U Parizu su u petak uveče, 26. jula svečano otvorene 33. Olimpijske igre, treće po redu u glavnom gradu Francuske. Na njima učestvuje 10.741 sportista iz 206 država i teritorija, među kojima i 113 iz Srbije.
Osvajačima zlatnih medalja iz Srbije, uz sportsku slavu, pripašće i novčana nagrada od 200.000 evra ili oko 214.900 dolara. I po tome biće rekorderi. Sudeći bar po rang listi američkog magazina USA today, koji je analizirao novčane nagrade za olimpijsko zlato u 23 zemlje i po tom kriterijumu Srbiju rangirao na prvo mesto, ispred Malezije i Maroka, čije će sportiste za zlatnu medalju država nagraditi sa 212.180 i 200.525 dolara.
Ukoliko se, međutim, zemlje koje je analizirao USA today, umesto po visini novčanih nagrada, rangiraju po bruto domaćem proizvodu (onome što se u nekoj zemlji stvori za godinu dana) po stanovniku, mereno paritetom kupovne moći u međunarodnim dolarima, Srbija bi po tom kriterijumu, sa BDP-om po stanovniku od 27.402 dolara, zauzela peto mesto – otpozadi, s tim što je lošije od nje rangirano i Kosovo, koje Srbija ne priznaje, već ga tretira kao južnu pokrajinu, a punopravni je član i Međunarodnog olimpijskog komiteta i Svetske banke.
Srbija i Maroko u vrhu po nagradama, a na dnu po ekonomskoj snazi
Pri tome je, prema zvaničnim podacima Svetske banke, na toj rang listi ubedljivo poslednji Maroko, čiji je BDP po stanovniku samo 9.743 dolara, a istovremeno je treći po visini novčanih nagrada za osvajače olimpijskih medalja. Pretposlednje na toj listi, sa 15.029 dolara BDP-a po stanovniku, je samoproglašeno Kosovo, a lošije od Srbije po tom parametru su plasirane još samo ratom zahvaćena Ukrajina, sa 18.007 dolara i Brazil sa 20.584 dolara.
Za razliku od siromašnih zemalja, koje ne žale novca da za uspeh nagrade svoje sportiste, najbogatije države su prilično škrte. Za olimpijsko zlato najmanje novčane nagrade, dobiće sportisti iz Australije (svega 13.340 dolara), Danske (14.406) i Kanade (14.608). Njima, dakle, sleduje 15-16 puta manja nagrada od kolega ovenčanih zlatom iz Srbije.
Nisu se, uz Kanadu, mnogo pretrgle ni još dve članice G7, grupe sedam najrazvijenijih zemalja sveta, Nemačke i SAD, koje će osvajače zlatne medalje nagraditi sa 21.490, odnosno 37.500 dolara. Uz navedenih pet, u grupu šest zemalja sa najmanjim „bonusom“, od 27.725 dolara za zlatnu medalju spada i Lihtenštajn, ubedljivo najbogatija zemlja, u kojoj je BDP po stanovniku čak 187.267 dolara. Drugim rečima, iako ima sedam puta manji BDP po stanovniku od te malene kneževine, Srbija će svoje zlatne olimpijce častiti osam puta većim „bonusom“ od prebogatog Lihtenštajna.
U Srbiji prosečnom građaninu potrebno 7,8 godina da stvori BDP od 200.000 evra
Analiza Radara i ukrštanje iznosa novčanih nagrada i BDP-a po stanovniku, uz mala odstupanja, ukazuje na zaključak da su „bonusi“ veći što je zemlja manje ekonomski razvijena. Tako Maroko ima najmanji BDP po stanovniku, a treći je po visini nagrada za olimpijsko zlato. Računica Radara pokazuje da će svaki osvajač zlatne medalje iz Maroka dobiti nagradu 20,6 puta veću od BDP-a po stanovniku te zemlje.
Srbija je i po tom parametru u samom vrhu. Naš sportista, koji uspe da se domogne zlatne medalje, dobiće nagradu u visini BDP-a koji prosečan stanovnik Srbije stvori za 7,8 godina. Nešto manje, ili 7,2 BDP-a po stanovniku svoje sportiste nagradiće za olimpijsko zlato vlast u Prištini, pri čemu Kosovo po visini nagrada od 107.450 dolara zauzima visoku sedmu poziciju, iako od svih posmatranih zemalja, ima veći BDP po stanovniku (15.029 dolara) samo od Maroka.
