Na dan ubistva u klubu Beli konj, 5. avgusta 1981, policija u Antverpenu hapsi jednog jugoslovenskog državljanina. U sklopu rutinske provere policajci su u ormariću na železničkoj stanici našli skraćenu lovačku pušku sa dve cevi, pancirni prsluk i municiju za pištolj magnum. Odlučivši da sačekaju vlasnika nelegalnog oružja, ormarić su ponovo zaključali, oružje ostavili i postavili zasedu.
Uveče, 5. avgusta, oko 20.30, dva agenta u civilu uhapsili su čoveka od 1,80 metara sa crnom bradom, obučenog u svetlobraon jaknu. Hapšenju je prethodio sukob sa policajcima: pošto je muškarac u jednog od policijskih agenata uperio pištolj, ovaj ga je onesposobio brzim udarcem čelom u bradu, posle čega je napadač pao u nesvest.
Muškarac je imao dokumenta na ime Željka Jovanovića, rođenog 1955, a prema belgijskoj frankofonoj štampi radio je kao posrednik jednog od antverpenskih trgovaca dijamantima. Pre incidenta boravio je u Saveznoj Republici Nemačkoj, navodno u Kelnu. Kod uhapšenog čoveka policija je u trenutku napada našla ukradena dokumenta, uključujući ličnu kartu pripadnika žandarmerije, člansku kartu međunarodnog udruženja policajaca i priličnu sumu novca u gotovini. Uhapšeni je u Belgiji bio poznat pod devet lažnih imena, u Kraljevini je proveo u pritvoru sedam meseci i bio je proterivan iz zemlje.
Skoro četrdeset godina kasnije, 2019, u članku koji govori o burnoj istoriji danas skoro u potpunosti promenjenog antverpenskog Trga De Konink Plejn, objavljenom na flamanskom jeziku u novinama Antverpenska gazeta, pominje se i slučaj hapšenja koji do najmanjih detalja odgovara policijskom rvanju sa navodnim Željkom Jovanovićem.
Naime, pored priča o francuskim trgovcima narkoticima, koji su u grad prvi put doneli kokain, nigerijskim makroima, zbog kojih su policajci preko trga morali da patroliraju u grupama od devetoro ljudi, i oružanim pljačkama – spominje se i Željko, ali ne Jovanović, nego Ražnatović Arkan.
Lokalni antverpenski policajac čije svedočenje čini okosnicu članka iz 2019. opisuje situaciju u kojoj je jedan od njegovih kolega uhvatio „ozloglašenog Arkana“ u trenutku kad je vadio oružje iz svog ormarića na železničkoj stanici. „Moj kolega ga je udario čelom u lice i Arkan je u trenutku pao na zadnjicu.“ Podatak da je pre privođenja na antverpenskoj železničkoj stanici osoba jugoslovenskog porekla boravila u Nemačkoj poklapa se sa Arkanovim kretanjima po Evropi 1981…
Burni počeci
Posle nekoliko kraćih i jednog dužeg boravka u popravnim domovima (u Valjevu i Požarevcu) i zatvorima, zbog prestupa, od krađa ženskih tašni na Tašmajdanu do obijanja stanova i radnji, Arkan se 1972. definitivno priključuje reci gastarbajtera koji odlaze na Zapad. Ražnatović, međutim neće, poput sunarodnika, zasukati rukave kako bi mukotrpno zaradio italijanske lire, nemačke marke, belgijske, švajcarske, francuske franke ili holandske guldene, već će, kao i u Jugoslaviji, do novca pokušavati da dođe na brzinu, uglavnom otimačinom. Prve zemlje u koje se uputio bile su Italija, Engleska, Švedska i Belgija. Zbog nekoliko provala i dve oružane pljačke banaka u proleće i leto 1974. u Švedskoj, ondašnje vlasti protiv Arkana objavljuju međunarodnu poternicu. Zbog otmice trgovca tekstila, pljačke u Aveniji Luiz na Badnje veče i, četiri dana kasnije, banke u briselskoj opštini Fore, Arkana hapse 28. decembra 1974. Posle suđenja upućen je na izvršenje zatvorske kazne od deset godina u zatvor kod grada Genta, na severozapadu zemlje.
Arkanov boravak u zatvoru ne treba zamišljati kao tešku robiju. U leto 1977. godine, Arkan se, dok služi kaznu, ženi švedskom prijateljicom Kerstin Agnetom Šlen. Arkan je Agnetu zaprosio iz kancelarije belgijske socijalne radnice Renate S., koja je na dan venčanja otišla na železničku stanicu da sačeka Šveđanku i njenog i Arkanovog dvogodišnjeg sina. U nedostatku drugih, Renata je Arkanu i Agneti bila kuma na venčanju.
Lokalni holandski list iz pograničnog grada Breda o ovom venčanju piše kao o kuriozitetu. Uz dve objavljene fotografije, kako je napisao novinar, „zgodnog para“, članak opisuje scenu čudnog venčanja koje se odigravalo u gradskoj većnici u Gentu. Dok tridesetpetogodišnji Ražnatović, dugačke kovrdžave kose, izgovara sudbonosno „da“, jedna ruka mu je zatvorskim lisicama vezana za ruku policajca, čije naoružane kolege pažljivo prate ceremoniju venčanja. Pored slike bračnog para, policajaca i svedoka otpozadi, na drugoj fotografiji vidi se sagnuti Ražnatović koji levom rukom pokušava da podigne malog dečaka, dok mu je desna lisicama vezana za ruku flamanskog zatvorskog čuvara.
