„Samo“ 13 godina trebalo je Aleksandru Vučiću da shvati da „muka običnog čoveka“ mora da bude ono najvažnije čime će njegova vlast ubuduće da se bavi. I to već od 1. septembra, za kada je najavio nove mere, kojima će navodno oboriti cene ne pojedinih, nego „najvećeg dela proizvoda i to za 15 do 20 odsto, svidelo se to trgovinskim lancima ili ne“.
Nije objasnio zašto ranije nije reagovao, osim u dva navrata, kratkotrajnim populističkim akcijama „Bolja cena“ u jesen 2023. i „Najbolja cena“ pre manje od godinu dana. A koliko su one bile uspešne svedoči podatak da je od 2021. Srbija u evropskom vrhu po stopi inflacije, jer je od tada do kraja jula ove godine sve u proseku poskupelo za 46,2 odsto, a hrana za čak 64,55 procenata. Drugim rečima, čak i ako kojim čudom sve preko noći pojeftini za 20 odsto, cene hrane će i dalje biti za 44,5 odsto veće nego pre četiri i po godine.
U jednom od poslednjih spotova Vučić potrošačima obećava da će cene ulja smanjiti sa 200 na 160-170 dinara, dugotrajnog mleka sa 150 na najviše 130, šećera sa 112 na 100, kulena sa 2.600 na oko 2.000 dinara… Dokoni građani, međutim, na društvenim mrežama već dele akcijske cene u nekim trgovinskim lancima, po kojima se isto ulje sada, pre najavljenog velikog pojeftinjenja, može kupiti za 165 dinara, mleko za 120, šećer za 95, a kulen za 1.600 do 1.700 dinara… Uz propratni komentar da im predsednik zapravo najavljuje – poskupljenja.
Najavljene mere imaće razarajući efekat na trgovce, ponovo će procvetati siva ekonomija, pojaviće se nestašice, svako će pokušati da bar deo tereta prebaci na nekog drugog, sve do najslabije karike koja će da propadne
Goran Kovačević
Ako se po jutru dan poznaje, biće da ima dosta nevernih Toma, koji Vučiću baš i ne veruju, osim kad i sam priznaje da su cene hrane i pića kod nas samo pet odsto manje od proseka Evropske unije. Plate nije pominjao, jer ne bi baš bilo uputno ionako nezadovoljnim građanima predočiti da im primanja za evropskim kaskaju čak 68 odsto. Prosečna bruto zarada u EU 2023. bila je, naime, 37.863 evra, a u Srbiji 12.138 evra, s tim što je te godine prosečna neto zarada iznosila 733,5 evra, a medijalna, koju prima više od polovine zaposlenih je u avgustu te godine bila samo 566 evra.
Sa mačem se može mnogo postići, ali se na maču ne može sedeti
Na pitanje može li vlast najavljenim novim paketom mera, koji još nije „raspakovan“, cene u prodavnicama oboriti za 15 do 20 odsto, Goran Kovačević, osnivač i predsednik Nadzornog odbora Gomeksa, citira Bizmarka – sa mačem se može mnogo postići, ali na maču se ne može sedeti.
„Koristeći administrativne mere i pretnju državne sile, možda je i moguće postići proklamovani cilj, ali posledice takvog uspeha bi bile razarajuće. Privreda je previše složen sistem da bi bilo koji paket mera mogao imati nekakav epohalan uticaj na generalni nivo cena. Pre će biti da se, ipak, radi o predizbornom potezu sa kratkoročnim stranačkim interesima i dugoročnim društvenim posledicama“, kaže Kovačević za Radar.
Komentarišući domete akcija „Bolja“ i „Najbolja cena“ on ističe da je u to vreme pritisak na trgovce bio „mekši“, pa su i efekti tih mera bili mali, ali u to vreme izgleda dovoljni. „Sada je politička situacija puno komplikovanija, vlast je u mnogo težoj poziciji i zato će primeniti puno radikalniji pristup. Verujem da će mere biti drastično koncipirane i dosledno sprovedene, bez obzira na pritisak struke ili nekih spoljnih faktora. Problem je sa ovakvim populističkim merama što se lako donose, a teško ukidaju, pa su i posledice dugoročno negativne“, upozorava Kovačević.
Sve je moguće, ali nije održivo na dugi rok
Ekonomista Dragovan Milićević, bivši državni sekretar u Ministarstvu za trgovinu, smatra da najavljeno pojeftinjenje velikog broja proizvoda na dugi rok nije moguće, a podrazumeva i hitnu promenu Zakona o trgovini, što je u trenutnoj političkoj situaciji ravno naučnoj fantastici.
