To što će rast BDP-a Srbije ove godine biti veći od prošlogodišnjih dva odsto nije razlog za radovanje. Naprotiv, brine me kako će taj rast biti ostvaren, ističe Goran Kovačević, osnivač trgovinskog lanca Gomeks, koji je 2022. većinski udeo prodao investicionom fondu CECAT, a prošle jeseni, nakon kritika na račun Vlade Srbije, povukao se iz upravljanja firmom koju je sam osnovao 1995.
Na pitanje da li deli optimizam predsednika Aleksandra Vučića da će 2026. biti „ekonomski najbolja godina u istoriji“, sagovornik Radara ističe da će značajniji rast ostvariti preduzeća angažovana za Ekspo, za koji država planira masivna ulaganja, a deo privrede osetiće i „blagodeti“ predizborne godine. „Oba ta razloga imaće kratkoročne pozitivne efekte u vidu povećanja BDP-a i dugoročno loše efekte, jer će porasti javni dug i troškovi održavanja neprofitabilnih investicija. Zato je pravo pitanje šta će se desiti 2027“, naglašava Kovačević, predsednik Odbora za ekonomiju Pokreta slobodnih građana.
Posle sednice Vlade, na kojoj je „glavnu banku“ držao za ekonomiju nenadležni predsednik, iz Kluba Privrednik saopštili su da „snažno podržavaju“ njegove inicijative i da su reforme „jedini pravi put“. Jeste li vi na tom sastanku čuli išta o reformama?
To je politička izjava koja više pokazuje strah nego stvarnu nameru da se podrži postojeći sistem. Znam dosta ljudi iz Kluba Privrednik i naši stavovi o onome šta bi trebalo učiniti se ne razlikuju. Ljudi vrlo realno sagledavaju situaciju, ali verovatno se plaše da će dobronamerne primedbe biti loše protumačene pa se suzdržavaju. Udruženje takvog finansijskog i intelektualnog kapaciteta bi moglo biti veoma korisno u vremenu neverovatnih promena, ali očito je da ne postoji interna saglasnost da se izađe sa stavovima koji možda odudaraju od mišljenja vladajuće elite.
Umesto zamrzavanja cena ili marži, Srbiji je potreban zakon o nepoštenim trgovačkim praksama, a možda i nepoštenim proizvođačkim praksama, nepoštenim finansijskim praksama, nepoštenim državnim praksama, jer smo izgleda zaglavljeni u močvari nepoštenih praksi
Za razliku od kolega iz Privrednika, vi ste pre pet godina rekli da nema zlatnog doba bez reforme političkog sistema. Šta kažete danas?
Ako izborni sistem ne obezbeđuje da najbolji od nas donose pravila, koja će važiti za sve, a uz to ne snose ni političku odgovornost za ono što rade, onda se umesto zajedničkih u prvi plan guraju parcijalni interesi onih koji trenutno imaju najveću moć. Ako pritom ukinemo i podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, onda više nemamo funkcionalni sistem nego kazino, u kome možete biti srećni dobitnik ili nesrećni gubitnik, ali ne možete očekivati dugoročni uspeh. Privreda nije kockarnica. Ako želimo uspešnu državu onda moramo imati politički sistem koji će na efikasan način usklađivati interese svih interesnih grupa po principu da svako nešto gubi da bi svi zajedno dobili nešto više.
Kako ocenjujete efekte Uredbe o ograničavanju trgovinskih marži? Šta će biti posle 1. marta i da li bi vas iznenadilo da Vlada produži njen rok, jer se ove godine očekuju izbori?
Zamrzavanje cena ili marži ima smisla samo ako se tako obezbeđuje predah da bi se donela nova pravila koja bi trajno uklonila razloge zbog kojih sistem ne funkcioniše kako treba. Ovaj prvi vidljivi efekat u smislu smanjenja inflacije u stvari ne kazuje ništa. Da je Vlada donela odluku kojom se cene ne zamrzavaju nego smanjuju, onda bismo imali deflaciju, a ne inflaciju. Suštinski država može da učini što god poželi dok god ima moć da to provede, kao onaj car koji je proglasio konja za senatora, ali problemi se tako ne rešavaju nego samo odlažu.
