Srbija je u poslednjih desetak godina nazadovala od izborne demokratije ka izbornoj autokratiji, što je rezultiralo snažnim urušavanjem institucija, vladavine prava i fer tržišne utakmice i rastom korupcije. Velika koncentracija političke moći iskrivila je ekonomska pravila igre u korist malobrojne poslovne elite i usporila privredni rast. Takav ambijent guši domaći privatni sektor, a bez većih domaćih privatnih investicija nema dugoročnog rasta i ekonomskog prosperiteta.
Privreda Srbije, nasuprot Bugarske, Rumunije i ostalih članice EU iz centralne i istočne Evrope (CIE), nije uspela da u prethodnih četvrt veka iskorači iz srednjeg nivoa razvijenosti i tako je, po svemu sudeći, upala u zamku srednje razvijenosti. Za izlazak iz nje neophodan je privredni razvoj baziran na novim znanjima, tehnologiji i inovacijama, jer on dovodi do trajnog rasta produktivnosti i povećanja dohotka po stanovniku. Suprotno tome, dosadašnji rast guran je prvenstveno velikim investicijama, a ne tehničkim progresom i zbog toga nije dugoročno održiv.
Uska elita ima ogromnu političku moć, što dovodi do neefikasnih ekonomskih institucija i to na dva načina – direktno, tako što se zakoni ne primenjuju ili se naknadno „tumače“, i indirektno, tako što se zakoni menjaju u korist političke elite, a dobar primer za to je Generalštab
Međunarodna istraživanja pokazuju da kvalitet ekonomskih institucija presudno utiče na ekonomski prosperitet zemlje, a u Srbiji se one sistematski urušavaju. Iskrivljena ekonomska pravila igre objašnjavaju uspavanost domaćeg privatnog sektora, koji guši i odsustvo fer konkurencije, postojanje privilegovanih firmi i monopola. Iako bi uspostavljanje fer pravila igre vodilo ekonomskom prosperitetu, većem dohotku i njegovom rastu, nova politička i biznis elita se žestoko protive tome, jer bi promene vodile gubitku njihove moći. Njima je cilj da se održi izborna autokratija, koja lagano teži i približava se oligarhijskom kapitalizmu, u kome je glavni cilj ekonomsko bogaćenje manjine.
Neodrživ dosadašnji model rasta na krilima države
Nakon sporog privrednog rasta i zaostajanja za zemljama CIE tokom 2010-ih, Srbija je od 2018. do 2025. ubrzala rast BDP-a na 3,6 odsto u proseku, ali on nije dugoročno održiv, jer je baziran na „sirovoj snazi“, snažnom povećanju javnih i stranih investicija, obilno sponzorisanih subvencijama iz budžeta i rastu zaposlenosti. Ta dva faktora su rastu BDP-a doprineli sa 80, a tehnički progres sa samo 20 procenata, dok je u zemljama CIE doprinos tehničkog progresa skoro 50 odsto.
Dosadašnji tempo rasta, baziran na kvantitativnom uvećanju kapitala i rada, ne može se nastaviti, pre svega zbog očekivanog smanjenja investicija, ali i nestašice radne snage. Problemi sa daljim finansiranjem usloviće smanjenje javnih investicija, a i njihovi efekti na rast će vremenom padati. Uz to, smanjiće se i priliv stranih direktnih investicija zbog rasta plata u evrima, čemu doprinosi i realno jačanje dinara. Ugrubo se može proceniti da će prosečna stopa rasta BDP-a pasti za jedan procentni poen, na 2,6 odsto, na nivo rasta zemalja CIE, tako da će Srbija prestati da ih sustiže.
Jedan od mehanizama koji koče privredni rast svodi se na eksproprijaciju ili „pljačku“ jer moćna političko-ekonomska elita ne može kredibilno da se obaveže da će poštovati postojeće zakone i da neće prisvojiti tuđe plodove investiranja, bilo da se radi o dohotku ili o imovini
Jedini način da Srbija obezbedi dugoročno visoku i stabilnu stopu rasta je da se poveća doprinos tehničkog progresa sa sadašnjih 20 na oko 50 odsto, ali ta velika, strukturna promena zahteva napuštanje državnog modela rasta i stvaranje uslova da se razmahne domaće privatno preduzetništvo, koje trenutno investira tek malo više od stanovništva.