Većina građana Vučićevu najavu shvata tako da će proizvode koji sada koštaju 100 uskoro moći da kupe za 80 dinara. A šta to u praksi znači, za Radar objašnjava Milićević. Ako trgovac neki proizvod nabavlja po ceni od 58 dinara, uz njegovu maržu od 44 odsto (25 dinara) i PDV od 20 procenata (17 dinara), njegova maloprodajna cena je 100 dinara. Obaranje maloprodajne cene tog proizvoda za 20 odsto, uz istu nabavnu cenu od 58 dinara značilo bi da se prihod trgovaca po osnovu marže mora smanjiti sa 25 na devet dinara, a države od PDV-a sa 17 na 13 dinara.
Bože, da l’ iko još može da poveruje u smanjenje cena za čak 20 odsto? Pri tome je za ekonomiju deflacija mnogo opasnija od kontrolisane inflacije, jer obara ekonomsku aktivnost, povećava nezaposlenost i broj bankrotstva usled trajne recesije
Petar Đukić
Ključno je, dakle, pitanje da li je smanjenje trgovinske marže sa 44 na samo 14 odsto moguće? Naravno da jeste, ali je neodrživo, odgovara Milićević, uz opasku da bi vlast morala da vodi računa da će se time smanjiti i priliv u državnu kasu od PDV-a. Uz to, po njegovoj računici, baziranoj na bilansima za 2024, trgovinske marže najvećih trgovinskih lanaca kreću se u rasponu od 16,9 odsto u DIS-u do 45,19 odsto u Delezu.
„Prosečan građanin logično bi pomislio da je roba jeftinija u trgovinama sa nižim maržama, ali u praksi nije tako, jer cene zavise i od pregovaračke snage, pa veliki trgovci uspevaju da kod manjih dobavljača izdejstvuju niže nabavne cene. Cene nekih proizvoda u Srbiji znatno su više nego u drugim zemljama, ali to nije posledica samo ponašanja trgovaca, već i nekih sistemskih i tržišnih anomalija. Uz to, kod nas su u poslednjih nekoliko godina cene porasle za više od 40 odsto, dok je dinar čak ojačao u odnosu na evro, pa i ne čudi što je uvoz robe široke potrošnje utrostručen, jer se njenom prodajom ostvaruju visoki profiti“, objašnjava Milićević.
Što više uličnih nemira, to više intervencija države
„Bože, da l’ iko još može da poveruje u smanjenje cena za čak 20 odsto“, pita se profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Petar Đukić, bivši član Komisije za zaštitu konkurencije. Na stranu što je, upozorava, za ekonomiju u celini deflacija (opšti pad cena) mnogo opasnija pojava od inflacije, jer obara ekonomsku aktivnost, donoseći nezaposlenost, osiromašenje, bankrotstva i propast poslova usled trajne recesije.
On podseća da je kriza izazvana pandemijom, nažalost, podstakla skoro čitav svet da se ponovo lati emisije novca bez pokrića, koji nije pokrenuo samo proizvodnju, već i cene, naročito hrane, energenata i sirovina.
Razumemo potrebu da se podrži stanovništvo, ali teret tog „rasterećenja“ građana sa primanjima manjim od prosečnih ne bi trebalo da padne samo na privredu, na jedan njen sektor, već bi ga trebalo rasporediti između države i privrede
Bojan Stanić
„I eto dodatnog poriva da se politički kontrolišu cene životnih dobara nekom vrstom lažne socijalne politike, po principu – što više uličnih nemira, to više intervencija države. Slične mere, doduše, primenjivale su i druge države, ali se ispostavilo da je ograničavanje marži bilo uspešno samo ako su te mere privremene i dobro ciljane. Na dugi rok, bez jačanja konkurencije i uklanjanja barijera za ulazak novih igrača na tržište, efekti nestaju i često dolazi do nestašica, a prigušena inflacija u sektoru hrane nadomašćuje se rastom cena drugih proizvoda i usluga“, objašnjava Đukić.
Značajno pre Vučića, jasno nezadovoljstvo ponašanjem trgovaca pokazalo je Udruženje za zaštitu potrošača Efektiva, koje je prošle jeseni građane pozvalo na bojkot nekih trgovinskih lanaca, iznoseći u javnost podatke o njihovim maržama i profitima.
„Ministarstvo trgovine i PKS su to demantovali, rekavši da su marže više nego upola manje od onih koje smo mi naveli, da bi posle izvesnog vremena Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula postupak protiv četiri trgovinska lanca. Pre toga, u javnost smo izneli dokaze da su cene nekih proizvoda identične u paru. U pozivu na bojkot smo bili usamljeni. Niko od državnih zvaničnika, za razliku od Hrvatske i Crne Gore, nije podržao taj vid borbe, a čak smo otežano dobijali i podatke o rezultatima bojkota. Sada vidimo da smo, ipak, bili u pravu za marže, jer i predsednik je sada potvrdio identične brojke“, naglašava Dejan Gavrilović iz Efektive.
