Protesti srpskih poljoprivrednika ušli su u treću nedelju, bez naznaka za skori, bilo kakav dogovor sa Vladom Srbije i Ministarstvom poljoprivrede, a za utorak, 24. februar, paori su najavili radikalizaciju i blokade još većeg broja saobraćajnica širom zemlje. U želji da najbolje opišem stanje i položaj poljoprivrede u prethodnih gotovo pola veka u Srbiji, setih se naslova Pekićevog romana, ne aludirajući na njegov sadržaj, jer on najbolje odslikava sve što (ni)je urađeno u prethodnih 45 godina da ova privredna grana više ne bude toliko značajan faktor za nacionalnu ekonomiju, ni bitan stub međunarodne robne razmene.
Pre nego što se uporede zvanični statistički podaci o zasejanim površinama u vreme koji mnogi, ma kako to zvučalo, ocenjuju kao „zlatno doba srpske poljoprivrede“ i danas, u eri naučnog i tehnološkog napretka, savremenih oruđa, novih genetskih materijala i drugih novotarija, trebalo bi ustanoviti koliki je bruto domaći proizvod Srbije poljoprivreda stvarala osamdesetih godina prošlog veka, a koliki stvara 45 godina kasnije. A da bi podaci iz starih Statističkog godišnjaka SR Srbije bili uporedivi sa ovim sadašnjim, trebalo bi ih korigovati preko deviznog kursa, najpre nemačke marke, a od 2001. preko kursa evra. Uz to, s obzirom na to da ne postoji zemlja bez inflacije na srednji ili duži rok, neophodno je nekadašnju kupovnu moć njihovih valuta svesti na sadašnju, korišćenjem koeficijenta kretanja cena.
Nekada strancima prodavali meso, a sad im nudimo samo pšenicu i kukuruz
Sve u svemu, ukupna inflacija u Nemačkoj, a kasnije u evrozoni, čiji je član i ta država, u prethodnih 45 godina bila je, prema zvaničnim podacima, 214 procenata, pa je za svođenje nekadašnjeg BDP-a i vrednosti izvoza srpske poljoprivrede na sadašnju vrednost korišćen koeficijent kretanja cena 3,14. Tako preračunato dolazi se do toga da je srpska poljoprivreda 1980. stvorila 5,3 milijarde evra BDP-a, sledeće godine 6,47 milijardi, a 1982. oko 6,2 milijarde evra.
U poslednjih 18 godina broj svinja u Srbiji je gotovo prepolovljen i ako se tako nastavi za 10 do 15 godina biće ih manje nego kućnih ljubimaca
I tu nas već čeka iznenađenje, jer je četiri i po decenije kasnije, 2024, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, BDP Srbije u tekućim cenama bio 82,3 milijarde evra, pri čemu je u stvaranju tog BDP-a poljoprivreda učestvovala sa 6,1 odsto. Drugim rečima, poljoprivreda je 2024. stvorila BDP tek nešto veći od pet milijardi evra, što znači da je dalekih osamdesetih godina prošlog veka u pojedinim godinama stvarala i za petinu veći BDP.
To, nažalost, nije jedino pogoršanje. U međuvremenu je značajno promenjena i struktura robnog izvoza srpske poljoprivrede, tako da je povećan udeo proizvoda niske dodate vrednosti i niskog stepena obrade. Dok je izvoz mesa i prerađevina u 1979. i 1980. bio vredan milijardu današnjih evra, u prošloj godini je izvoz iste grupe proizvoda smanjen na samo deseti deo te sume.
Istovremeno, izvoz žitarica je sa 300-400 miliona porastao na više od milijardu evra. Povećan je i izvoz mleka, ali je to više rezultat promene vlasničke strukture i prodaje domaćih mlekara velikim stranim sistemima, odnosno multinacionalnim kompanijama. Slična situacija je i sa pićem i duvanom, jer su svi nekada veliki državni sistemi i društvena preduzeća, poput Srbijanke, Budimke, PKB-a i mnogih drugih, ili propali ili su prodati velikim stranim kompanijama.
