Cene hrane i bezalkoholnih pića u Srbiji su samo četiri, a prosečna plata čak 68,8 odsto ispod proseka EU, pri čemu se od 2020. mnogo brže približavamo razvijenim zemljama po cenama nego po zaradama. Iako je stalno u fokusu javnosti, to pitanje je za Žaklinu Stojanović, dekanicu Ekonomskog fakulteta u Beogradu, samo jedna, potrošačka strana medalje. I ne bismo, kaže, smeli da zaboravimo da su na drugoj strani proizvođači.
„U manje razvijenim zemljama uglavnom se priča o zaštiti potrošača, pa se kroz agrarnu vodi socijalna politika. I kod nas se o hrani priča kao o socijalnoj kategoriji. Opravdano, jer se kroz cenu hrane meri i kupovna moć. Naše prosečno domaćinstvo skoro polovinu prihoda troši na osnovne životne namirnice. Zato svi toliko i brinu o cenama, iako je proizvodnja mnogo bitnija. Ako se ne pomogne proizvođačima, ponuda će biti sve manja, a pritisci na cene sve veći. Pri tome rast cena hrane ograničava razvoj ekonomije u celini. Sa nižim cenama hrane više dohotka ostajalo bi za druge proizvode i to bi omogućilo brži rast drugih delatnosti“, kaže Stojanović za Radar.
Znači li to da se Srbija vrti u začaranom krugu siromaštva?
Ključni problem je što se kod nas primarna poljoprivredna proizvodnja posmatra izolovano, dok je razvijene zemlje tretiraju kao deo agroprehrambenog sistema, koji počinje od proizvođača inputa, a završava se nizom delatnosti koje njene proizvode koriste kao sirovine. Mi jesmo u začaranom krugu, s tim što iz njega može da se izađe, ali samo ako se poveća ponuda hrane, a to podrazumeva modernizaciju, razvoj i rast produktivnosti u poljoprivredi na pravi način. Do tada Srbija neće imati rešenja za ovaj problem.
Zašto cene hrane i dalje rastu? Tim pitanjima se nadležni ne bave na pravi način, a dodatni problem je što na tržištu postoji mogućnost dogovora velikih otkupljivača i trgovaca. Takvo nezakonito ponašanje koje nije sankcionisano verovatno je doprinelo i većoj inflaciji
Postoji li ekonomsko objašnjenje što je hrana u Poljskoj 18, a u Rumuniji 22 odsto jeftinija iako je naš BDP po stanovniku za 11.000 i 22.000 dolara manji nego u tim zemljama?
Imamo dvostruki problem. Prvi je ekonomska snaga i mogućnost da podižemo naš dohodak, a drugi su cene hrane. Taj čvor može se odvezati samo većim ulaganjem u poljoprivredu, a plašim se da nadležni tome ne posvećuju dovoljno pažnje. Teorijski, cena hrane zavisi od tehnološkog progresa, rasta dohotka i broja stanovnika. Kod nas je stopa tehnološkog progresa niska, a nema ni rasta produktivnosti. Otuda pad cena hrane nije realan.
Zvaničnici su nas dugo ubeđivali da je inflacija „uvezena“. Zašto je onda kod nas hrana od početka 2021. poskupela čak 56,6 odsto, mnogo više nego u drugim zemljama? I zbog čega cene osnovnih životnih proizvoda rastu brže od cena druge robe i usluga?
Relativno je lako izboriti se sa inflacijom koju izaziva rast tražnje, ali je mnogo veći problem kada je izaziva pad ponude, jer to dovodi do stagflacije, kad proizvodnja stagnira ili čak pada, a cene rastu. U relativno kratkom roku svet se suočio sa dve „apsolutne krize“, pandemijom i ratom u Ukrajini. Obe su značajno uticale na poljoprivrednu proizvodnju i u prvom trenutku moglo bi se reći da je inflacija bila uvezena. Ali, šta se dešava posle toga? Zašto kod nas cene hrane i dalje rastu? Tim pitanjima se nadležni ne bave na pravi način i to već decenijama. Da bi se došlo do pravih rešenja, potrebne su jake institucije. Tražnja za hranom nije elastična, pa rast cena ne smanjuju kupovinu i to koriste svi koji se nalaze na drugoj strani tržišta. Dodatni problem je što na tržištu postoje i neregularnosti, mogućnost dogovora velikih otkupljivača i trgovaca na štetu malih poljoprivrednih proizvođača s jedne i potrošača, s druge strane. Takvo nezakonito ponašanje koje nije sankcionisano verovatno je doprinelo i većoj inflaciji.