Uz istu nabavnu cenu od 58 dinara, da bi neki proizvod pojeftinio sa 100 na 80 dinara, prihod trgovaca po osnovu marže morao bi da se smanji sa 25 na samo devet dinara, ali bi se i prihod države od PDV-a smanjio sa 17 na 13 dinara
Dragovan Milićević
Sada se, kaže, vidi da i nakon akcija „Bolja“ i „Najbolja cena“ postoji prostor da se država umeša. „Odjednom ispada da smo bili u pravu, što je sada manje bitno, jer je mnogo važnije da građani osete rezultate najavljene akcije. Lično sam skeptik, jer da zaista hoće da utiče na cene hrane, država bi najpre spustila cene goriva, koje direktno diktira“, kaže Gavrilović, uz opasku da su cene hrane među najvišima u Evropi, čak i nominalno, a posebno ako se one uporede sa prosečnim primanjima potrošača u Srbiji i EU.
Pogrešno je prebacivati svu krivicu na poslednju kariku u lancu
Još od prvih naznaka inflatornog pritiska u jesen 2021. i posle talasa poskupljenja u dve naredne godine, Privredna komora Srbije ukazuje na kompleksnost lanca proizvodnje i kreiranja cena robe široke potrošnje, posebno prehrambenih proizvoda, ističe Bojan Stanić, pomoćnik direktora za strateške analize PKS. On smatra da je vrlo pogrešno prebacivati svu odgovornost na krajnju kariku u tom lancu, na maloprodaju, čiji su predstavnici više puta iznosili argumente u pogledu rastućih troškova, uključujući nabavne cene robe, energenata, radne snage i zakupa. Detaljno se govorilo i o maržama, posebno na osnovne namirnice, gde je zarada vrlo niska ili je nema.
„Svesni smo da većina stanovništva prima zarade manje od proseka, da po životnom standardu još uvek ne uspeva značajnije da se približi EU proseku i da je inflacija i dalje van ciljanog okvira NBS. Privreda, ipak, uspeva da raste, a to je osnova i za dugoročni rast kupovne moći. Razumemo potrebu da se podrži stanovništvo, ali teret tog `rasterećenja` građana sa ispotprosečnim primanjima ne bi trebalo da padne samo na privredu, samo na jedan njen sektor. Taj teret bi trebalo rasporediti između države i privrede“, ističe Stanić.
Tim pre što i srpska privreda usporava, pa se smanjuje prostor za manevrisanje, tako da očuvanje njene konkurentnosti postaje sve napornije. Državni intervencionizam je često uspevao da očuva stabilnost, pod uslovom da je odmeren i zasnovan na realnom stanju i očekivanjima, kaže Stanić i naglašava da se privreda uvek odazivala da ispoštuje socijalne mere Vlade. No, to iziskuje i određene troškove, a ako potraju oni se pre ili kasnije prelivaju na druge delove ekonomskog sistema, sa posledicama koje mogu biti negativne i dužeg trajanja, zaključuje pomoćnik direktora za strateške analize PKS.
Posledice sistemskog kvara i preskupe države
Činjenica je da su neki proizvodi u Srbiji skuplji nego u Nemačkoj, Italiji i drugim razvijenim zemljama. Je li to posledica isključivo trgovinskih marži i može li se njihovim smanjenjem rešiti problem cena?
„Nažalost i posle 35 godina rada u struci, teško mi je da na bazi javnih podataka kažem sa sigurnošću kolike su marže, ali mislim da se u ovom trenutku, zavisno od vrste trgovine, kreću između 25 i 40 odsto, što je otprilike na nivou zapadne Evrope. Pre desetak godina radilo se sa desetak procenata manjom maržom, a trgovina je bila profitabilna. Danas, sa izuzetkom Maksija i Lidla, svi ostali rade sa vrlo malim profitnim maržama. Samo troškovi za radnu snagu, struju i zakup učestvuju sa više od 20 odsto u ukupnim prihoda, a tu treba dodati i preskupo gorivo, visoke poreze, troškove održavanja, rastur robe… Postojeće cene, realno neprihvatljive za prosečnog srpskog kupca, posledica su sistemskog kvara, pre svega prevelike, neefikasne državne potrošnje, politike fiksnog kursa i raširenih monopola“, objašnjava Goran Kovačević.
