Priredio: Milan Ćulibrk
Jovan Mandić široj javnosti poznat je po tome što je 1992, u vreme održavanja Vidovdanskog sabora opozicije ispred Skupštine, isključio struju, zbog čega ga je vlast kidnapovala i pretukla, što je poslužilo kao lajtmotiv Dušanu Kovačeviću za njegov čuveni film Profesionalac. Nakon pobede opozicije na lokalnim izborima 1996, bio je član gradske vlade Beograda za komunalne sisteme.
Većini je manje poznato da je Mandić dve decenije radio u Elektrodistribuciji Srbije na održavanju, ispitivanju i atestiranju novih postrojenja, pre njihovog puštanja u pogon. I da je kao diplomirani inženjer, sa diplomom Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, 10 godina bio nastavnik u srednjoj i profesor u višoj školi.
Nikad nije bežao od političkog angažmana. Bio je član Demokratske stranke, od njenog osnivanja, 1990. do 2002, kada su ga, kako kaže, izbacili i to zbog različitih stavova o tome u kom pravcu bi trebalo da se reformiše Elektroprivreda Srbije. Po izbacivanju iz DS-a, na poziv Momčila Trajkovića, postao je član Komiteta za Kosovo i Metohiju, koji je ubrzo ugašen i, kako Mandić tvrdi, predat Nebojši Čoviću.
U nastavku objavljujemo njegovo viđenje trenutnog stanja domaće elektroprivrede, a njegova osnovna poruka je da se „razaranjem EPS-a ugrožava ne samo srpska privreda, već i država“.
***
EPS je pre tri i po decenije, početkom 90-ih godina prošlog veka proizvodio 38 milijardi kilovat-časova (kWh) električne energije godišnje. U to vreme gubici u prenosu bili su samo devet odsto, a cena jednog kWh po nižoj tarifi je bila 0,2 dinara, a po višoj 0,4 dinara. I na računima za struju nije bilo nikakvih taksa, kao što je poslednjih godina to slučaj.
Vlasti su se menjale, ali je TV taksa, koju je predložio Vučić, opstala
Uskoro, tačnije 1993, tada mladi radikal i poslanik SRS-a, aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić predlaže da Skupština usvoji TV taksu, što su oberučke odmah podržali poslanici SPS-a i JUL-a. Taksa je bila 40,84 dinara, taman koliko i 204 kWh po nižoj tarifi. Mnogo toga u međuvremenu se promenilo, vlasti su se smenjivale, ali je taksa za javne servise i danas sastavni deo računa za električnu energiju.
EPS je u trenutku kada ga je preuzeo SNS vredeo 12,4 milijarde evra, da bi nedavno resorna ministarka saopštila da vredi 3,4 milijarde evra, na koliko je procenjen i neposredno posle bombardovanja. Samo nije objasnila gde je nestalo tih devet milijardi
U NATO bombardovanju Srbije, bez saglasnosti UN, samo šteta na objektima Elektrodistribucije procenjena je na 186,7 miliona evra, a posle smene Miloševića kao „nagradu“ Srbija je dobila 10 miliona „za razvoj demokratije“. Pri tome je NATO gađao trafostanice vrlo visokog napona, čiji su sastavni deo bili i vrlo opasni piralen i trafo-ulje. No, čak i u vreme bombardovanja, EPS je imao „na mreži“ 81 odsto ukupno instaliranih kapaciteta ili 6.978 megavata i dnevno proizvodio više od 120 miliona kWh, što je bilo dovoljno da se, sa kraćim prekidima, omogući skoro normalno snabdevanje građana.
Posle pada Miloševića, nova vlast, pre svih DS i G17, zauzela je novi kurs, čija se suština svodi na tvrdnju da „Evropska unija nema alternativu“, što je podrazumevalo i potpuno drugačiji tretman EPS-a, tačnije njegovu dalju degradaciju ne bi li mu se smanjila cena, da bi ga potom neko otkupio i „spasao“ od propasti. To je bio i ključni razlog što sam se posvađao sa rukovodstvom DS-a, zbog čega sam i izbačen iz stranke. Uz to, nisam mogao da se složim sa procenom da EPS ne vredi više od 3,4 milijarde evra i da se ništa ne radi na njegovoj modernizaciji da mu vrednost ne bi porasla.