Empirijska istraživanja pokazala su da zemlje sa visokim stepenom vladavine prava imaju najveći dohodak po stanovniku, dok najmanji dohodak imaju države Zapadnog Balkana, Moldavija i Jermenija, zemlje sa slabim i ekonomski neefikasnim institucijama. Osim što direktno i pozitivno utiču na dugoročni privredni rast, možda i važnije je što efikasne institucije stimulišu primenu novih tehnologija, znanja i poslovnih postupaka.
Što veća koncentracija političke moći, to manja efikasnost institucija
Politički moćne grupe su u poziciji da pravila igre „iskrive“ u svoju korist i tako prisvoje veći deo dohotka, iako to može dovesti do manjeg ukupnog „kolača“ od onog koji je neka privreda u stanju da stvori. Uprkos tome, mnoge zemlje „biraju“ loše institucije, iako one daju manji dohodak po stanovniku. U demokratskim zemljama, sa slobodnim izborima i medijima, politička moć je ravnomernije raspoređena, dok je u autokratijama ona koncentrisana u rukama političke vrhuške. U Srbiji je ona visoko koncentrisana i na to ukazuju brojni indikatori. Prva je u Evropi i sedma u svetu po padu vrednosti Globalnog indeksa slobode Fridom hausa od 2013. do 2025, zbog čega je 2019. pala ispod „praga slobode“ i tretira se kao hibridni režim i delimično slobodna zemlja.
I po indeksu liberalne demokratije V-Dem instituta Univerziteta u Geteborgu Srbija je od 2014. izborna autokratija i to jedina na Zapadnom Balkanu. U isto društvo sa Mađarskom, Rusijom i Turskom svrstana je zbog izbornih neregularnosti, kontrole medija, političke polarizacije i slabljenja institucija. Silazni trend od 2012. ukazuje na sistematsko urušavanje demokratije, a jedina eventualna kočnica da sklizne u zaokruženu autokratiju je želja elite da zadrži neki međunarodni legitimitet i makar fasadu od izbora.
Svi indikatori ukazuju da uska elita ima ogromnu političku moć, što dovodi do neefikasnih ekonomskih institucija i to na dva načina – direktno, tako što se zakoni ne primenjuju ili se naknadno „tumače“, i indirektno, tako što se zakoni menjaju u korist političke elite.
Dobar primer za to je ukidanje statusa kulturnog dobra zgrade Generalštaba u Beogradu, da bi se omogućilo njeno rušenje i izgradnja komercijalnog objekta. Prvo je vlast pokušala da status kulturnog dobra ukine nepoštovanjem zakona, a kada to nije uspelo, prešlo se na promenu zakona i usvajanje leks specijalisa. Posebno je bizarno što je odmah nakon usvajanja došlo i do reinterpretacije, „tumačenja“ upravo donetog zakona. Tako je Srbija u kratkom periodu i „u malom“ pokrila sva tri izneta načina iskrivljivanja pravila igre u korist uske elite: nepoštovanje zakona, donošenje novog zakona i najzad njegova reinterpretacija.
Glavni gubitnici „kreativne destrukcije“ bile bi privilegovane firme, povezane sa moćnom političkom elitom, kao i veliki broj manjih preduzeća koja funkcionišu u okviru klijentelističke partijske mreže. Štiteći njih vlast praktično sprečava i ekonomski prosperitet Srbije
Sve prethodno sa velikom izvesnošću može se ekstrapolirati na celu privredu Srbije i u dužem vremenskom periodu. Inače, ovaj novi vid korupcije putem donošenja zakona koji iskrivljuju pravila igre u korist elite, prepoznat je u međunarodnim okvirima kao vladavina pravom (Rule by law) nasuprot vladavine prava (Rule of law) koja sprečava korupciju.
Paralelno sa političkim, urušene su i ekonomske institucije u Srbiji, pa je po Indeksu vladavine prava od 2014. do 2025. pala sa 54. na 96. mesto u svetu, s tim što je po sprovođenju propisa tek na 106. mestu, po percepciji korupcije na 105, a najgore rangirana, tek na 132. mestu po kontroli korupcije.
Tri mehanizma kojima se kvare pravila igre i koči privredni rast
Tri su mehanizma kojima iskrivljena ekonomska pravila koče privredni rast i tehnički napredak uopšte, a posebno u Srbiji. Prvi je eksproprijacija ili „pljačka“ (hold up), jer moćna političko-ekonomska elita ne može kredibilno da se obaveže da će poštovati postojeće zakone (pravila igre), te da neće (delimično) prisvojiti tuđe plodove investiranja bilo da se radi o dohotku ili imovini. Preduzetnici koji se nakon investiranja s tim suoče, smanjiće obim proizvodnje i investiranja, a u ekstremnom slučaju prestati sa radom. Oni drugi, koji tek razmišljaju da investiraju, videvši prethodno, odustaće ili će smanjiti i ograničiti investicije na one gde mogu da zaštite svoja svojinska prava. Slaba zaštita imovinskih prava i teško izvršavanje ugovora, slabo sprovođenje propisa i visoka korupcija ukazuju da taj mehanizam važi za Srbiju i može da objasni uočene veoma niske investicije domaćeg privatnog sektora.