Lično sam skeptik, jer da zaista hoće da utiče na cene hrane, koje su među najvišima u Evropi, posebno ako se uporede sa prosečnim primanjima potrošača u Srbiji i EU, država bi najpre spustila cene goriva, koje direktno diktira
Dejan Gavrilović
U takvom sistemu jeftin a kvalitetan proizvod je, po njegovim rečima, u stvari greška sistema. On smatra da su marže mali segment problema, ali zgodan za manipulaciju i medijsku promociju i tvrdi da sasvim sigurno neće bitno uticati na rešavanje problema. Uz to, slaže se i da će malo kome kanuti suza iz oka ako trgovci ovu godinu zbog ograničavanja marži završe u minusu.
„Međutim, bez efikasne trgovine nema uspešnog društva, a najavljene mere će imati razarajući efekat na trgovce, a oni će se (prirodno) boriti da prežive na svaki način. To znači da će ponovo cvetati siva ekonomija, investicije će biti drastično skresane, pojaviće se nestašice, svako će pokušati da bar deo tereta prebaci na nekog drugog, sve do najslabije karike koja će da propadne. Ironija bi mogla biti da prosečni građanin zaista dobije na raspolaganje jeftinije proizvode, ali da s druge strane izgubi posao ili dobije lošije uslove poslovanja pa će sniženja cena opet najviše koristiti bogatijem delu društva. Sistem će se negde stabilizovati, ali kao i uvek na teret najslabijih“, uveren je osnivač Gomeksa.
Ko još ovde mari za zakone
Ako je tačno da četiri-pet velikih trgovinskih lanaca drže čak 75 odsto tržišta prehrambene robe u Srbiji, to je već podatak za podozrevanje, jer postoje značajne mogućnosti za zloupotrebu oligopolskog položaja, čemu pogoduju i slabe institucije, raširena korupcija i dominacija političke volje nad zakonom, ističe Petar Đukić.
Šta u tim slučajevima pomaže? Samo konkurencija, odgovara. Uvođenjem u igru što većeg broja takmičara, za koje važe ista pravila igre i veću transparentnost i te kako se mogu postići bolji rezultati. To pokazuju i olimpijska takmičenja, koja daju šansu i takmičarima iz najnerazvijenijih zemalja, poentira Đukić i podseća da u Srbiji od 2005. postoji Komisija za zaštitu konkurencije, ali se, nažalost, njena aktivnost svela na puku formu.
„Dovoljno je da se ona pusti da radi svoj posao, pod uslovom da se na rukovodeća mesta ne postavljaju partijski ljudi, već nezavisni eksperti od javnog ugleda, kao što piše u zakonu. Ali, ko još ovde mari za zakon“, pita se bivši član Komisije za zaštitu konkurencije.
Uz opasku da mali trgovci pokrivaju skoro 40 odsto tržišta, Dragovan Milićević objašnjava svojevrsni paradoks da su njihove marže niže, a cene na rafovima više, jer imaju slabiju moć u pregovorima sa dobavljačima. I može se očekivati da će zbog toga nove mere više pogoditi male domaće nego velike strane trgovinske lance.
U to je uveren i suvlasnik Gomeksa. Upravo to će se desiti, tvrdi on. Pošto trgovci, po njegovim rečima, ne mogu da prežive sa maržom od 20 odsto, tradicionalna mala trgovina će otići u sivu ekonomiju, a moderni, veliki lanci će dodatno pritisnuti dobavljače.
Cene hrane i pića u Srbiji samo pet odsto su manje od proseka Evropske unije, dok plate za evropskim kaskaju za čak 68 odsto, jer je prosečna bruto zarada 2023. u EU bila 37.863 evra, a u Srbiji 12.138 evra
„Veliki proizvođači, mahom u stranom vlasništvu, odupreće se tom pritisku, a mali, uglavnom domaći moraće da se povinuju zahtevima velikih trgovaca i krenuće na put bez povratka. Na kraju će se povećati uticaj kompanija u stranom vlasništvu, domaće kompanije će postepeno nestajati, a potom sledi još veći uvoz svega, pogotovo poljoprivrednih proizvoda. U suštini, strani kapital neće biti srećan zbog ovih mera, ali s obzirom na svoju finansijsku izdržljivost na kraju priče on će biti glavni dobitnik. Svi ostali ćemo biti gubitnici“, zaključuje Kovačević.
Sve u svemu, vlast u Srbiji ponekad zaista liči na neke od junaka kultnog stripa o Alanu Fordu. Pe svega na Superhika, koji krade od sirotih da bi dao bogatima i na Boba Roka, koji je ispravno zaključio da je „bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi“. Pojedinci iz vrha vlasti i njima bliski biznismeni odavno su to shvatili, a građanima kako bude. Do tada ostaje im samo da se nadaju da ih posle „Bolje“ i „Najbolje cene“ očekuje i „Majke mi, najbolja cena“.