Bogat seljak, bogata i država
Dodatno o zabrinjavajućem stanju srpske poljoprivrede, ali i još nekih bivših socijalističkih zemalja, govori i kvalitativni pokazatelj bruto dodate vrednosti proizvodnje po jednom hektaru obradive površine. U Holandiji je, na primer, bruto dodata vrednost (prihod umanjen za trošak obrade) po hektaru veća od 13.800 evra godišnje, a u stopu je prati Švajcarska sa nešto više od 11.500 evra bruto dodate vrednosti. Ovi pokazatelji najbolje potvrđuju davno sročenu izreku „bogat seljak, bogata i država“.
Za njima značajno zaostaju Austrija, Belgija sa oko 3.300 i Češka sa oko 1.730 evra bruto dodate vrednosti po hektaru. Šta onda reći za Srbiju, u kojoj ljudi koji obrađuju njive, bašte i drugo obradivo zemljište godišnje stvaraju bruto dodatu vrednost od 1.078 evra ili nepunih 90 evra mesečno.
Istine radi, ima i gorih. To pre svega važi za Mađarsku, Bugarsku i Rumuniju, u kojima se bruto dodata vrednost po hektaru kreće u rasponu od samo 603 do 988 evra. I upravo te tri zemlje imaju najveće površine pod žitaricama, a za njima ni Srbija mnogo ne zaostaje, sa čak 1.374.408 hektara zasejanih pšenicom, kukuruzom i drugim žitaricama.
Od 2011. cene svih veštačkih đubriva su udvostručene, dok se pšenica i kukuruz i sada prodaju po skoro istim cenama kao pre deceniju i po
Ujedno to je, uz prosečan prinos, još jedan pokazatelj koji svedoči o nerazvijenosti, jer što je veće učešće površina pod žitaricama, to je manja novostvorena vrednost po hektaru. Zato se takva poljoprivreda smatra ekstenzivnom. Dodatni problem je kada se te žitarice izvoze bez ikakve prerade, umesto da se iskoriste kao sirovina za prehrambenu industriju ili bar za razvoj stočarstva.
Političari obećavaju, ali malo šta urade
I dok poljoprivreda tavori, a zapravo propada, već decenijama generacije političara svih boja i ideologija ponavljaju istu mantru da je ona velika razvojna šansa Srbije, koja u odnosu na mnoge zemlje sveta ima značajne konkurentske prednosti. Naravno reči ne obavezuju, ali posledice nečinjenja bole i proizvode posledice kojih smo svedoci poslednjih nedelja, dok nezadovoljni stočari prosipaju mleko po ulicama, a ratari traktorima još ne oru, ali blokiraju puteve i zahtevaju da im se omoguće isti uslovi kao i kolegama iz drugih zemalja.
Od 1980 do 2024. izvoz mesa iz Srbije smanjen je sa milijardu na 100 miliona evra, a žitarica je povećan sa 300-400 miliona na više od milijardu evra
Poslednjih 18 godina stanje se drastično pogoršalo, pa se može bez preterivanja konstatovati da srpski agrar doživljava duboku agoniju i sva je prilika da će uskoro morati da bude priključen na respirator i intubiran. Tako teška bolest ne leči se aspirinima, kao što je Vlada pokušala kroz akcije „Bolja cena“, „Najbolja cena“ i ko zna kakve još nazive neće smisliti. Iako je ekonomista Milton Fridman davno konstatovao da „nema besplatnog ručka“, ili što bi se kod nas reklo, krčag ide na vodu dok se ne razbije, nadležni su godinama pogrešno – namerno ili iz neznanja, efekat je isti – vodili ekonomsku politiku u poljoprivredi i kriza je kulminirala.
Za iole upućene bilo je to sasvim očekivano. Uostalom, od 2006. do 2024. broj svinja u Srbiji je gotovo prepolovljen i ako se tako nastavi za narednih 10 do 15 godina svinje bi mogle postati prava retkost, jer će ih biti manje nego kućnih ljubimaca. Istovremeno broj goveda smanjio se za više od 400.000, a broj muznih krava se prepolovio, sa 607.000 na 308.000. Niske otkupne cene mleka jedan su od ključnih razloga za taj silazni trend.
Povećani izvoz mleka više je rezultat prodaje domaćih mlekara velikim stranim kompanijama, a slična situacija je i sa proizvođačima pića i duvana. S druge strane, od 2006. do 2024. broj muznih krava smanjen je sa 607.000 na 308.000, a niske otkupne cene mleka su ključni razlog za to
Početkom ove sedmice, Republički zavod za statistiku saopštio je najnovije podatke, po kojima je u decembru 2025. u odnosu na desetogodišnji prosek od 2015. do 2024, broj goveda smanjen za 17,3 odsto, svinja za 13,9 odsto, živine za 7,3 i ovaca za 1,5 odsto.