Svedoci smo fenomena da inflacija nije podstaknuta prekomernim štampanjem novca, već rastom tražnje koju kreira država svojim investicijama. Dobili smo neku vrstu zlatne groznice gde nemamo potragu za zlatom nego borbu za učešće u projektima koje finansira država
Ove mere su pokazale dosta manjkavosti i ne verujem da će se produžiti nakon dogovorenog roka. Njih bi trebalo zameniti nečim što se naziva Zakon o nepoštenim trgovačkim praksama. Ovakav zakon nam je potreban pod uslovom da bude rezultat rada svih zainteresovanih strana i bez uticaja dnevne politike ili nekoliko proizvođačkih lobija. A možda bi bilo dobro da imamo i zakone o nepoštenim proizvođačkim praksama, nepoštenim finansijskim praksama, nepoštenim državnim praksama… Ko zna gde bi nas sve to dovelo, jer smo izgleda zaglavljeni u močvari nepoštenih praksi.
Da li je smirivanje inflacije dokaz da su trgovinski lanci najveći krivci za poskupljenja? I zašto su mnogi artikli skuplji nego u zemljama EU, u kojima je BDP po stanovniku šest-sedam puta veći nego kod nas?
Ako bi se analizirali ekonomski pokazatelji trgovačkih firmi bilo bi jasno da one nisu suštinski problem. Osim dva najveća, svi ostali trgovci imaju vrlo skromne profite, a 2025. će verovatno iskazati gubitke. Ma šta mislili, nema govora o nekim dogovorima trgovaca na štetu kupaca. Oni svoj profit više ne traže kod kupaca nego kod dobavljača, često na vrlo neprikladan način, koristeći jaku tržišnu poziciju. Tu je njihova krivica velika i tu je potrebno dobro zakonodavstvo. Postoji mnogo razloga koji cene guraju nagore, ali svi se oni mogu svesti na jedan, na loše poslovno okruženje.
Recept za visoke cene je jednostavan i svodi se na zastarelu tehnologiju, nezadovoljnu radnu snagu i male proizvodne serije. Ako sve ovo zasolite precenjenim kursom dinara koji obeshrabruje domaću proizvodnju, a podstiče uvoz, put u pakao visokih cena je popločan
Nekonzistentan pravni sistem ne tretira sve učesnike na isti način, imamo monopole, poreski sistem ne prepoznaje šta bi trebalo podsticati, a šta sprečavati. Javni sektor je vrlo neefikasan, a cene energenata opterećene, za privredu neizdržljivo visokim fiskalnim nametima. Troškovi rada godinama rastu brže od produktivnosti, a takav rast plata pre ili kasnije dovodi do inflacije, koja onda obezvređuju te zarade. Da bi se proizveo dobar i jeftin proizvod morate imati kvalifikovanu radnu snagu, dobru tehnologiju i dovoljno veliko tržište za velike proizvodne serije. Ako se ograničite samo na domaće tržište, ne možete zadovoljiti ni jedan od ova tri uslova. Recept za visoke cene je jednostavan – zastarela tehnologija, nezadovoljna radna snaga i male serije. Ako sve ovo zasolite precenjenim kursom dinara koji obeshrabruje domaću proizvodnju, a podstiče uvoz, put u pakao visokih cena je popločan.
Da li vas je javna kritika Vlade koštala razlaza sa investicionim fondom kome ste prodali većinski udeo u Gomeksu? Da li je moguće da i stranci vode računa da se ne zameraju vlastima i šta to govori o investicionoj klimi u Srbiji?