Mislite na postupak protiv četiri trgovinska lanca zbog sumnje da su dogovarali cene?
Ne samo na to.
Da li su se slično ponašali i oni koji otkupljuju poljoprivredne proizvode od proizvođača, jer su otkupne cene iste kao i pre 12 meseci?
Upravo tako i to je specifičnost poljoprivredne proizvodnje svuda u svetu. Mnogo je malih, razjedinjenih igrača na strani ponude i malo velikih igrača na strani tražnje. U takvoj situaciji zadatak institucija je da pomognu malim proizvođačima, da ih zaštite, a one kod nas ne funkcionišu. Tu mislim i na ugovornu proizvodnju, marketing ugovore, različite forme udruživanja… Kada danas studente pitam na šta prvo pomisle kada kažem „zadruga“, oni kažu na – rijaliti. Niko ne pomišlja na povezivanje poljoprivrednih proizvođača koje je kao model prisutno svuda u svetu.
Pa zar propast zemljoradničkih zadruga ne liči na rijaliti, doduše sa tužnim krajem?
Zadruge su u svetu ogromne kompanije koje posluju na tržištima više zemalja i imaju više hiljada zaposlenih. Taj model za rešavanje problema malih proizvođača kod nas je izraubovan na pogrešan način i danas kad neko predloži poljoprivrednicima da se udruže, u glas, poučeni lošim iskustvom iz prošlosti, odgovaraju – ni za živu glavu.
Domaći farmeri sve češće protestuju i žale se na niske otkupne cene, dok je potrošačima hrana preskupa. U čemu je onda problem?
Od cene koju za finalne proizvode plaćaju potrošači, samo četvrtina pripadne poljoprivrednim proizvođačima, a tri četvrtine prisvajaju svi drugi učesnici u lancu snabdevanja. Uostalom, kod nas se odomaćio termin otkupa poljoprivrednih proizvoda, a otkupljuju se samo robovi. Problem je što svi mali proizvođači nude svoj proizvod u isto vreme, s tim što se u svetu nadležni bore da cena bude prihvatljiva, da i proizvođači nešto zarade. Ovde su oni između čekića (prerađivačke industrije i trgovinskih lanaca) i nakovnja, proizvođača inputa, koji su u poziciji da diktiraju cene. Na to dodajte još jedan čekić u vidu države, koja je privremeno zabranila izvoz i tu zabranu nije ukinula na vreme, već kada su i druge države, koja često koristi mehanizam zabrane izvoza ili interventnog uvoza na štetu poljoprivrednika. Na primer, nije se dobro upravljalo kovid krizom. Kada su cene bile visoke, tržište je moglo da se otvori, a deo ekstraprofita od izvoza po visokim cenama preusmeri u budžet.
Ako se ne varam, tada su velike količine kukuruza i pšenice mogle da se prodaju po dva i po puta višim cenama nego što su danas?
Apsolutno. A deo tog novca mogao je da se usmeri u agrarni budžet i da se iskoristi kao podrška poljoprivrednicima, na primer, za povoljniju nabavku repromaterijala.
Svi se u Srbiji razumeju u fudbal i poljoprivredu, a ako se ne uvaže njene specifičnosti i najbolji ekonomista, sa najboljim namerama, doneće pogrešne odluke. Zato taj ministarski resor treba poveriti ljudima koji se primarno bave tom temom
Vlast se ionako hvali da agrarni budžet nikad nije bio veći nego ove godine, a da će 2025. biti još veći?
