Ode i Zoran Sekulić. Ode jedan od stubova profesije, novinar orijentir, ode dobrica, naš i moj Zoki. Mora se priznati da i zlo ima sistem, ume da odabere najbolje.
Novinarstvom smo počeli da se bavimo u isto vreme, ali upoznali smo se na sasvim drugoj stazi, onoj životnoj. Spojila nas je jedna Vesna iz Narodnog fronta u vreme kada su nam se rađala deca. I to je na neki način trasiralo naše druženje, kasnije saradnju i prijateljstvo. Češće smo pretresali porodična i životna pitanja nego što smo se bavili profesijom i politikom.
Uglavnom smo se smejali kojekakvim glupostima koje kolege čine, osećali mučninu nad svakim ko se prodao i izdao struku, divili se ljudima od integriteta, ma odakle dolazili.
Zoran Sekulić je bio veliki patriota. Umeren u javnim nastupima možda nije odavao utisak čoveka kome je Srbija toliko važna, a bila je tu odmah pored istine, porodice i prijatelja. Gadio se profesionalnih Srba koji rasprodaju zemlju, tugovao kad u kakvom naručenom projektu autori upropaste važnu nacionalnu temu, nervirao se zbog pljačke države, zbog sistematskog ispiranja mozga narodu. Iako je bio čovek evropskih vrednosti, posebno je prezirao pomodarce i licemere koji nekritički veličaju sve što dolazi sa zapada.
Uostalom, on je Srbiji ostavio FoNet, agenciju od poverenja kojom bi se svaki narod i svaka država ponosili. Francuzi su mu zbog toga dodelili Legiju časti, Nemci su ga okitili ordenom, a OEBS proglasio za ličnost godine… Srpska država – ništa.
Nikad nijedan ministar informisanja (koliko znam) nije pozvao Sekulića da ga upita kako Srbija može da pomogne FoNetu da raste, da prati nove tehnologije. Uglavnom su vladajuće garniture gledale da mu odmognu i zagorčaju i rad i život. A Sekulić i FoNet su trajali. „Čarobnjak“ sa očima plišanog mede je jahao dalje.
Za trideset i kusur godina FoNet nije objavio nijednu lažnu vest, niti naručeni tekst, nije cenzurisan nijedan sagovornik. Ne uklapa se to u vlastodržačko poimanje novinarstva.
Nikad nijedan ministar informisanja (koliko znam) nije pozvao Sekulića da ga upita kako Srbija može da pomogne FoNetu da raste, da prati nove tehnologije. Uglavnom su vladajuće garniture gledale da mu odmognu i zagorčaju i rad i život
Napisao sam to jednom, i ponoviću – Zoran Sekulić se uhvatio istine i činjenica, robe koja na ovim prostorima nema neku cenu. Ovde se laž i obmana mnogo bolje kotiraju.
Ubeđen sam, da je radio u iole uređenom društvu Zoki bi danas bio sa nama. U većini evropskih država bio bi cenjen i bogati član zajednice. Ubilo ga je, ne strast i novinarstvo, već decenijsko, neprijateljsko okruženje.
Na primer, u proleće 2022. godine zove me da se hitno vidimo. Kaže da je dobio nepristojnu ponudu od ljudi bliskih režimu za prodaju FoNeta – nešto po principu samo da upiše cenu. Nije mu bilo svejedno, znao je da će teško odoleti naumu moćnika i da bi to mogao biti kraj FoNeta. Smislili smo varijantu „B“ – da se traži kupac koji neće uništiti agenciju. U sve to uključili smo i Veselina Simonovića kome smo bezrezervno verovali. Vesa je imao mnogo kontakata i prihvatio se da pomogne. Međutim, Vesina smrt je poremetila planove, a nekim čudom režimski kupac se više nije javljao. FoNet je preživeo.
U većini evropskih država, Zoran bi bio cenjeni i bogati član zajednice. Ubilo ga je, ne strast i novinarstvo, već decenijsko, neprijateljsko okruženje
Nedavno smo se dogovarali da FoNet otvori poseban portal gde bi se emitovali samo lični stavovi. Da okupimo desetak autora, kolumnista i – gruvamo. Napravili smo i potencijalni spisak među kojima su bili jedan košarkaški trener, jedna visprena voditeljka dnevnika, jedan profesor, moja malenkost i nekolicina drugih. To se uklapalo i u jednu analizu studenata o FoNetu. Studenti su konstatovali da agenciji nedostaju autorski tekstovi i tumačenje događaja.
Zoran Sekulić je bio knjiški primer ovisnika od profesije. Radoholik, pa još i savesni vlasnik preduzeća. Pogubna kombinacija.
Sto puta sam ga zvao da dođe u moju Seču Reku, da se naspava i odmori. Naročito posle problema sa plućima kada je jedva pretekao. I svaki put je obećao, ali nije stigao da dođe. Morao je „samo još ovo da isprati“, već sledećeg vikenda „dolazi sigurno“.
Prošlog januara slavili smo rođenje moje unuke Emilije i tad mi je rekao da je ponosan na naše prijateljstvo. I ja sam, bio i biću. Baš kao što su njegovi Ljilja, Đorđe i Petar ponosni što su ga imali.
