredbe drugih zakona primenjivati u kontekstu Zakona o rudarstvu. Reč je o jednom naručenom zakonodavstvu iz koga proizlazi potpuno abnormalan razvoj rudarskog sektora, pod firmom da je rudarstvo jedna od osnovnih grana na kojima počiva blagostanje. Možda, kada rudarite u drugim državama i na bazi njihovih resursa razvijate svoju privredu. U ovom slučaju, reč je o nekontrolisanom forsiranju razvoja rudarstva na konto svih drugih grana privrede, a na štetu životne sredine i ljudskih prava kao što je pravo na imovinu“, kaže Sreten Đorđević, advokat i saradnik Akademijskog odbora SANU za životnu sredinu.
Ministarstvo sve poriče
U duhu javnih rasprava na kakve smo navikli, najveći broj primedaba je odbačen, čak 247, a više od polovine od usvojenih 65 su došle iz Republičkog sekretarijata za javne politike, koji za razliku od ostalih učesnika nije čašćavan komentarima Ministarstva da obmanjuje javnost, nema elementarno znanje o problematici ili da iznosi politički obojene interpretacije. Ipak, Ministarstvo je uglavnom uspevalo da se kontroliše u odgovorima i ograniči se na hladno negiranje svega: tvrdnje o rasprodaji resursa su neutemeljene, Strategija nije usmerena na povećanje eksploatacije po svaku cenu…
Nema veze što je eksploatacija ruda bakra i zlata, kako je ukazao Akademijski odbor, od 2017. do 2024. već povećana 4,7 puta, a što se autori Strategije od tri razmotrena scenarija zalažu za onaj koji nudi najubrzaniji dalji razvoj sektora mineralnih sirovina. I tu nije kraj poricanju, pa je tako Ministarstvo Odboru odgovorilo da nije tačno da bi se izmenom regulative pojednostavio proces izdavanja dozvola za istraživanje i eksploatacije rude, iako Strategija eksplicitno govori o ubrzanju administrativnih procesa i postupaka ishodovanja dozvola, kao i maksimalnom pojednostavljivanju procedure uvođenja strateških važnih ležišta u planska dokumenta.
Cilj strategije je da se retroaktivno ozakone protivustavne i nezakonite stvari koje je Vlada radila više od decenije, odobravajući ogromne rudarske projekte, uključujući projekat Jadar, na šta nije imala pravo jer nije imala krovni dokument koji definiše pravce razvoja
Sreten Đorđević
Vrhunac ipak predstavlja replika na komentar Odbora da se nacrt Strategije uopšte ne bavi pitanjem održivosti rešenja koje država primenjuje: davanjem ekonomskih podsticaja inostranim investitorima, povećanim državnim ulaganjima u infrastrukturu, nesankcionisanjem neadekvatnog upravljanja rudarskim otpadom, dodelom zemljišta inostranim kompanijama sa minimalnom naknadom ili bez nje, omogućavanjem kompanijama da dozvole pribavljaju tek nakon izgradnje objekata ili početka radova… Sve to su iz Ministarstva citirali i rekli da su takvi navodi netačni i izneti bez ikakvog utemeljenja.
Ništa od toga nije istina, zaista? Država nije poklonila Linglongu 96 hektara u Zrenjaninu? U analizi ekonomskog doprinosa rudnika Jadar koju je objavio Rio Tinto, jasno su odvojena projektovana plaćanja prema državi tokom i nakon isteka perioda podsticaja za ulaganja, kada bi sa 48 porasla na 184,5 miliona evra godišnje. Zar su to izmislili da bi napakostili državi posle toliko prisne dosadašnje saradnje? Ili su se sudovi pridružili obojenoj revoluciji još 2021, od kada redovno kažnjavaju Ziđin zbog nelegalnih građevinskih radova u iznosima ispod zakonski propisanog minimuma? Pri tome, Ziđin ni u jednom od tih postupaka nije sporio da je gradio bez dozvole, već se pravdao tvrdnjom da je taj proces dobijanja dozvola dugotrajan.