Nova vlast uskoro je povećala cene struje 5,4 puta, uvela različite tarife u tri boje (zelena, plava i crvena), skratila vreme trajanja niže tarife (samo tokom noći), a produžila vreme važenja više tarife. Sve to značajno je povećalo iznose na računima za utrošenu električnu energiju.
EPS kao deo partijskog plena
Energetski sistem uvek sam posmatrao kao neraskidivo „sveto trojstvo“, tako da razdvajanje njegovih delova ceo sistem dovodi u krizu, zbog čega on mora veštački da se održava, intervencijom sa strane. Pri tome su generatori srce EPS-a, dalekovodi, odnosno Elektromreža Srbije (EMS) su arterije, a Elektrodistribucija (EDB) predstavlja vene. Ipak, tadašnja vlast je 2004, po komandi EU, odvojila EMS od EPS-a i EDB-a, uz obrazloženje da će ubuduće navodno srce (EPS-ovi generatori) efikasnije napajati vene (EDB), jer je krvotok (EMS) izdvojen iz sistema.
Dok je Zorana Mihajlović odmah kormilo EPS-a usmerila ka EU, Milorad Grčić je nastojao da taj čamac što čvršće priveže za SNS i da vladajućoj stranci obezbedi ne samo sigurne glasove, već i novac za izbore. U tom koškanju iz čamca su na kraju ispali oboje
U raspodeli „plena“ posle pobede na vanrednim izborima krajem 2023, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, kontrolu nad EPS-om preuzeo je DSS. Ministar energetike Radomir Naumov, sa stručnjacima i radnicima EPS-a, koji su energetski sistem održavali i tokom bombardovanja, uspeva da remontuje 400 megavata, vrati dnevnu proizvodnju na nivo od oko 120 miliona kWh i da te godine izveze milijardu kWh. I sve to bez podrške G17, odnosno Mlađana Dinkića, koji je postao ministar finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice.
EMS je izdvojen jer je Srbija postala članica Energetske zajednice Jugoistočne Evrope, čime je preuzela i obavezu da smanji monopol EPS-a u svom konzumu, a to znači i da za svoje preživele gigante uzima energiju od EU, čime se drastično smanjuje profit EPS-a. Takođe je preuzela obavezu da će povećati udeo energije iz obnovljivih izvora, pre svega vetra i sunca i smanjiti snagu naših generatora u termoelektranama i hidroelektranama.
S druge strane, tadašnja vlast je 2006. planirala izgradnju termoelektrana „Obilić C“ od 240 plus 240 MW i „Metohija A“ od čak 2.000 MW, koje bi koristile daleko bolji ugalj od onog iz Indonezije, koji EPS sada uvozi. Nova vlada, formirana 2008, odustala je od tih projekata, a resor energetike, uključujući i EPS, predat je na upravljanje SPS-u, pa je za ministra energetike postavljen provereni kadar SPS-a Petar Škundrić, koji je nastavio remonte i u tom trenutku EPS je vredeo 6,7 milijardi evra.
Zorana Mihajlović i Milorad Grčić – dvojac sa kormilarom ili bez njega
Dve godine kasnije, 2010. MMF zahteva da se broj zaposlenih u elektroenergetskom sistemu sa 76.000 postepeno smanji. Čak su određene i kvote, da u EPS-u ostane 24.000, u EMS-u 1.300, a u EDB 8.600, ili ukupno 33.900 zaposlenih. Jedan od zahteva je bio i da neka preduzeća postanu akcionarska društva, neka da se transformišu u privredna društva, a neka da ostanu javna preduzeća. Paralelno sa tim razbijen je i nekada jedinstveni sindikat, jer je vlast na primeru Miloševića shvatila koliko to za nju može biti opasno kada su svi jedinstveni i deluju zajedno.