Investicioni fondovi su finansijske institucije koje plasiraju sredstva svojih investitora sa željom da u što kraćem periodu zarade što više. Ako su uspešni u tome, investitori ih vole, ponovo ulažu u njihove projekte i posao cveta. Nema tu neke loše volje ili namere. Njihova iskustva iz bivših socijalističkih zemalja, pogotovo ovih koje su ostale van EU, jeste da je politika dominantna i da je se treba kloniti ako ne želiš probleme. Moje iznošenje mišljenja o stvarima o kojima sam pitan i za koje mislim da sam kompetentan, nažalost, nije doživljeno kao dobronameran gest već kao neprijateljski čin i „bavljenje politikom“. Povukao sam se iz organa kompanije jer razumem strah mojih partnera. Naše pozicije su različite. Oni će jednog dana otići iz Srbije, a ja ću ostati. Ipak, kada se osvrnem na skoro dvadeset godina saradnje sa različitim fondovima, mislim da je to jedan od relevantnih i dobrih načina finansiranja privrede, a to što smo mi uplitanjem politike stvorili jednu sasvim nenormalnu situaciju je sasvim druga priča.
Stranci su shvatili da u bivšim socijalističkim zemljama dominira politika i da je se treba kloniti ako ne želiš probleme. Iz organa upravljanja kompanije povukao sam se jer razumem strah mojih partnera. Naše pozicije su različite. Oni će jednog dana otići iz Srbije, a ja ću ostati
Koliko inflaciji doprinosi država rasipanjem javnog novca i finansiranjem ekonomski neopravdanih i preskupih projekata, poput Nacionalnog stadiona?
Politika agresivnog javnog finansiranja je relevantan ekonomski instrument koji je pokazao svoju efikasnost, a najpoznatiji primer je američki New Deal. Postoji, međutim, nekoliko pravila koja definišu uspešna javna ulaganja. Ona moraju biti usmerena na infrastrukturne investicije koje imaju dugoročan efekt, moraju angažovati što više domaćih resursa i moraju imati razumnu cenu. Ako se ta pravila ne poštuju, najverovatnije ćete imati kontraefekat. Nakon prvog talasa javnih investicija u prekopotrebnu putnu i IT infrastrukturu, sada se investira u bilo šta jer to utiče na rast BDP. Od investiranja u bilo šta, došli smo do investicija po bilo kojoj ceni i sa vrlo malim angažmanom domaće privrede. Sve to je na kraju dovelo do fenomena gde inflacija nije potaknuta prekomernim štampanjem novca nego visokom potražnjom koju je kreirala država kroz svoje širokogrudo investiranje. Dobili smo neku vrstu zlatne groznice gde nemamo potragu za zlatom nego borbu za učešće u projektima koje finansira država.
Smatrate da su ekonomski uspešna društva bazirana na privatnom vlasništvu, a da ovdašnja vlast privatnike tretira kao lopove, s tim što ima i miljenike, čiji uspeh traje taman koliko i vlast koja ih podržava i da neki često više unište nego što ukradu. Gde će nas to odvesti?
Svaka vlast na ovim prostorima se boji privatnog vlasništva jer ono traži slobodu, a ne tutorstvo. Privatna inicijativa podrazumeva čitav spektar aktivnosti koje se teško mogu ukalupiti u sistem i zato je nepredvidiva i buntovna. Stvaranje „svojih“ privatnika je logičan način da se taj segment društva drži pod kontrolom. Problem „svojih“ privatnika je što su uglavnom beskrupulozni, sa velikim finansijskim apetitima, ali bez stvarne preduzetničke želje za stvaranjem i inovacijama. Ovde se radi o prostom prikupljanju novca na ovaj ili onaj način i zbog toga te aktivnosti ne mogu biti tržišno održive. Kad nastanu teška vremena u pomoć priskače država i tako počinje prelivanje novca iz javnog u privatni džep, a „svoji“ privatnici postaju velemajstori biznisa. Jasno je da to ne može biti recept uspešne ekonomije i tu nema drugog leka osim promene političkog sistema i nepristrasnog funkcionisanja jakih institucija.
Ove godine značajniji rast ostvariće preduzeća angažovana za Ekspo, za koji država planira masivna ulaganja, a deo privrede osetiće i blagodeti predizborne godine. Oba ta razloga imaće kratkoročne pozitivne i dugoročno loše efekte, pa je pravo pitanje šta će se desiti 2027.