U makazama cena
U ratarskoj proizvodnji osnovni problem je značajan rast cena inputa, pre svega veštačkog đubriva, hemijskih sredstava i goriva. Za razliku od Hrvatske, gde je „plavi“ dizel oslobođen akciza, u Srbiji poljoprivrednici plaćaju punu cenu, a onda podnose zahtev da im se vrati deo akcize od 50 dinara i to na maksimalno 100 litara goriva po hektaru prijavljene površine. S obzirom na to da je dizel najskuplji u Srbiji i da je akciza 69,12 dinara, litar naše ratare košta oko 144 dinara neto, a njihove kolege u Hrvatskoj 0,79 evra ili manje od 93 dinara. Da li je ovome potreban bilo kakav komentar?
Dizel gorivo je najskuplje u Srbiji i akciza je 69,12 dinara, tako da litar naše ratare košta oko 144 dinara neto, a njihove kolege u Hrvatskoj 0,79 evra ili manje od 93 dinara
Ništa manji problem nije ni rast cena veštačkog đubriva. Prema podacima sa sajta stips.minpolj.gov.rs (sistem tržišnih informacija poljoprivrede Srbije), 2011. su urea i NPK đubrivo koštali 40, a KAN 30 dinara po kilogramu, a u 2025. je urea poskupela na 77, NPK na 76 i KAN na 58 dinara. Drugim rečima, cene đubriva su u međuvremenu skoro udvostručene. S druge strane, prema podacima Ministarstva poljoprivrede, cena kukuruza pre 15 godina bila je 22, a lane od 22 do 25 dinara. Slično je i sa pšenicom, čija je cena 2011. bila 20, a sada se kreće u rasponu od 20 do 22 dinara. I ovde je bilo kakav komentar suvišan.
Neko je, očito (ne)namerno uništio poljoprivredu Srbije. Tim pre što je i laicima jasno da je povećanje proizvodnje moguće samo primenom agrotehičkih mera, povećanjem prinosa po hektaru, korišćenjem novih znanja i promenom setvene strukture. Problem je, međutim, što se u prethodnih 45 godina broj sela i poljoprivrednih gazdinstava smanjio za trećinu. Uz to, devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka sprovedena je restitucija i zemlja vraćena prvobitnim vlasnicima, od kojih većina nije imala ni materijalne ni ljudske resurse da poveća proizvodnju. S druge strane, ugašeni su i rasformirani veliki sistemi, poput „Servo Mihalja“, PKB-a, Godomina i PIK Bečeja, čiju proizvodnju veliki privatni sistemi nisu mogli da nadomeste.
Pogrešna politika subvencija po hektaru, a ne po prinosu, uslovila je da su neki uzimali novac od države, a da nisu stvarali adekvatnu dodatnu vrednost. Sve je rezultiralo time da je Srbija od izvoznika postala značajan uvoznik osnovnih poljoprivrednih proizvoda, pre svega mesa i povrća
Pogrešna politika subvencija po hektaru, a ne po prinosu, uslovila je da su neki uzimali novac od države, a da nisu stvarali adekvatnu dodatnu vrednost. Sve je rezultiralo time da Srbija sada proizvodi manje krompira, pasulja, paradajza, paprike, kupusa i drugog povrća nego ranije. Od izvoznika, zemlja je postala značajan uvoznik osnovnih poljoprivrednih proizvoda, pre svega mesa i povrća. Pozitivan pomak u pogledu zaštite poljoprivrednih proizvođača svakako je dobrodošao, ali je zakasnio, jer se sve što je devastirano pola veka ne može popraviti za nekoliko godina.
Situacija bi bila još alarmantnija da Srbija nema dva miliona stanovnika manje nego pre pola veka. No, ako se taj trend nastavi, uskoro će sve mere biti uzaludne. Vlast je kasno shvatila da poljoprivreda, zbog specifičnosti proizvodnje i strateškog značaja za prehrambenu sigurnost zemlje, ne može biti prepuštena tržišnim zakonima bez pomoći države.