Kome je u vrhu vlasti uopšte moglo pasti na pamet da za 300 miliona evra mađarskoj firmi proda većinski udeo u 11 hidroelektrana, čija je snaga 3.164 MW i koje tokom svog radnog veka mogu proizvesti električnu energiju vrednu više od 18 milijardi evra
U trenutku kada je i državu i Elektroprivredu Srbije preuzeo SNS, EPS je vredeo 12,4 milijarde evra, ali se njegovo „prostituisanje“, po nalogu iz inostranstva, nastavlja i diže na viši nivo. Za to je više od ostalih bila zaslužna nova ministarka energetike Zorana Mihajlović, koja je i ranije, kao kadar G17, značajno uticala na sudbinu najvećeg i nekada najvrednijeg državnog preduzeća. Već u oktobru 2012. PDV na utrošenu električnu energiju povećan je na 20 odsto, a sastavni deo računa za struju postale su i takse za obnovljive izvore energije (mini-hidroelektrane, solarne elektrane i vetroparkove) i za energetsku efikasnost, trošak garantovanog potrošača, a TV taksa je povećana na 300 dinara. Nešto kasnije uvedena je i akciza, koja račune za struju uvećava za dodatnih osam odsto, kao da je energija luksuz.
No, dok je ministarka odmah kormilo EPS-a usmerila ka EU, u čamac je brže-bolje-jače uskočio Milorad Mića Grčić, koji je nastojao da ga što čvršće priveže za SNS i da tako stranci koga ga je i postavila za v. d. direktora obezbedi ne samo sigurne glasove, već i novac za izbore. U tom koškanju iz čamca su ispali oboje. Mihajlović je resor morala da prepusti Dubravki Đedović Handanović, a Grčiću je, posle ozbiljne havarije i štete koja se procenjuje na jednu-dve milijarde evra „šef“ rekao da potraži drugi posao.
Kada pravo rešenje postane greška u sistemu
Da bi nekako sprečila totalni kolaps, vlast je očito nesmotreno, početkom marta 2022. za v. d. direktora EPS-a imenovala diplomiranog inženjera Miroslava Tomaševića, koji je ubrzo postavio sve na svoje mesto. Uz to, osnovao je Stručni i Naučni savet, koji su činili ugledni domaći eksperti i objavio da će sve odluke donositi uz njihovu saglasnost. Za samo nekoliko meseci povećao je dnevnu proizvodnju na 120 miliona kWh, overio projekte za povećanje kapaciteta, pre svega hidropotencijala i tako pokazao da imamo domaće pameti koja može efikasno upravljati tim složenim sistemom. No, umesto da umiri, takav rasplet izazvao je paniku u redovima vlasti, pa je čovek koji ni za šta nije nadležan, ali o svemu odlučuje, Nadzorni organ EPS-a popunio bankarima iz Norveške, a za predsednika i jedinog člana Skupštine EPS, koji je u međuvremenu transformisan u akcionarsko društvo, postavio ministarku bez potrebnog iskustva u sektoru energetike.
Vlast planira da poveća kapacitet solarnih elektrana na 10.000 i vetroparkova na 5.000 MW, a za to se najmanje 3.000 MW mora čuvati u baterijama od litijuma. Ništa čudno za onog ko planira da 2.400 kilometara reka strpa u cevi da bi proizveo 1,7 odsto struje
Nedugo potom, Nadzorni odbor smenio je Tomaševića, jasno mu stavljajući do znanja da se ne javlja na javni konkurs za novog direktora, a nova predsednica Skupštine je saopštila da preduzeće koje je vredelo 12,4 milijardi evra, kada ga je preuzeo SNS, sada vredi 3,4 milijarde evra, kao i neposredno nakon NATO bombardovanja. Nije objasnilo gde je u međuvremenu nestala razlika od devet milijardi evra, ali je javnosti predočila da će ubuduće razvoj srpske energetike kontrolisati MMF i EU.