Fiskalni savet upozorava da je model privrednog rasta, baziranog na stranim investicijama, potrošen i da se mora menjati. Da li je to moguće ako se ne promeni stav i prema domaćim biznismenima?
Ekonomski model baziran na privlačenju stranih investicija i masivnim javnim ulaganjima ima smisla za ekonomiju koja je izašla iz sankcija, imala slabe konekcije sa svetskim tržištem, zastarelu tehnologiju i bolovala od hronično visoke stope nezaposlenosti. Dakle, trebale su nam strane kompanije koje bi nam donele tehnologije, otvorile put na svetska tržišta i zaposlile stanovništvo. Nezaposlenost ne možete lečiti visokotehnološkim kompanijama, jer one po prirodi stvari zapošljavaju mali broj ljudi, pa smo dobili kompanije koje traže dosta radne snage koja zbog svoje brojnosti mora biti jeftina da bi biznis bio profitabilan.
Ove su nas kompanije uvele na svetsko tržište, ali ne direktno putem svojih proizvoda, već kao deo reprolanca. Ako je reprolanac u problemu i mi smo u problemu, jer ove fabrike imaju najčešće vrlo usku namenu i ne mogu tek tako prelaziti na proizvodnju nekih novih proizvoda. Domaće kompanije, za razliku od ovih usko specijalizovanih fabrika, daleko lakše menjaju proizvodne asortimane, menjaju tržišta i prilagođavaju se novim pravilima igre. To je ono što nam sada treba. Svet je u istorijski velikim promenama koje otvaraju neslućene mogućnosti za autsajdere kao što smo mi. Dobro odmeren pravac razvoja, senzitivna poreska politika, fokusirana politika subvencija, oslobađanje poslovanja nepotrebnih formi, efikasna sudska zaštita, efikasan rad institucija…. sve to može u relativno kratkom roku da pokrenu zemlju ka dugoročno održivom razvoju. Naravno, to može samo domaća privreda, jer kako kažu „tuđa ruka svrab ne češe“.
Ovih dana mnoga javna preduzeća postaju društva sa ograničenom odgovornošću. Hoće li ih samo promena forme učiniti efikasnijim i manje izloženim korupciji ili su za to neophodne neke druge promene?
To je naš stari recept još od socijalističkih vremena. S vremena na vreme, kada voda dođe do grla, javi se potreba za nekom reformom i onda kreću promene koje treba da donesu bolje rezultate, ali da pri tome odnosi moći ostanu isti. Nije oblik organizovanja ono što čini javna preduzeća neefikasnim nego nekompetentno uplitanje politike u profesionalna pitanja. Mislim da se ovde, ipak, radi o sasvim banalnoj nameri da se sve pripremi za prodaju, pa ako se pokaže potreba, treba biti spreman. Sistem je naizgled zdrav, ali polako počinje da prazni finansijske resurse i na kraju će nešto morati da prodaje.
Da je Vlada umesto zamrzavanja donela odluku da se cene smanje, sad bismo imali deflaciju. Suštinski država može da učini što god poželi dok god ima moć da to provede, kao onaj car koji je proglasio konja za senatora, ali problemi se tako ne rešavaju nego se samo odlažu
Da li je država mogla da prođe bolje u aktuelnoj krizi sa NIS-om, da bude više od nemog posmatrača u pregovorima ruskog Gaspromnjefta, mađarskog MOL-a i ADNOC-a iz UAE?
Mislim da malo ljudi zna šta se ovde dešava i zašto. Meni je osnovno pitanje zašto država ne koristi pravo preče kupovine. To je vrlo fer pravni institut gde prodavac sam pronađe kupca i dogovori sa njim cenu a onda ponudi suvlasniku da po toj ceni otkupi njegov udeo. Ako je tačno da je MOL otkupio ruski udeo za manje od milijardu dolara, onda se zagonetka samo povećava. NIS je pre samo par godina u jednoj godini iskazao profit od oko 800 miliona evra, a pritom uložio nekoliko milijardi evra u modernizaciju pogona i prodajne mreže. Kako je to onda završilo sa tako niskom cenom, to ni veštačka inteligencija ne bi odgovorila.