Dok siromašniji ne žale novca da nagrade svoje sportiste, najbogatije države su prilično škrte. Za olimpijsko sportistima iz Australije, Danske i Kanade sleduje 15-16 puta manje nego kolegama iz Srbije, iako je u tim zemljama BDP po stanovniku od 2,2 do 2,8 puta veći nego kod nas
Na prilično visoke nagrade od 125.000 dolara, doduše za 42 odsto manje od srpskih, mogu da računaju i osvajači olimpijskog zlata iz ratom zahvaćene Ukrajine, u kojoj je BDP po stanovniku svega 18.007 dolara. Prosečnom Ukrajincu potrebno je 6,9 godina da stvori BDP od 125.000 dolara.
S druge strane, na primer, ako se neki sportista iz Lihtenštajna domogne zlata u Parizu dobiće za to protivrednost BDP-a koji prosečan stanovnik Kneževine može da stvori zamanje od dva meseca, tačnije za 53 dana. Za olimpijske šampione iz Danske predviđeni su bonusi, koji svaki stanovnik te zemlje u vidu BDP-a može da stvori za 68 dana (nagrada je 5,3 puta manja od BDP-a po stanovniku), u Australiji je za nagradu (13.340 dolara) potrebno 70 dana, s obzirom da im je BDP postanovniku 5,2 puta veći, 69.115 dolara, a u Kanadi oko 86 dana.
U Nemačkoj svaki građanin u proseku godišnje stvori BDP vredan 69.338 dolara, za 3,2 puta veći od nagrade koju će njihovi sportisti dobiti od države ako osvoje zlatnu medalju u Parizu, dok je u Sjedinjenim Državama BDP po stanovniku (81.695 dolara) 2,2 puta veći od novčane nagrade za zlato u Parizu (37.500 dolara).
Kićenje tuđim perjem
Srbija se od većine drugih država razlikuje i po tome što je najčešće o nagradama za sportiste govorio šef države, predsednik Aleksandar Vučić, a ne ministar sporta Zoran Gajić ili predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković. Vučić je na dan svečanog otvaranja Olimpijade obišao srpske sportiste u Parizu, a pre odlaska u Francusku ugostio ih je, prošle nedelje, u zgradi Predsedništva.
Dva dana pre toga, gostujući na TV Prva, izjavio je da od srpskih sportista očekuje da „osvoje bar 10 medalja“ i tako obore stari rekord iz Tokija, kada su osvojili devet medalja, tri zlatne, jednu srebrnu i pet bronzanih. Nije, naravno, propustio da podseti da će država za svaku zlatnu medalju isplaćivati 200.000 evra.
Olimijski šampion iz Srbije dobiće nagradu u visini BDP-a koji prosečan stanovnik stvori za 7,8 godina, a u Maroku za 20,6 godina. S druge strane, u Lihtenštajnu vrednost nagrade za zlatnu medalju svaki stanovnik može u proseku da stvori za samo 53, a u Danskoj za 68 dana
„Mali broj zemalja na svetu odlučio je da isplaćuje tako velike nagrade, a to ćemo raditi jer smo želeli da vam pokažemo koliko je to važno za nas“, poručio je Vučić.
Predsednik, inače, često ponavlja da bi voleo da zauvek bude upamćen po onome što je uradio, misleći pre svega na puteve, pruge…. Nije isključeno da bi i eventualno obaranje rekorda po broju osvojenih medalja na Olimpijadi u Parizu smatrao delom i svojim uspehom, pa je možda i zbog toga „predložio“, a Vlada Srbije brže-bolje usvojila novu uredbu o rekordnim nagradama, koje će se osvajačima medalja isplatiti iz budžeta.
Male su, međutim, šanse da će jednog dana, za tri-četiri decenije, svi u Srbiji zaboraviti ko je od srpskih sportista osvojio olimpijsko zlato u Parizu, a da će svi znati ko je u julu i avgustu 2024. bio predsednik Srbije. Mada, kako je u prethodnih 12 godina punom parom radila propagandna mašinerija SNS-a, ni to nije do kraja isključeno. Mada, ruku na srce, Vučić nije prvi političar u Srbiji koji je umeo da se kiti tuđim perjem, naročito uspesima srpskih sportista.
Iako ima sedam puta manji BDP po stanovniku od Lihtenštajna, Srbija će svoje zlatne olimpijce častiti osam puta većim „bonusom“ od prebogate kneževine
A njima, i pre nego što su nagrade za zlatnu olimpijsku medalju povećane sa 70.000 na 200.000, za srebrnu sa 60.000 na 80.000, a za bronzanu na 60.000 evra, sleduje i nacionalna penzija. Po važećim propisima, olimpijski šampioni sa navršenih 40 godina života stiču pravo na doživotnu naknadu od tri, vicešampioni od dve i po, a osvajači bronze od dve prosečne neto zarade.