Tomašević je pre smene overio projekat izgradnje reverzibilne hidroelektrane Bistrica od 640 MW, koja bi sa postojećom RHE Bajina Bašta bila dovoljna da očuva stabilnost našeg sistema. Uz to, uspeo je da spreči nameru vlasti da 11 hidroelektrana koje posluju u sastavu EPS-a prodaju mađarskoj MVM grupi, čiji je vlasnik blizak predsedniku Viktoru Orbanu, za koga je sam Vučić rekao da mu je „više od prijatelja“. To je i jedino objašnjenje kome je moglo pasti na pamet da za 300 miliona evra proda većinski udeo u hidroelektranama čija je snaga 3.164 MW i koje tokom svog radnog veka mogu proizvesti električnu energiju vrednu više od 18 milijardi evra.
Umesto najave novih poskupljenja, trebalo bi troškove prenosa, koji u mesečnim računima za struju učestvuju sa 35 odsto smanjiti na osam procenata i samo po tom osnovu bi se računi domaćinstvima za utrošenu električnu energiju smanjili za petinu
Taj Tomaševićev projekat u fioci pronašle su mlade kolege iz EPS-a, koje su 2024. prijavile projekat, na kom su zajednički radili Energoprojekt i Građevinski fakultet, a svodi se na to da se u brdima formira šest jezera, koja bi se punila vodom iz Dunava, Drine, Nišave, Južne Morave i Ibra. Potom bi se, u vreme suša, ta voda vraćala u reke i usput bi se, u reverzibilnim hidroelektranama, proizvodila struja.
Da li nam se zbog „zelene agende“ crno piše
No, umesto da se na taj način proizvodi „zelena“, a uz to i jeftina energija, novi direktor EPS-a Dušan Živković i resorna ministarka, ujedno predsednica Skupštine EPS-a, favorizuju „zelenu agendu“, na kojoj insistira EU i koja se bazira na povećanju kapaciteta solarnih elektrana na 10.000 MW i vetroparkova na 5.000 MW. Pri tome se zanemaruje da je za tu ogromnu, a za nas nepotrebnu snagu potrebno najmanje 3.000 MW čuvati u baterijama od – litijuma. Deo te agende je i gradnja Đerdapa 3 od 2.400 MW u nacionalnom parku, ali je sve to na prilično dugačkom štapu i veoma rizično. Što ne znači da neće biti i urađeno ako u međuvremenu ne bude promenjena vlast. Uostalom, ko bi drugi planirao da 2.400 kilometara reka strpa u cevi da bi zauzvrat proizveo 1,7 odsto električne energije.
A šta može da se desi ako se previše oslonimo na energiju vetra i sunca, mogli smo da se uverimo nedavno, kada je došlo do kolapsa elektroenergetskog sistema u Španiji i Portugaliji, zemljama koje čak 80 odsto energije dobijaju baš od sunca i vetra.
Tim pre se nameće pitanje zašto se EPS razara? Da li zbog toga da u dogledno vreme neko tih 8.530 MW ukupno instalisane snage kupi za sitne novce? Na stranu što je svojevrsni zločin protiv naroda i države to što je, otkako su u EPS došli „eksperti“ iz Norveške, u pogonu samo oko 3.500 MW i to u špicu, dok je 5.000 MW van pogona. A planira se novih 15.000 MW od sunca i vetra. Zar to nije ravno veleizdaji, u kojoj, nažalost, učestvuju i neke kolege energetičari.
Energija sunca može se preporučiti vlasnicima kuća, koji na krovu mogu da postave solarne panele od pet kilovata i da tako prepolove godišnje račune za struju. To važi i za krovove bolnica, škola, službenih i poslovnih zgrada, jer bi na taj način mogli da se smanje izdaci za te namene, umesto što se solarni paneli postavljaju po livadama, pa će još malo kravama da se stavljaju nanogvice da ne bi smele da izađu iz štala.
