Korisno je, ali ne i popularno ukazivati na neophodnost objektivnog tumačenja činjenica, a ne lepih želja. U senci ideoloških, socioloških i ekonomskih fenomena, svakodnevnoj pažnji izmiče „odliv mozgova“, sinopsis crnih slutnji akademika Dušana Kovačevića da „sada pametni ljudi, napuštaju zemlju u potrazi za nekim boljim i lepšim životom“ i da će „za sto godina Srbi u Srbiji postati nacionalna manjina“.
Istraživanje Ivana Marinkovića, višeg naučnog saradnika Centra za demografska istraživanja, potkrepljuje alarmantna predskazanja: „U odnosu na prethodni popis stanovništva broj mladih između 15 i 34 godine smanjio se za 370.000.“ U studiji Instituta za razvoj i inovacije Odlazak mladih i nepoverenje u politiku u Srbiji navode se procene dugogodišnjih istraživača javnog mnjenja da se u Srbiji 2020. broj građana sa pravom glasa od poslednjeg popisa iz 2011. smanjio za više od milion i da „prema zvaničnim podacima negativan prirodni priraštaj u tom periodu iznosi oko 35.000 godišnje, iz čega bismo mogli da izvučemo zaključak da je iz Srbije, u druge države, u proseku, svake godine, odlazilo od 60.000 do 75.000 građana“.
Na povećanu seobu ukazuje i rast doznaka iz Nemačke od 28 odsto
Sve praznije seoske škole, crkve sa manje venčanja i krštenja, a više opela i sahrana slika je Srbije u gorem stanju nego što pokazuje politizovana kvazistatistika, po kojoj koliko u toku godine ljudi ode, toliko ih se i vrati. U dve poslednje godine iz Srbije je otišlo više građana nego pre toga, o čemu svedoči i enormno uvećanje od 28 odsto doznaka samo iz Nemačke – 2021. su bile 993 miliona, a dve poslednje godine 1.374 i 1.341 milion evra, dok su ukupne doznake lane dostigle 4.997 miliona i bile su za 476 miliona evra veće od svih direktnih stranih investicija. I bez državnih subvencija, ucenjivačkih uslovljavanja i milionskog odliva po osnovu dividende ili kamata na pozajmice.
Dok su migracije iz Jugoslavije 60-ih godina spasle zemlju ekonomskog, socijalnog i političkog kolapsa, današnji egzodus naneo je ogromnu štetu Srbiji, jer je doprineo smanjenju inovacija i zastoju u razvoju novih tehnologija
Migracije su same po sebi negativna pojava, sa štetnim posledicama. U slučaju propale jugoslovenske privredne reforme šezdesetih efekti smanjenja enormnog broja nezaposlenih i kontinuirani priliv deviza su, međutim, spasili zemlju ekonomskog, socijalnog i političkog kolapsa. Današnji egzodus, kolokvijalno ,,odliv mozgova“, pak, nanosi ogromnu štetu Srbiji, jer doprinosi i smanjenju inovacija i zastoju u razvoju novih tehnologija. Umesto da se u srpskim naučnim institutima i laboratorijama bave istraživačkim radom na razvoju nano, informacionih i komunikacionih tehnologija, biomedicinom, genetskim inženjeringom, istraživanjem novih materijala, čistih izvora energije i energetskom efikasnošću, zaštitom životne sredine, poljoprivredom i proizvodnjom hrane i tako vrate deo uloženog novca u sopstveno obrazovanje, oni plaćanjem poreza pune budžete, unapređuju i trasiraju razvoj drugih država koje u njihovo školovanje nisu uložile ni jedan evro.
Upravo toliko, koliko ih je otišlo ili će otići nedostajaće u bliskoj budućnosti inženjera, tehnologa, tehničara i svih drugih struka u privredi, specijalista medicine u bolnicama i zdravstvenim ustanovama, eksperata IT sektora, ali i predavača na ovdašnjim fakultetima i stručnim školama. U Nemačkoj studiraju hiljade studenata iz Srbije, uglavnom opredeljenih da se zaposle, osnuju porodice i ostanu. Ako se u toj dimenziji posmatraju i mere posledice svega što su kao neiskorišćeni potencijal mogli dati matičnoj državi i društvu ustanoviće se nenadoknadivo civilizacijsko zaostajanje i gubitak Srbije. Vlast zaokupljena Kosovom i Metohijom, izborima i drugim temama izgubila je smisao prepoznavanja značaja očuvanja biološkog opstanka zajednice trajnim, umesto kampanjskim merama.
Samo 17 odsto punoletnih građana ne razmišlja o iseljavanju
Usvajanjem Strategije vlade o ekonomskim migracijama za period 2021-2027. država je pokazala izvesnu spremnost sistemskog rešavanja pitanja ekonomskih migracija, ali rezultati nisu opravdali očekivanja. Odgovor zašto je tako ponudila je bivša rektorka BU Ivanka Popović: „Zaustavljanje odliva mladih ljudi nije moguće bez sistemskih promena, a duboko verujem da finansije nisu glavni razlog što ljudi napuštaju Srbiju. Većinu njih bismo mogli da zadržimo ako im pokažemo i obezbedimo da sistem i institucije rade i da oni mogu da veruju u njih.“
O motivima odlaska najrečitije svedoči istraživanje Infostud grupe, u kom se čak 83 odsto ispitanika izjasnilo da razmišlja o odlasku iz Srbije, a samo 17 odsto punoletnih ne razmišlja o iseljavanju. Oni koji bi da odu kao glavnu motivaciju naveli su život u uređenom sistemu, boravak u zdravijem društvenom okruženju, pa tek onda mogućnost boljih primanja. Od onih koji razmišljaju da emigriraju iz zemlje, njih 84 odsto ne bi želelo nikada da se vrati.