Tačno, nikad ranije nije bio toliki udeo agrarnog u ukupnom budžetu. Pitanje je samo kako se troši i koristi taj novac. Ako se povećaju subvencije zato što su veće zasejane površine, a prinosi padaju, to znači da taj novac nije upotrebljen na pravi način. Za mene bi ključni kriterijum za raspodelu trebalo da budu modernizacija proizvodnje i povećanje prinosa. Ako se daje novac za ratarstvo ili voćarstvo, prinosi treba da rastu u ovim sektorima. Sve ostalo nema smisla. Plašim se da ovako definisane mere nisu adekvatne, ne pomažu razvoj. Umesto direktnih podsticaja trebalo bi stimulisati ulaganja za budućnost, koja će povećati prinose i kvalitet. Srbija ionako proizvodi mnogo toga više nego što nam je potrebno za domaće potrebe, pa se postavlja pitanje zašto su tolike površine pod pšenicom, umesto da se seju neke druge kulture.
Prvog novembra prestala je da važi akcija „Najbolja cena“, a u septembru, kada je počela, cene hrane i bezalkoholnih pića porasle su 1,2 a sve cene samo 0,1 odsto. Može li se desiti da sada usledi novi talas poskupljenja proizvoda čije su cene na dva meseca bile zamrznute?
Nije sporna namera Vlade da smanji pritisak na kućne budžete nižim cenama nekih proizvoda, ali je tome prethodio netransparentan proces, jer ne znamo kako su cene dogovorene. Namera je, dakle, dobra, ali je mehanizam pogrešan i podseća na dogovornu ekonomiju. Osim što se plašim da će efekte te akcije najviše osetiti primarni poljoprivredni proizvođači, što nikako ne bi bilo dobro, pitanje je kako će trgovci reagovati sada, kada je istekao rok za „Najbolju cenu“.
Zna se da bi radni vek rudnika litijuma u dolini Jadra bio 40 godina, ali još niko nije izračunao koliki bi bili efekti od nekih drugih delatnosti, organizovanih na tom prostoru, ne za 40 narednih godina, već na mnogo duži period
Ove godine pšenice je proizvedeno 15,9, kukuruza 18,2 i soje 32,3 odsto manje nego lane, a značajno su smanjeni i prinosi drugih ratarskih kultura i voća. Koliko je opravdan strah da bi to moglo dodatno da pogura cene, baš kad je inflacija počela da se smiruje?
Nedavno su me kolege iz Holandije i Danske pitali koliko se malina u Srbiji proizvodi u plastenicima? Beznačajno malo, gotovo nula! A samo u takvim, zaštićenim uslovima proizvodnja ne zavisi od „više sile“. Nedavno je Vlada ratarima obećala i dodatni podsticaj od 17.000 dinara po hektaru pod uslovom da su koristili kvalitetno seme. Problem je što je ta potvrda do njih došla sa dva meseca zakašnjenja, jer su mnogi, u besparici, koristili sopstveno seme i ostaće kratkih rukava. A potrošači će, zbog nižih prinosa, i sledeće godine hranu plaćati skuplje. Ova mera je bila sračunata da podstakne veće prinose i doprinese padu cena hrane, ali je zakasnela i može se očekivati da će i sledeće godine hrana biti skuplja.
Da li je i moglo drugačije ako je sada resorni ministar Aleksandar Martinović, a ni mnogi pre njega nisu mnogo znali o poljoprivredi pre nego što im je poveren taj resor u Vladi?
Svi u Srbiji se razumeju u dve stvari, u fudbal i poljoprivredu. Poljoprivreda ima niz specifičnosti i ako se one ne uvaže čak i najbolji ekonomista, sa najboljim namerama, doneće pogrešne odluke. Ovde vlada uverenje da je prosečan posed od 2,4 hektara mali, a nije, jer to zavisi od toga šta se i kako proizvodi. Resor treba uvek poveriti onim ljudima koji se primarno bave tom temom.
Ako je navodnjavanje toliko važno, šta je sa 100 miliona dolara, koje je za te namene Srbija pozajmila od Fonda za razvoj Abu Dabija još 2015?
