Jedan od osnovnih zadataka vlasnika krupnog biznisa jeste da obezbede kontrolu upravljanja. Ovo pitanje ne postoji samo kod malih firmi, u kojima osnivači istovremeno i vode kompaniju, te su samim tim nesporni motiv i odgovornost. I u svim drugim oblicima privrednog organizovanja, vlasnici moraju da privole upravljače da rade u njihovom, a ne u ličnom interesu. Kod korporacija, koje predstavljaju najbolji oblik organizacione forme za velike preduzetničke poduhvate, berzanski mehanizam je poluga koja nastoji da reši problem kontrole upravljanja. Investitori odnosno akcionari svakodnevno glasaju o kvalitetu upravljačkih odluka, a dugoročni uzlazni trend akcije menadžerima garantuje ostanak na lukrativnim pozicijama.
Ovdašnje državne firme samo su nominalno ponele status akcionarskog društva, a promena u rezultatima je izostala iz najmanje jednog razloga – korporativni oblik organizovanja suštinski ne postoji ako korporacije nisu listirane na berzi. Time je i u novoj formi zadržan stari način kontrole poslovanja ovih kompanija koji daje poražavajuće rezultate, nebitno da li državno preduzeće posluje u oblasti telekomunikacija, elektroprivrede ili bankarstva.
Srbija je kao svoje predstavnike u NIS-u postavljala uglavnom fikuse
Gde je tu onda Naftna industrija Srbije (NIS), jedina firma sa izraženim državnim (javnim) interesom koja ima nesporan kontinuitet unapređenja poslovnih rezultata? I kako je moguće da su ovde stvari, ipak, značajno drugačije ako su iz iste državne kuhinje delegirani predstavnici u upravljačke organe?
Teško je prihvatiti narativ da ovdašnja vlast ništa nije mogla, jer je bilo dosta „crvenih signala“ koji bi alarmirali i najpasivnijeg malog investitora, ali očito ne i državu koja ima skoro 30 odsto akcija u strateški tako važnoj kompaniji kao što je NIS
Odgovor leži u procentu vlasništva naše države koji, iako značajan, ne podrazumeva vođenje glavne reči u upravljanju kompanijom. NIS-om su, gle paradoksa, upravljali predstavnici neke druge države, za koju se može reći sve osim da je oličenje transparentnosti i korporativne kulture. No, ipak, na čelne pozicije sa ruske strane birani su ljudi koji imaju poslovne biografije, iskustvo u delatnosti i visoko formalno obrazovanje, što je neophodan preduslov za uspešno upravljanje kompleksnim sistemima.
Srpska strana postavljala je uglavnom fikuse koji i da su želeli teško da su mogli da sprovodu kontrolu poslovanja kompanije u kojoj država ima značajan manjinski interes od 30 procenata. Velika je verovatnoća da je Rusima u početku bilo pomalo čudno da kompaniju od strateškog interesa manjinski partner tretira kao nevažnu poslovnu imovinu, ali su se lako navikli na ovu neobičnu stvarnost da sa srpske strane neće biti nikakve kontrole upravljačkog procesa.
NIS je momentalno nakon privatizacije listiran na Beogradskoj berzi i ovaj dašak transparentnosti iz gore navedenog razloga vremenom je postao puko ispunjavanje forme. Jedina kompanija u Srbiji koja je na kvartalnom nivou prezentovala rezultate poslovanja nalik načinu kako to rade svetske korporacije ostala je usamljena u ambijentu urušene berze i nezainteresovanosti drugog najvećeg akcionara. I retko kome u široj javnosti, osim sve manjoj grupi investitora na Beogradskoj berzi, parala je oči činjenica da ova firma godinama nakon tehnološke, upravljačke i svake druge modernizacije ni za jotu ne vredi više od relativno skromne cene po kojoj je privatizovana 2008. godine.
Savršena geopolitička oluja i odsustvo bilo kakve kontrole i odgovornosti
Da su ove stvari i te kako bitne, odnosno da ukazuju da sistem nije nabaždaren na način da bude samoodrživ i u otežanim uslovima poslovanja, pokazala je „savršena geopolitička oluja“ koja je usledila. Ipak, teško se ovde može prihvatiti narativ, sveprisutan ovih dana u provladinim medijima, da naša vlast tu ništa nije mogla, razapeta između najvećih svetskih sila i nemoćna u donošenju bilo kakve odluke.
Odsustvo postojanja sistema kontrole i odgovornosti najvećeg manjinskog akcionara vodilo je skromnom ili nikakvom identifikovanju rizika koji su se po ovoj temi počeli pojavljivati već sa aneksijom Krima 2014. godine. Već tada je NIS bio pod određenim, istina malim pritiskom, ali sasvim dovoljnim da i mnogo sitniji akcionari kalkulišu sa budućom vrednošću svoje imovine. Početak rata u Ukrajini i nadolazeći talasi sankcija Evropske unije prema Rusiji predstavljali su ultimativni „crveni signal“, koji bi alarmirao i najpasivnijeg malog investitora u nekoj berzanskoj kompaniji.
Istina, najveći manjinski akcionar NIS-a prenuo se na trenutak 2023, ali je motiv bio više nego šićardžijske prirode, jer je tada trebalo izvući deo vanredno visokog profita iz prethodne godine, ne mareći previše za korporativnu kulturu i prava manjinskih akcionara. Zapravo ovaj potez predstavljao je kontinuitet u odnosu države prema najuspešnijoj domaćoj kompaniji u kojoj je interes predstavnika naše države mahom sveden na prikupljanje partijskih tantijema.
Država se kao najveći manjinski akcionar NIS-a prenula na trenutak 2023, ali je motiv bio više nego šićardžijske prirode, da izvuče deo vanredno visokog profita iz prethodne godine, ne mareći previše za prava manjinskih akcionara, pa se još jednom pokazalo da je interes predstavnika naše države mahom sveden na prikupljanje partijskih tantijema
U takvim okolnostima, ko im može bilo šta zameriti što nisu predosetili buru koja će ugroziti javni interes u ovoj kompaniji, a i šire. Na kraju krajeva, s obzirom na to da tamo nisu ni poslati da sprovode kontrolu, odgovornost se očito mora potražiti na drugom mestu. Problem sa NIS-om će na ovaj ili onaj način neminovno morati da bude rešen, jer je isuviše golem da bi mogao biti „gurnut pod tepih“. Biće to, ipak, nevelika uteha ako se zadrži sistemska greška u delu privrede sa državnim vlasništvom, kojem su i dalje strani principi kontrole i odgovornosti.
