Priznanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića nemačkom magazinu Cicero da je Evropskoj uniji ponudio da otkupi svu srpsku municiju, te da, nakon što je preuzme, može s njom da radi šta hoće, ponovo je zakomplikovala odnose Moskve i Beograda i možda dovela u pitanje novi dugoročni gasni aranžman sa Rusijom, jer je prethodni desetogodišnji istekao još u maju.
Kremlj je najviše isprovociralo to što je Vučić, na pitanje da li srpska municija može da završi u Ukrajini, doslovno odgovorio: „Kupci mogu s njom da rade šta hoće-“ Pojasnio je da su skladišta srpskih vojnih fabrika „puna“, te da Srbija „proizvodi više municije od Francuske“.
To je bilo dovoljno da se glasnogovornica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova upita „da li Srbija ima jednog ili više predsednika, jer kada slušam srpskog predsednika nisam sigurna da li je to jedna ili više osoba“. Uz to je rekla i da je Rusija sa najvišeg nivoa iz Beograda dobijala uveravanja „da se izvoz municije proizvedene u Srbiji nalazi pod kontrolom i da neće biti isporučena Ukrajini, kako je Kijev ne bi koristio protiv naših vojnika, koji su više puta priskakali u pomoć prijateljskom srpskom narodu, istorijski i u savremenom dobu“.
Nije rekla, niti je iko pitao da li kao „pomoć prijateljskom srpskom narodu“ smatra i to što je Rusija u vreme raspada SFRJ, uprkos embargu, Hrvatskoj prodavala pešadijsko naoružanje, najnovije helikoptere Mi-8 i protivvazdušni sistem S-300. Nije to u svom odgovoru Zaharovoj potencirala ni Nevena Jovanović, državna sekretarka u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Nije, doduše, ništa ni demantovala, već je samo navela da je „iznenađena prozivkama na račun predsednika Vučića“, da „Srbija jedina u Evropi nije uvela sankcije Rusiji“, te da od početka rata Rusije i Ukrajine nije otvorila nijedno novo poglavlje u pregovorima za pristupanje EU…
Zabrana izvoza – slučaj bez presedana u 172 godina dugoj istoriji namenske industrije
Zbog toga ostaje da se vidi da li će Vučić i Vlada Srbije još jednom pokleknuti i odustati od prodaje municije, naoružanja i vojne opreme stranim kupcima, kao što su i 23. juna, pod pritiskom ruske Spoljnoobaveštajne službe potpuno obustavili izvoz, čak i lovačko-sportskog oružja i municije, što je slučaj bez presedana u 172 godine dugoj istoriji domaće vojne industrije.
Vučić je Moskvu već obavestio da neće da ide predaleko, već da će i dalje napola da vara Zapad, ali su Rusi svesni da isto tako šibicari i sa njima i da se nada da još neko vreme može da se održi na tronu
Dragomir Anđelković
Iako je ta zabrana prvobitno bila oročena do 9. avgusta, ona je i dalje na snazi, a sva preduzeća, koja čine Odbrambenu industriju Srbije, u međuvremenu su obaveštena da su sve zemlje svrstane na neki od tri spiska. Na belom spisku su države u koje će moći da izvoze po istoj proceduri kao i do 23. juna, uz saglasnost nadležnih ministarstava i BIA, za izvoz u zemlje sa sivog spiska biće neophodna i saglasnost Saveta za nacionalnu bezbednost (čitaj Vučića), dok su na crnom spisku države u koje je izvoz apsolutno zabranjen, a tu svakako spadaju ratna područja, među kojima je i Ukrajina.
Srbija je u septembru dozvolila ograničen izvoz municije i baruta u Saudijsku Arabiju i BiH, ali to ni izbliza nije ispraznilo prepuna skladišta domaćih vojnih fabrika, koje su proizvodile punom parom i nakon zabrane izvoza i sada ne znaju šta će sa zalihama.
Aleksandar Tadić, predsednik Samostalnog sindikata u Zastava oružju, za Radar kaže da najava o ponovnom izvozu naoružanja, municije i vojne opreme zvuči „ohrabrujuće za oružare“, kojih u Srbiji ima oko 20.000. Tim pre što su, kaže, magacini zaista prepuni, a do sada su zaposleni primali plate, ali ne znaju iz kog izvora, „što je na duži rok neodrživo“.
Za poznavaoce prilika nema nikakve dileme gde će završiti većina oružja i municije iz Srbije ako kupci budu iz EU. Oni su uvereni da će, kao i do 23. juna, preko Poljske, Češke i drugih zemalja, završiti u Ukrajini, kojoj hronično nedostaje minobacačka, artiljerijska i raketna municija, a Srbija godišnje proizvede između 155.000 i 165.000 mina i granata. Uz to, veliki je proizvođač i tenkovskih granata i pešadijske municije i na tom ratištu je od izbijanja sukoba do junske zabrane, preko trećih zemalja, završila municija „made in Serbia“ vredna između 800 miliona i milijardu evra.
Moskva drži Beograd na kratkom kanapu
Izvesno je, međutim, da ni Moskva u tom slučaju neće sedeti skrštenih ruku, a na to ukazuju i dva odlaganja novog gasnog aranžmana sa Srbijom. Prvi put na četiri meseca, krajem maja, kad je istekao prethodni desetogodišnji sporazum, što se poklopilo sa oštrom reakcijom ruske Spoljnoobaveštajne službe zbog izvoza srpske municije u Ukrajinu. I drugi put sredinom oktobra, kada je potpisivanje novog, navodno već dogovorenog aranžmana, odloženo do kraja godine.