Primer za mehanizam kada se „u toku utakmice“ menjaju pravila igre jeste uvođenje kontrole marži i cena u maloprodajnim lancima u Srbiji septembra 2025. Ekonomski subjekti su ušli u posao po jednim pravilima igre, a onda je tržište (privremeno) suspendovano i rezultati njihovog investiranja delimično eksproprisani. Njihov odgovor je bio smanjivanje aktivnosti i otpuštanje radnika. Kako su ovo bile površne, ad hoc mere koje su se menjale u hodu, od njih se posle pola godine odustalo, velikim delom zbog toga što su pogađale i strane maloprodajne lance.
Ovaj primer je specifičan slučaj hold up mehanizma gde se radi o populističkom poduhvatu koji eliti donosi političku korist na štetu ekonomskih subjekata, a ne ekonomsko prisvajanje. Taj hold up mehanizam, s druge strane, može da objasni (uz jeftinu radnu snagu i podršku države) i velike strane investicije u Srbiji, jer su njihova vlasnička prava zaštićena i ne postoji opasnost od eksproprijacije njihovih rezultata ili imovine. Kada se, u prethodno iznetom primeru, to i pokušalo, brzo se odustalo usled velikog stranog pritiska da se zaštite njihovi investitori. Nasuprot tome, ne postoji politička snaga koja može u Srbiji zaštititi domaće preduzetnike od moćne političke elite.
U sektoru građevinarstva desetak privilegovanih firmi praktično dobijaju sve poslove od države, najvećim delom bez javnih tendera i konkurencije, a zaobilaženje transparentnih procedura postiže se posebnim zakonima za pojedine projekte, poput Ekspa ili „linijske“ infrastrukture
Sledeći izvor neefikasnosti potiče od potencijalnih ekonomskih gubitnika, a to su privilegovane firme povezane sa moćnom političkom elitom, kao i veliki broj manjih preduzeća koja funkcionišu u okviru klijentelističke partijske mreže. Ograničen pristup tržištu, nizak nivo konkurencije, slabo poslovno okruženje i visoka korupcija sugeriše da to važi za Srbiju. Ovakva privreda daje dohodak značajno manji od onog koji raspoloživi resursi omogućuju. Ali još važnije, ovako iskrivljena pravila igre u korist moćne političko-ekonomske elite sprečavaju privredni rast baziran na „kreativnoj destrukciji“, gde putem fer tržišne utakmice i zagarantovanih svojinskih prava, pobeđuju najefikasniji, donoseći nova znanja, tehnologije i poslovne modele. Glavni ekonomski gubitnici „kreativne destrukcije“ bile bi, međutim, privilegovane firme, što će moćna političko-ekonomska elita sprečavati, ali time sprečava i ekonomski prosperitet Srbije.
Ilustracija prethodnog je sektor građevinarstva u Srbiji gde se izdvojilo desetak privilegovanih firmi, koje pripadaju vladajućoj eliti i koje praktično dobijaju sve poslove vezane, direktno ili indirektno, za državu i to neposrednim dogovorom ili pak na netransparentnim tenderima. Izvor ovih poslova su velike državne investicije, koje se u poslednjih osam godina sprovode, najvećim delom, po posebnim procedurama, bez javnih tendera i konkurencije. Zaobilaženje transparentnih procedura koje predviđa domaće zakonodavstvo se postiže međudržavnim sporazumima, posebnim zakonima, leks specijalisima za pojedine projekte, poput Ekspa i izdvajanjem infrastrukturnih („linijskih“) projekata od posebnog značaja.
Više cene, lošiji kvalitet i manja sigurnost
Odsustvo konkurencije i fer tržišne utakmice dovodi do viših cena, lošijeg kvaliteta i manje sigurnosti projekta, što je pokazalo i tragično rušenje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu novembra 2024. Druga strana prethodnog načina poslovanja je da elita, preko privilegovanih firmi, prisvaja rentu od državnih projekata.