O motivima odlaska najrečitije svedoči istraživanje Infostud grupe, u kom se čak 83 odsto ispitanika izjasnilo da razmišlja o odlasku iz Srbije, a samo 17 odsto punoletnih ne razmišlja o iseljavanju
Opšte blagostanje društva i briga za građane kao mera uspešnosti državne politike ne može se redukcionistički svesti na statistiku makroekonomskih brojeva, prosečnu platu ili nominalno duplo veći BDP, što vlast uporno čini, zanemarujući druge aspekte stvarnosti, neuvažavanje ljudskih prava, dostojanstva, slobode medija, depolitizovanih institucija… Srpskim političkim prostorom dominiraju relacije i koncepti zasnovani na praksi negativne simbolike i nepoverenja u sistem u kojem trud, znanje, poštenje i čestitost nisu društvene vrednosti, a profesionalne sudbine boljima od sebe određuje kasta mediokriteta.
Iluzorna očekivanja ministra bez portfelja, zaduženog za dijasporu
Koliko je vlast u raskoraku sa realnim životom pokazuje istrajavanje u zameni stvarnosti iluzornim očekivanjima ministra za dijasporu bez portfelja, Đorđa Milićevića, da će se „u narednom periodu veliki broj građana Srbije vratiti u zemlju, između ostalog i zbog uspostavljenog poverenja, ali i ekonomske stabilnost i stabilnosti pravnog sistema“. Ove naizgled vrednosno principijelne reči u stvari su naivne i tužne, jer vlast radi upravo sve suprotno – razgrađuje pravni i institucionalni okvir u zemlji i karakteriše je sistemska nebriga o sopstvenim građanima u rasejanju.
Diskreditacija lajtmotiva bajke o dobroj državi i brizi o rasejanju doživela je svoj zenit ukidanjem Ministarstva dijaspore 2012. Statusnom degradacijom najpre na Kancelariju, a kasnije na Upravu za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, u okviru Ministarstva spoljnih poslova, udaren je pečat ponižavajućem tretmanu onih koji to najmanje zaslužuju. U međuvremenu Skupštini dijaspore mandat je istekao još 2014, nova nije konstituisana, tako da je rasejanje ostalo bez jedinog institucionalnog uporišta. Od 2009, kada je usvojen Zakon o dijaspori i Srbima u regionu, već 15 godine nije održana nijedna debata o dijaspori u Skupštini Srbije, kao da se radi o Eskimima, a ne o građanima Republike Srbije.
Odnos matice i dijaspore je poput Domanovićevog Mrtvog mora („Ništa ne remeti dubok mir, niko ne kvari harmoniju“), u kojem nema dešavanja, promena i napretka. Godinama začaurena činovnička volja ignorantske neupućenosti i loših navika ne trpi i odbija promene nužne sistemske i strukturne prekompozicije stanja odsustva interesa i odgovornosti. Ostaje fundamentalna dilema hoće li se umesto neetične iluzije saradnje i podrške dijaspori, koje nema, krenuti u reforme statusnog i međusobnog odnosa, transparentnim vrednovanjem rada i objedinjenjem interesa svih aktera podjednako ili će se tvrdoglavo gurati pogrešna politika marginalizacije dijaspore i sve prisutnije depopulacije Srbije do demografskog sunovrata.
Ostaje fundamentalna dilema hoće li se umesto neetične iluzije saradnje i podrške dijaspori, koje nema, krenuti u reforme statusnog i međusobnog odnosa, transparentnim vrednovanjem rada i objedinjenjem interesa svih aktera podjednako ili će se tvrdoglavo gurati pogrešna politika marginalizacije dijaspore
Kritika je najbolji način samospoznaje ili kako reče Aristofan: „Kritika je osnova slobode.“ Ništa, dakle, nije legitimnije od objektivne kritike vlasti, jer pogrešno je kloniti se teških i mučnih pitanja i razumevanja štetnih okolnosti generisanih lošom politikom. Javno podsećanje na neprihvatljivo stanje stvarnih uzroka u neku ruku vid je terapije, isceliteljski melem ozdravljenja, ali daleko od potrebnog poverenja, uslova svih uslova, koje se ne uspostavlja izjavama političara ili državnim dekretima, već institucionalno izgrađuje.
Svako iole pošten priznaće da nema razumevanja, saradnje, dijaloga, niti volje da se umesto traljavih pokušaja otklanjanja posledica uklone razlozi i uzroci takvog stanja. Put prevazilaženja postojeće situacije i pronalaženja institucionalnog, političkog i društvenog modela ne može biti simuliranje solidarnosti, imitacija dobrih odnosa, diktat i nametanje pravila, već spajanje interesa očuvanja sve brojnije dijaspore, maloljudnije Srbije i njene neizvesne demografske budućnosti.