Kredit se koristio većim delom za obnavljanje sistema za navodnjavanje na površinama pod kontrolom Al Dahre. Zbog višegodišnjeg nemara, kad bi neko sad i hteo, ne bi mogao da navodnjava neke površine, koje su neracionalnim odlukama pretvorene u gradsko građevinsko zemljište, na kojem su izgrađeni objekti i tako je prekinut lanac snabdevanja vodom. Država ne bi smela tako da se odnosi prema obradivom zemljištu. Al Dahra se primarno bavi proizvodnjom stočne hrane, pa je i ovde napravila takvu fabriku i to je legitimno sa stanovišta njihovog poslovnog interesa, a država bi trebalo da brine o prehrambenoj bezbednosti i sigurnosti nacije. A šta čini da se to obezbedi? Prema poslednjim informacijama, Al Dahra planira da zatvori novu fabriku i ne znam šta će dalje biti sa nekada velikim sistemom PKB-a, koji je obrađivao oko 25.000 hektara. Zbog toga i ne čudi što stalno pričamo o cenama hrane, koja se sada uglavnom proizvodi na malim, rascepkanim gazdinstvima, a država ne razmišlja kako da ih osnaži i ojača.
Od cene koju za finalne proizvode plaćaju potrošači, samo četvrtina pripadne poljoprivrednim proizvođačima, a tri četvrtine prisvajaju svi drugi učesnici u lancu snabdevanja. U svetu nadležni se bore da i proizvođači hrane nešto zarade, a kod nas su oni između čekića i nakovnja
Uz sve to, država je PKB prodala Al Dahri po ceni od 4.700 evra, a sada svaki hektar od novog vlasnika za potrebe Ekspa i putnu infrastrukturu kupuje za pola miliona evra?
Apsolutno sam protiv korišćenja oranica za bilo koje druge namene, i protiv pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. To ne bi trebalo da se dešava..
Šta vama znači podatak da Srbija danas ima značajno manje goveda i svinja nego pre jedne decenije, pa i veka, i što već godinama u strukturi poljoprivredne proizvodnje opada udeo stočarstva, a posledica je i sve veći uvoz mesa, ponekad i sumnjivog kvaliteta?
Što je veći udeo stočarske proizvodnje, to je poljoprivreda razvijenija, a kod nas biljna u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji učestvuje sa dve trećine. O stočarstvu nadležni ne vode računa jer se 30-40 godina stočni fond smanjuje. Kao da nikog nije briga odakle ćemo nabavljati mleko i meso. Ključni problem stočara je rast cena stočne hrane. S druge strane, kad je cena mesa na tržištu niska, niko ne reaguje, stočari su prepušteni sami sebi, snalaze se kako znaju i umeju, a čim meso poskupi država kreće da štiti potrošače, pojačava interventni uvoz i dodatno otežava položaj farmera. Za stočare i klaničare najbolje je da imaju ugovornu proizvodnju, kojom se garantuje prihvatljiva cena i za jedne i druge. Samo takva vrsta ugovora može stabilizovati proizvodnju.
Pa je li onda nama spas u izvozu pilećih nogica i svinjskih papaka u Kinu?
Naš agrobiznis može svetu da ponudi proizvode više faze prerade, umesto što se izvoze primarni, neprerađeni proizvodi. Za to je, međutim, potrebna mnogo bolja organizacija. Uostalom, na prste jedne ruke mogu se nabrojati klanice koje ispunjavaju stroge međunarodne standarde, pa i one treba da se modernizuju.
Iako se vlast hvali da je Srbija među najbrže rastućim ekonomijama u Evropi, u čak pet od poslednjih osam godina imali smo pad poljoprivredne proizvodnje. Može li se onda reći da naš agrar više zavisi od Boga nego od Vlade?
Za mene je osnovna dilema vezana za kvalitet rasta proizvodnje – ako se jedne godine, zbog veće tražnje, povećaju površine pod nekom kulturom, a padnu prinosi, šta smo uradili? Ekonomiste ne interesuje samo koliko smo zaradili, već koliko smo mogli da zaradimo. A mnogo toga smo propustili zbog neadekvatnog upravljanja agroprivredom.
PKB Beograd je nekada obrađivao 25.000 hektara, u međuvremenu ga je kupila Al Dahra, a neracionalnim odlukama neke parcele pretvorene su u gradsko građevinsko zemljište. Država ne bi smela tako da se odnosi prema obradivom zemljištu
Koliko smo propustili, ako Holandija sa upola manje obradivih površina izvozom poljoprivrednih proizvoda zaradi 20 puta više od nas?
