Već sad je sasvim izvesno da ćemo kraj ove i početak sledeće godine dočekati sa činjenicom da će i minimalna i prosečna zarada u Srbiji nadmašiti iznose minimalne i prosečne potrošačke korpe, što će aktuelna vlast – takođe je sasvim izvesno – koristiti kao značajan napredak u podizanju životnog standarda građana i zaposlenih.
Ove podatke, koji su nepobitni, sindikati bi trebalo dobro da analiziraju kako bi prilikom pregovora o zaradama u narednom periodu mogli da budu ne samo uspešniji, nego i argumentovaniji u stavu da zarade u Srbiji, ako se i dalje budu utvrđivale na dosadašnji način, realno ne omogućavaju dostojanstven i zdrav život za većinu zaposlenih.
Pre svega, sindikati moraju da utvrde novu platformu za pregovore, jer su dosadašnjom argumentacijom u pregovorima, posebno o minimalnoj zaradi, ali i o platama generalno, raspravljali u okviru iste mantre koju su delimično i sami nametnuli, a svodi se na zahtev da minimalna zarada mora da prati minimalnu potrošačku korpu, a prosečna plata prosečnu korpu.
Začarani krug siromaštva i nejednakosti
Na papiru to je pre nekoliko godina delovalo logično, ali u stvarnosti to je samo vešto upakovana floskula koja je čuvala interese manjine i elita, a većinu radnika gurala u začarani krug siromaštva i nejednakosti.
U okviru te nove strategije, sindikati moraju da insistiraju na pregovorima, s državom pre svega, kao najvećim poslodavcem, o svim platama, iz kojih su defakto isključeni, i ispregovaraju zarade za sve plate i svako radno mesto, na osnovu ne samo znanja stečenog obrazovanjem, već i na osnovu složenosti, kompetencija i odgovornosti koje taj posao nosi.
U minimalnoj potrošačkoj korpi nema kulture, odmora, kvalitetnog lečenja, pristojnog stanovanja, mogućnosti da se školuju deca, a tročlanom domaćinstvu ni jednom mesečno ne omogućava da napravi srpsku salatu, dok je ajvar misaona imenica i nedostižan san
Zašto bi trebalo napustiti praksu upoređivanja minimalne i prosečne potrošačke korpe sa minimalnom i prosečnom zaradom i insistirati na pregovorima o svim platama, a ne samo o minimalnoj?
Minimalna potrošačka korpa nije mera dostojanstvenog života, već spisak oskudnih namirnica i minimalnih troškova potrebnih da se čovek održi u fiziološkom preživljavanju. Nema tu kulture, odmora, kvalitetnog lečenja, pristojnog stanovanja ili mogućnosti da se školuju deca. Nametnutom metodologijom minimalna korpa meri prinudnu skromnost najsiromašnijih, a ne realne potrebe porodica u savremenom društvu.
Nije naodmet da istaknem još jednom sadržaj minimalne potrošačke korpe, posebno deo koji se odnosi na ishranu. On jasno pokazuje koliko je država obesmislila pojam dostojanstvenog života. Umesto raznovrsne i uravnotežene ishrane, minimalna potrošačka korpa se zasniva na preteranoj količini hleba i testenina, koji služe kao jeftina zamena za kalorije. Tako se na mesečnom nivou predviđa i do 25 kilograma hleba po domaćinstvu, dok su količine ribe zanemarljive – manje od 700 grama mesečno za tročlanu porodicu.
Povrće i voće su svedeni na osnovne vrste, povrće na krompir i kupus, a voće na jabuke, i to u simboličnim količinama, tek nekoliko kilograma. Državna minimalna korpra je onemogućila da ikada možete da napravite, za naše podneblje, poznatu srpsku salatu ili lučene paprike, jer je iz svog sadržaja eliminisala i krastavac i papriku. Ajvar je misaona imenica i nedostižan san. Umesto zdravih proteina i vitamina, radnicima se nudi dijeta zasnovana na ugljenim hidratima, koja održava goli život, ali urušava zdravlje.
Prosečna zarada kao statistička iluzija
Isto je i sa prosečnom potrošačkom korpom i zaradom. Kada se zarade računaju aritmetički, plata jednog menadžera sa nekoliko hiljada evra sabira se, a često izjednačava sa platama stotina radnika od nekoliko stotina evra i „diže prosek“. Tako prosečna zarada postaje statistička iluzija koja skriva realnost većine zaposlenih. A ta realnost je bitno drugačija od privida koji pokušava da se stvori.
1.600.000 zaposlenih
u julu je zarađivalo manje od republičkog proseka i praktično nisu mogli platom da pokriju prosečnu potrošačku korpu, koja je tog meseca koštala nešto više od 108.000 dinara
Prema zvaničnim, najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku za jul ove godine, polovina zaposlenih u Srbiji primala je do 85.000 dinara mesečno, a njih je više od 1.150.000. Uz to, dve trećine zaposlenih u Srbiji, a njih je blizu 1.600.000, ne može da stigne ni do prosečne zarade! To ujedno znači da dve trećine zaposlenih ne mogu da „dobace“ ni do prosečne potrošačke korpe, koja je u junu koštala nešto više od 108.000 dinara.
U razvijenim zemljama ne samo da se govori, već se i primenjuje koncept living wage – plate za život, koja omogućava dostojanstven život, bez oslanjanja na socijalnu pomoć. To je standard koji uključuje realne troškove stanovanja, zdravlja, obrazovanja, odmora i učešća u društvenom životu. Upravo na takvim kriterijumima sindikati bi morali da insistiraju, jer jedino tako se prekida začarani krug floskula i statističkih manipulacija.
Srbija u budućnosti, sa minimalnom i prosečnom platom koje će tek neznatno, za nekoliko hiljada dinara, prelaziti minimalnu i prosečnu potrošačku korpu, biće i dalje zemlja matematike siromaštva i hladne statistike.
Vreme je da se napusti mantra „korpa za korpu“ i da se otvoreno kaže: radnik nije trošak, već vrednost. Plata ne sme da meri siromaštvo, već dostojanstvo.
Država i poslodavci, uz blagoslov međunarodnih finansijskih institucija, svesno svode rad na „trošak“ koji se održava na minimumu, umesto da ga tretiraju kao temelj razvoja društva. Sindikatima se pritom nameće uloga čuvara tog minimuma, na koju su oni svesno ili nesvesno pristali: ako su plate jednake korpi – „borba je ispunjena“. A istina je suprotna – i tada je većina radnika siromašna, obespravljena i bez perspektive.
85.000 dinara
bila je medijalna zarada u julu, a manje od te sume mesečno zarađuje više od 1.150.000 zaposlenih u Srbiji
Na nedavnom, 17. kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije usvojena je rezolucija „Jedna potrošačka korpa za sve – i za nadničare i za političare“. S jedne strane, to znači da se zahteva ukidanje minimalne potrošačke korpe, jer ona nije korpa za život nego korpa za preživljavanje. Uz to, predlaže se uvođenje jedne potrošačke korpe za život, koja će važiti za sve. Za radnike, za penzionere, za poslanike, za funkcionere na svim nivoima. Ako je dobra za radnika, neka bude dobra i za političara!