Kako spasiti EPS, a time i državu
Sa ovom vlašću teško da može da se sačuva EPS, jer su po mnogim pokazateljima efekti vladavine kadrova iz SNS-a bili štetniji od NATO bombi. Za početak, trebalo bi sve stvari vratiti na početak i ponovo integrisati EPS, jer samo tako može da se zaustavi njegovo „krvarenje“. Drugi uslov je da se na ključna mesta postave vrhunski inženjeri, koji znaju kako EPS diše, a isto važi i za sindikate, od kojih su neki samo produžena ruka menadžmenta. Konačno, nove kapacitete trebalo bi širiti gradnjom novih hidroelektrana, jer one su garant stabilne, a uz to zelene i jeftine električne energije.
U trenutnoj situaciji, sa ovakvom vlašću i njihovom kadrovskom politikom, gradnja nuklearnih elektrana mogla bi se porediti sa kupovinom francuskih borbenih aviona, rafala, jer ni za njih nemamo obučene pilote, niti stručnjake koji će moći da ih servisiraju
Umesto najave novih poskupljenja, trebalo bi se temeljno pozabaviti i strukturom sadašnjih troškova prenosa, koji u mesečnim računima za električnu energiju učestvuju sa 35 odsto i smanjiti ih na osam procenata, kao što su bili i pre 2000. Samo po tom osnovu računi domaćinstvima za utrošenu električnu energiju smanjili bi se za petinu.
Trebalo bi, takođe, aktivirati i druge neiskorišćene rezerve, jer se potencijal izvora termalnih voda procenjuje na oko 1.000, a biomase na 3.600 MW. Posebno je poželjno proizvoditi energiju iz biomase, jer se tada troši ugljen-monoksid iz atmosfere i ne emituju se gasovi sa efektom staklene bašte kao kada se biomasa spaljuje na njivama.
U trenutnoj situaciji, sa ovakvom vlašću i njihovom kadrovskom politikom, gradnja nuklearnih elektrana mogla bi se porediti sa kupovinom francuskih borbenih aviona, rafala, jer ni za njih nemamo obučene pilote, niti stručnjake koji će moći da ih servisiraju. Tu mogućnost trebalo bi razmatrati tek za 50 godina, kada potrošimo sve postojeće rezerve, a do tada će se verovatno i nuklearna energija dobijati fuzijom, bez zračenja. Tim pre što EPS trenutno ne koristi ni polovinu snage postojećih termoelektrana i hidroelektrana, pa bi boljim upravljanjem značajno mogla da se poveća proizvodnja, čak i bez gradnje novih kapaciteta.
Ukoliko bi se EPS doterao u red, struja ne samo što ne bi morala dalje da poskupljuje, u šta nas uveravaju zvaničnici, pozivajući se i na MMF, već bi cena mogla da se prepolovi. To se može postići ukidanjem silnih taksa i povećanjem proizvodnje u hidroelektranama, čiji su troškovi tri-četiri puta niži nego u termoelektranama, a šest-sedam puta manji od energije sunca i vetra. Ironija je da je za manju potrošnju cena kWh veća jer su sastavni deo računa razne takse, koje plaćaju čak i oni koji tog meseca nisu potrošili nijedan kWh. Ipak, sve je to sitnica u odnosu na cenu koju bismo kao pojedinci i društvo mogli platiti ako aktuelna vlast nastavi da upropaštava EPS. A o razmerama te propasti svedoči i podatak da je u septembru bilo dana kada je EPS proizvodio samo 60 miliona kWh, upola manje nego kad je Tomašević bio direktor.
Eto, to je ukratko priča o EPS-u, u kojoj nisam bio samo posmatrač, već sam u njoj i lično učestvovao i morao sam da je podelim sa nekim. Uostalom, ćutanje nas je dovde i dovelo.