Poljoprivreda u Holandiji, Danskoj i Belgiji je potpuno drugačije organizovana, tamo ne može svako da proizvodi hranu, da biste bili poljoprivrednik treba da imate znanje i spremnost za inovacije i modernizaciju. Visoka prosečna starost poljoprivrednog stanovništva nije samo problem u Srbiji, ali se druge zemlje bore protiv toga ranim penzionisanjem. A kad se naš poljoprivrednik penzioniše? Nikad! Ovde se poljoprivreda tretira kao način života, a ne biznis. Dok se to ne promeni, nećemo ni moći da se približimo razvijenim zemljama. Agrarna politika bi trebalo da brine samo o onima koji sektor vuku napred, modernizuju proizvodnju, povećavaju ponudu… Zašto naši malinari ne mogu da se organizuju kao mali proizvođači jagoda u Italiji, koji su se udružili i sami diktiraju cene i kome će prodati svoju robu?
Zvanična statistika je već tri puta naviše revidirala BDP. Da li je vreme da se promeni i prosečna potrošačka korpa, po kojoj tročlanoj porodici mesečno sleduje 700 grama junetine, 300 grama suvog svinjskog vrata, 200 grama šunke i konzerva sardina…
Oko 400.000 ljudi u Srbiji živi na rubu egzistencije. Poražavajuće je da tročlana porodica iz ove grupe dnevno za hranu na raspolaganju ima 600 dinara ili 200 dinara po obroku. Njima je pomoć najpotrebnija i trebalo bi da budu u fokusu Vlade, koja frontalnim merama pomaže i onima kojima pomoć nije potrebna. Problem siromaštva ne može se rešavati „Boljom“ ili „Najboljom cenom“, već merama socijalne politike, potpuno drugačije nego do sada. Slično je i sa agrarnim budžetom, za njega su planirana značajna sredstva, ali se ona ne troše optimalno i zato izostaju pravi efekti.
Tačno je da agrarni budžet nikad nije bio veći, a kako se on troši. Ako se povećaju subvencije zato što su veće zasejane površine, a prinosi padaju, to znači da taj novac nije upotrebljen na pravi način. Ako se daje novac za ratarstvo ili voćarstvo, prinosi treba da rastu u ovim sektorima. Sve ostalo nema smisla
Vaše kolege Dejan Šoškić i Danica Popović nedavno su objavili analizu po kojoj bi štete od projekta Jadar mogle biti veće od koristi, dok predsednik Vučić i ministar Siniša Mali tvrde da bi on mogao da doprinese rastu BDP-a za 10 do 12 milijardi evra. Šta vi mislite o tome?
Svako ko se bavi rudarstvom reći će – kopaj, ekolozi i biolozi su protiv, a kao profesorka koja se bavi pitanjem održivog razvoja smatram da se projekat mora sagledati iz tri ugla, ekonomskog, ekološkog i društveno-socijalnog. Ekonomska strana svodi se na broj zaposlenih, eventualni razvoj novih industrijskih kapaciteta, povećanje BDP-a… Upozorenje da će ekonomsku korist imati pre svega privatni investitor, a ne društvo u celini spada u socijalni aspekt. Sa stanovišta ekologije, planetu nismo nasledili od predaka, već smo je pozajmili od budućih generacija. Treba da se formira multidisciplinarni tim koji će, nezavisno od interesa investitora, sagledati sve aspekte projekta po društvo i državu, a onda ekonomisti mogu da izmere ukupne efekte. Bez takvog pristupa ne može se doneti dobra odluka, koja podrazumeva i analizu alternativa. Zna se da bi radni vek rudnika bio 40 godina, ali još niko nije izračunao koliki bi bili efekti od nekih drugih delatnosti, organizovanih na tom prostoru, ne za 40 narednih godina, već na mnogo duži period…
A šta biste kao ekonomista rekli na obećanje Rio Tinta da će prosečna plata u njihovom rudniku, dakle za četiri godine, biti „veća od 1.000 evra“, ako su već sada prosečne plate u rudnicima metala u Srbiji 1.240 evra?
Zvuči problematično, a ja ću na to odgovoriti drugim pitanjem – koliko ljudi se na tom području bavi poljoprivredom, koliko od toga zarađuju a koliko bi tek mogli modernizacijom proizvodnje i povećanjem prinosa. A to je samo jedna od alternativa projektu Jadar. Postoje, naravno, i druge, koje su povezane sa poljoprivredom i mogu se paralelno razvijati.