Najava o ponovnom izvozu zvuči ohrabrujuće za domaće oružare. Tim pre što su magacini zaista prepuni, a zaposleni su do sada primali plate, ali ne znaju iz kog izvora, što je na duži rok neodrživo
Aleksandar Tadić
Moskva očito drži Beograd na kratkom kanapu, jer zna da Srbija godišnje uvozi oko tri milijarde kubnih metara gasa, od čega 2,2 milijarde kubika stiže iz Rusije. Deo cene takve strategije sada plaća i punim skladištima vojne industrije i dovođenjem u pitanje njenog daljeg poslovanja, pa i opstanka.
Politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da Vučić za sada još uvek geopolitički žonglira. U jednom trenutku se, kaže sagovornik Radara, malo više približio Rusiji, obustavivši na njen zahtev indirektan izvoz oružja i municije u Ukrajinu. Sada kad je, usled toga, pojačan pritisak Brisela na njega, pri čemu je gaženje demokratije u Srbiji tu samo izgovor, jer SNS režim već godinama vlada diktatorski, i kada u kontekstu neuspelih američko-ruskih pregovora, SAD insistira na sankcijama NIS-u, Vučić je spreman da ponovo da nešto Zapadu, nauštrb Rusije, kaže Anđelković, uz podsećanje da je Srbija veliki proizvođač municije i granata, koje NATO ne može u odgovarajućim količinama da obezbedi Ukrajini.
„Moskvu je već obavestio da neće da ide predaleko, već da će i dalje napola da vara Zapad. Rusi su svesni da isto tako šibicari i sa njima, ali, s obzirom na to da su u našem regionu nešto slabiji od protivnika, idu logikom `daj šta daš`, odnosno nisu nezadovoljni ako uspeju barem da spreče da se brzo i radikalno okrene na drugu stranu ili da već danas maksimizira isporuku ubojnih sredstava ukrajinskoj strani“, ističe Anđelković.
U skladu s tim, njegovo najnovije poigravanje sa isporukama oružja Ukrajini verovatno neće radikalno da ugrozi energetske aranžmane sa Rusijom, s tim što će oni da budu prilično dvosmisleni i podložni naknadnom izazivanju problema, ako Rusija proceni da joj to koristi, smatra naš sagovornik.
Vlast je sve zemlje sveta svrstala u tri grupe. Na belom spisku su države u koje će oružje i municija moći da se izvozi uz saglasnost nadležnih ministarstava i BIA, za one sa sivog biće neophodna i saglasnost Saveta za nacionalnu bezbednost, a na crnom su države u koje će izvoz i ubuduće biti apsolutno zabranjen
„I Rusija i Zapad su svesni da Vučić funkcioniše po principu pritiska, kao što i on zna ko mu je u kojoj fazi od eksternih faktora više ili manje opasan. U toj šemi, Rusija mu je i dalje lično bitna, nju još nije otpisao, jer se nada da još neko vreme može da se održi ’na tronu’, pa će sutra opet nešto da joj ponudi, iako joj danas pravi štetu“, zaključuje Anđelković.
Nižu cenu ruskog gasa Srbija skupo plaća na geopolitičkom planu
Ima, međutim, i onih koji smatraju da Rusija decenijama unazad, posebno od preuzimanja NIS-a 2008, koristi energente, gas pre svega, kao sredstvo ucenjivanja i držanja Srbije pod svojom kontrolom. S druge strane, Srbija tu nešto nižu cenu gasa skupo plaća na geopolitičkom planu, najviše usporavanjem evropskih integracija, iako joj je EU ubedljivo najveći ekonomski i spoljnotrgovinski partner. A političkom voljom rukovodstva ekskluzivno je vezana za Rusiju kao jedinog snabdevača gasom, iako bi sada mogla da prekine tu vrstu zavisnosti.
Iako Srbija uvozi više od 80 odsto energenata, a od Rusije nabavlja 80 odsto uvoznog gasa, ekspert za energetiku Aleksandar Kovačević nedavno je za Demostat objasnio da bi sada mogla da uvozi gas i iz drugih zemalja. „Iz Mađarske, na primer, koja je veliko tržište tog energenta i gde je, osim ruskog, prisutan i norveški gas. Mađarska je, pak, povezana sa Rumunijom koja, takođe, ima tržišne viškove iz sopstvene proizvodnje. Gas u Mađarsku može da stigne i preko Austrije i Češke, a povezana je i sa Hrvatskom, pa su u nekim okolnostima industrijski proizvođači kupovali gas na otvorenom tržištu u Mađarskoj“, naglašava Kovačević.
Tehnički gledano, po njegovim rečima, mogućnosti za snabdevanje gasom su mnogostruke, čak i bez novih konekcija sa Rumunijom i Severnom Makedonijom, čija se gradnja planira. Nije, dakle, problem tehnički, već politički. A takvi problemi se u Srbiji mnogo teže rešavaju, bez obzira na to što njihovo odlaganje samo povećava cenu koja će na kraju morati da se plati.