Vlast ne krije da joj smeta svako ko podrži studentske zahteve. Koliko je vama i zašto važna pravna država i stvarna podela vlasti, koja podrazumeva i jake nezavisne institucije?
Koliko god bili ljuti na EU, mi realno pripadamo evropskom civilizacijskom prostoru gde se demokratija primila u svom najboljem obliku. Preslikavanje drugih modela kao što su kineski, ruski ili južnokorejski, ma kako oni bili uspešni, jednostavno nije moguće. Pravna država, podela vlasti, jake institucije su se pokazali kao vrlo efikasan model u stvaranju socijalno stabilnog društva, a bez toga nema dugoročno održivog razvoja. Taj model jeste sada u krizi, pre svega zbog enormno brzog i sveprisutnog uticaja novih tehnologija, pa mnogim donosiocima odluka pada na pamet da bi trebalo žrtvovati nešto od demokratskih procedura zarad bržeg ekonomskog razvoja. To je duboko pogrešno. Nama problem nisu tradicionalne postavke demokratskog društva, već premoć izvršne vlasti.
Nakon prvog talasa javnih investicija u prekopotrebnu infrastrukturu, sada se investira u bilo šta jer to utiče na rast BDP. Od investiranja u bilo šta, došli smo do investicija po bilo kojoj ceni i sa vrlo malim angažmanom domaće privrede
A u istoriji je od prosvećenih apsolutista bilo mnogo više neprosvećenih diktatora koji su donosili samo smrt i razaranje. Zapadni demokratski sistem nije tako brz, ali je stabilan i pošten onoliko koliko je to moguće u modernom svetu. Za nas ne postoji druga opcija ako ne želimo da nastavimo da životarimo na repu dobrog života. Srbija nema mnogo nepoznanica šta bi trebalo učiniti da krene napred. EU je okruženje kojem prirodno pripadamo. Moramo promeniti politički sistem kako bismo se vratili modelu efikasne demokratije, i reformisati javnu upravu. Domaća privreda nije u dobrom stanju, nemamo realno velikih kompanija, nosilaca razvoja, ali postoji ogromna skrivena energija koju samo treba osloboditi i usmeriti i ona će se vrlo brzo pretvoriti u motor ekonomskog razvoja. Umesto što se fokusiramo na deljenje postojećeg siromaštva, moramo da pokušamo da stvorimo dodatnu vrednost. Lako je deliti kada ima šta da se deli.
Ako je vama još 2021. bilo jasno da vlast u Srbiji nastoji da stvori lojalan aparat javne uprave, da ta lojalnost nikada nije besplatna i da tako nastaje klijentistički sistem, na šta danas država liči i kolika je to prepreka da se sistem normalno uredi?
Dobra javna uprava je ključ uspešnog društva. Na dobroj javnoj upravi se bazira efikasna privreda koja donosi materijalni boljitak. Kod nas je ona uvek bila sila iznad društva sa svojim zasebnim interesima i tajnovitim načinom rada. Uspešne javne uprave odlikuju profesionalnost i nezavisnost, a mi smo urušili oba ta dva stuba uspešnosti. U upravu se zapošljavaju ljudi bliski vladajućoj stranci i to uglavnom na određeno vreme, pa se tako njihova egzistencija čvrsto vezuje sa vlašću. Dobar deo rukovodilaca na položaj nije postavljen zbog prethodnih rezultata, već zbog lojalnosti.
Meni je osnovno pitanje zašto država ne koristi pravo preče kupovine. Ako je tačno da je MOL otkupio ruski udeo u NIS-u za manje od milijardu dolara, onda se zagonetka samo povećava
Kada se tome pridoda i značajan broj onih sa spornim diplomama, recept za katastrofu je potpun. Ovakva javna uprava je Damoklov mač nad svima koji drugačije misle. Zbog toga ona predstavlja kočnicu, a ne motor sistema i mora biti temeljno reformisana. Problem je što svako na vlast dođe sa idejom reforme, ali brzo shvati da sa ovakvom upravom dobija efikasan sistem za opstajanje na vlasti i tu počinje kraj reforme.