„Živimo u sistemu potpuno obrnutih vrednosti, gde se laž naziva istinom, a istina optužuje za laž. U svojoj advokatskoj praksi imam bezbroj pisanih dokaza da se u ovoj državi bezobzirno krše propisi, pre svega od strane vlasti, koja na taj način stimuliše i investitore da krše propise i ne sankcioniše ih za ponašanje suprotno zakonu. Imamo posla sa sistemskim nezakonitim upravljanjem državom, gde se favorizuje multinacionalni sektor u oblasti rudarstva, energetike i u nekim drugim oblastima, a svi dokazi koji se dostavljaju na uvid javnosti od strane stručnjaka, nazivaju se zlonamernim lažima. Država se ponaša kao kriminalac koji se brani od optužbi za krivično delo. Ako pogledate Ustav, pročitaćete šta je vlast, kako se na vlast dolazi, kako se sa nje odlazi, kakva je podela vlasti… Mi nažalost nemamo vlast kako je propisana, imamo nešto što je izvan vlasti i zbog toga imamo ovakvu situaciju“, kaže Đorđević.
On precizira i da, po zakonu, Vlada ne utvrđuje politiku u oblasti rudarstva, već to čini Skupština donošenjem strategije, a Vlada samo prati realizaciju načela sadržanih u strategiji. „A pošto Srbija decenijama unazad nije imala strategiju upravljanja mineralima, mislim da se ona sada izrađuje kao pokušaj da se retroaktivno ozakone sve one protivustavne i nezakonite stvari koje je Vlada radila više od decenije, odobravajući ogromne rudarske projekte, uključujući projekat Jadar, na šta nije imala pravo jer nije imala krovni dokument koji definiše pravce razvoja. I zato im se sad toliko žuri“, uveren je sagovornik Radara.
Četiri najveća trgovinska lanca, za koja Vučić tvrdi da su nam „odrali kožu s leđa“, imala su 2024. ukupnu neto dobit od 12,5 milijardi dinara, a rudarska kompanija Srbija Ziđin majning sama je napravila 83,7 milijardi profita
Samo ne i sa tom izmenom visine rudne rente. Na pitanje Kreni-promeni zbog čega se u strategiji koja bi trebalo da važi narednih 25 godina uopšte ne razmatra njeno povećanje, Ministarstvo je dalo veoma složenu verziju „za kad ti to treba“ odgovora: „Visina i struktura rudne rente, kao naknade za korišćenje javnih dobara, nije predmet regulisanja strateškog dokumenta, već se uređuje Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara. Izmena visine rudne rente predstavlja fiskalnu i ekonomsku meru koju donose nadležne institucije u skladu sa makroekonomskim kretanjima, budžetskim prioritetima i investicionim okvirom, a nakon konsultacija sa svim zainteresovanim stranama.“ A potpuno isto, samo konciznije, prošla je i primedba da ne bi smela da bude dozvoljena eksproprijacija za potrebe komercijalne eksploatacije ruda od strane privatnih kompanija – pitanja eksproprijacije su u nadležnosti zakona iz oblasti finansija i ne mogu biti predmet strategije.
Odnosno, baš se nekako zadesilo da Strategija koja „nije rađena po nalogu i želji stranih korporacija, već isključivo u interesu Republike Srbije“, zazire od zalaženja u pitanje naknada koje su direktno povezane za javnim interesom od rudarenja i izbegava preispitivanje već uvedene mogućnosti da građanima bude oduzeta imovina za potrebe rudarskih kompanija.
A šta drugo očekivati od vlasti koja je u analizi uočenih slabosti koje mogu uticati na realizaciju Strategije navela „nepovoljan odnos NVO i ekoloških pokreta prema rudarstvu“ (zamislite, neki ljudi žele da se poštuju propisi i standardi), a kao jednu od pretnji prepoznala „preterana očekivanja od efikasnosti rada državne uprave“? Naravno, na komentar RERI da je „zaista neobično i istraživački interesantno to što neki državni organ, u ovom slučaju Ministarstvo rudarstva i energetike, smatra da su očekivanja građana da javna uprava radi efikasno i u skladu sa zakonom – preterana“, Ministarstvo nije imalo ništa da kaže.