Slična stvar je i u slučaju investicija javnih preduzeća, EPS-a na primer, ali i u stanogradnji i uopšte nekretninama. S druge strane, uvođenje fer pravila igre – efikasnih ekonomskih institucija, snažno bi povećalo efikasnost i ukupni dohodak ovog sektora, ali bi privilegovane firme i njihove gazde ostale bez renti, i verovatno propale.
Još jedan primer iskrivljenih pravila igre, sprečavanja konkurencije i korišćenja monopola predstavlja državno preduzeće Telekom Srbija. Umesto da bude pokretač snažnog razvoja ono se okrenulo stvaranju monopola u medijskoj sferi, koji služi opstanku elite na vlasti
Još jedan primer iskrivljenih pravila igre, sprečavanja konkurencije i korišćenje monopolske pozicije predstavlja državno preduzeće Telekom Srbija, koje inače radi u sektoru koji u svetu ostvaruje brz tehnički progres i eksploziju preduzetništva kroz startapove. Umesto da bude pokretač snažnog razvoja, okupljajući i stimulišući startapove, Telekom se, pod direktnom kontrolom vladajuće elite, okrenuo stvaranju monopola u medijskoj sferi, koji služi opstanku elite na vlasti. Ovo je specifičan primer poznatog slučaja, na koji je ukazao Šumpeter, kada etablirane velike kompanije u datoj grani sprečavaju pojavu novih firmi koje bi, novim idejama i poslovnim modelima, mogli da „razore“ postojeće načine poslovanja.
Strah od gubitka vlasti
Treći i najvažniji izvor neefikasnosti sistema sa velikom koncentracijom političke moći je mehanizam političkog gubitnika – opasnost od gubitka vlasti elite koja bi mogla nastati uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija i fer pravila igre. Rezultat bi bio da privilegovane firme i sa njima povezana elita trpe ekonomske gubitke, dok bi nova efikasna preduzeća, van klijentelističke partijske mreže, ekonomski prosperirala. Ovaj razmah privatnog preduzetništva bi doveo do snažnog rasta dohotka zemlje i ekonomske snage preduzetnika van uske elite. Ta ekonomska snaga bi se prenela i na rast njihove političke moći, čime bi ugrozili političku moć sadašnje vlasti. Gubitak političke moći znači i gubitak moći da elite iskrivljuju pravila igre u korist sopstvenog bogaćenja. Stoga će elita sprečavati unapređenje ekonomskih institucija i rezultirajući ekonomski prosperitet i zarobiti zemlju na nižem dohotku da bi zadržali veći „komad kolača“ za sebe.
U tom kontekstu i upotreba državnog Telekoma za stvaranje medijskog monopola, umesto za ekonomski prosperitet, služi da politička elita zadrži vlast i da ne postane politički gubitnik. Isto tako političku pozadinu ima i snažno podržavanje stranih investicija, uz istovremeno gušenje domaćih preduzetnika. Strani investitori, naime, teško da mogu da ostvare značajniji politički uticaj, dok snažan domaći privatni sektor to može, o čemu svedoči i to što se ekonomski ojačani IT sektor u Srbiji aktivno angažovao u tekućim studentskim i građanskim protestima kako bi se Srbija od izborne autokratije vratila demokratiji, a time i fer pravilima igre, koji pogoduju tom sektoru.
Političku pozadinu ima i obilna podrška države stranim investitorima, jer oni bitno ne utiču na prilike u zemlji, dok snažni domaći privatni sektor može značajno da utiče i na politička zbivanja, o čemu svedoči i podrška zaposlenih u IT sektoru studentskim i građanskim protestima
Uz njih, studentske i građanske proteste javno su podržali i brojni domaći preduzetnici, koje je potom diskriminatornom (zlo)upotrebom različitih inspekcija vlast targetirala. Favorizovanje stranih investitora nauštrb domaćih kako bi se zadržala vlast je, inače, poznato u svetu. Tako je bivši predsednik Gane, socijalista Nkrumah, u nameri da industrijalizuje zemlju, dao prednost stranim, „imperijalističkim“ investitorima u odnosu na domaće, bojeći se da bi ovi potonji mogli suviše ekonomski ojačati i tako ugroziti njegovu vlast.
Jasno je, dakle, da je fundamentalna promena institucija neophodna da bi se Srbija dugoročno razvijala i tako pridružila zemljama sa visokim dohotkom. A ta promena mora da počne od političkih pravila igre, odnosno političkih institucija i da se napravi zaokret od izborne autokratije ka izbornoj demokratiji. No, od aktuelne vlasti je to teško očekivati, jer bi tim promenama sadašnja elita izgubila prvo političku, a sa njom i ekonomsku moć.