Dok tridesetpetogodišnji Ražnatović, dugačke kovrdžave kose, izgovara sudbonosno „da“, jedna ruka mu je zatvorskim lisicama vezana za ruku policajca, čije naoružane kolege pažljivo prate ceremoniju venčanja
Ljubav na distancu sa Agnetom nije trajala dugo, te Arkan, opet iz Renatine zatvorske kancelarije, od Šveđanke traži razvod. Malo pomalo Arkan zavodi dvadeset godina stariju socijalnu radnicu Renatu S., koja ostaje u drugom stanju sa Arkanovim ženskim detetom. Ćerka, kojoj su dali ime Sofi, rodila se 7. novembra 1979. U intervjuu datom jednom holandskom nedeljniku 2021, Arkanova ćerka Sofi govori da joj je majka pričala da je Arkan bio „prelep mladić sa gvozdenom disciplinom“ i da joj je, prilikom čestih poseta, u njenoj zatvorskoj kancelariji na uvo šaputao „slatke koještarije“…
U knjizi Priče o mom ocu, Arkanov sin Vojin opisuje Arkanov susret sa sredovečnom socijalnom radnicom Renatom: „Bez obzira na značajnu razliku u godinama, moj otac joj je tokom jednog od sastanaka, licem u lice, brzo osvojio srce zahvaljujući svom šarmu i činjenici da dugo nije bio u ženskom društvu.“ Da li je u pitanju bilo srce ili nešto drugo nebitno je, uglavnom, kao rezultat robijaške romanse rađa se Sofi, koja do svoje dvadesete godine nije znala ko joj je biološki otac…
Iznuđene selidbe
Tokom služenja zatvorske kazne od deset godina, Arkana premeštaju u zatvor kod mesta Vervijea, na jugoistoku zemlje, blizu nemačke granice. Arkan iz zatvora beži 4. jula 1979, tako što je, prema priči njegove ćerke, napravio kopiju ključa svoje zatvorske ćelije. U pomoć je pozvao Renatu, koja ga je odvezla do parkinga u gradu Dordrehtu, na jugu Holandije. Sledećih nekoliko meseci proveo je u Holandiji, ali – misli se – i u Švedskoj, gde je usput izvršio nekoliko oružanih pljački.
Policija ga je uhapsila 24. oktobra 1979, na jednom od mostića koji prelaze kanale u Amsterdamu. Hapsi ga amsterdamski policajac stručnjak za džiju-džicu, koji ga je video kako se biciklom udaljava od lokalne zlatare koju je upravo opljačkao. Policajac je Arkanu zavrnuo ruku, zgrabio ga za vrat i prebacio preko ograde mosta. Prema svedočenju holandskog čuvara javnog reda, Arkan mu je prilikom hapšenja rekao: „Ti si veoma hrabar policajac, mene niko ne sme da uhapsi!“ …
Holandski sud ga je osudio na sedam godina zatvora u maju 1980. U zatvoru ga često posećuje Renata, sada već majka njegovog deteta. A tokom poslednje posete, u maju 1981, Arkan joj je došapnuo da će iz zatvora pobeći pre nego što se ona bude vratila kući u Belgiju.
Arkan je zaista iza rešetaka proveo samo godinu dana. Iz zatvora je uspeo da pobegne tako što su mu dva pomagača italijanske nacionalnosti preko visokih zidova prebacila pištolj…
Arkanova belgijska ćerka, reklo bi se, preciznije je opisala Arkanov drugi beg, ovog puta iz holandskog zatvora. Arkanovi pomagači su mu, preko pet metara visokog zatvorskog zida, prebacili revolver, koji je uspeo da uhvati i zahvaljujući njemu zarobi dvojicu zatvorskih čuvara. Spoljni pomagači su mu preko zida prebacili i konopac, ali on nije uspeo da se popne. Kako bi mu pomogli da pobegne, ostali zatvorenici su se namestili uza zid i napravili ljudsku piramidu, preko koje se Arkan popeo u slobodu. Skočio je u kanal, preplivao ga i onako mokar uskočio u plavi automobil sa dvojicom pomagača…
Samo mesec dana posle bega iz amsterdamskog zatvora, Arkan pokušava da opljačka jednu frankfurtsku banku. Prilikom neuspele pljačke ga ranjavaju, međutim on i iz pritvorske bolnice uspeva da pobegne samo nekoliko dana kasnije, 9. juna 1981.
Ako je verovati belgijskoj štampi, iz Nemačke se vraća u Belgiju, gde, prema navodima antverpenskog policajca, biva priveden u već opisanoj zasedi na železničkoj stanici. Zašto su belgijski policajci i tužilaštvo begunca iz njihovog zatvora, za kojim u tom trenutku postoji švedska crvena poternica, posle hapšenja pustili, ostaje nepoznato.
Činovnik Udbe
Teoriju da je Arkan za račun Udbe obavljao prljave poslove u inostranstvu retko ko je osporavao, pa ni on sam dok je bio živ. Novinar Vremena Filip Švarm, u članku objavljenom na desetogodišnjicu Arkanovog ubistva 2010, opisuje situaciju u kojoj po Arkanovom povratku u Jugoslaviju 1983. dolazi do pljačke jedne zagrebačke banke. Razbojnici iza sebe, slično Arkanovom običaju tokom prethodne razbojničke karijere u Švedskoj i ostalim zapadnim zemljama, u opljačkanoj banci ostavljaju jednu ružu, što je policiju nateralo da pomisli da se radi o njegovoj grupi.
Sledeći ovu indiciju, dvojica tadašnjih milicajaca SUP-a Palilula odlaze na adresu stana Ražnatovićeve majke Slavke u centru Beograda. Dvojica zaštitnika javnog reda u civilu Arkana ne zatiču kod kuće, ali se ovaj, na poziv majke koja ga je obavestila da ga dva nepoznata muškarca čekaju, ubrzo pojavio sa magnumom kalibra 357 u ruci. Jednog od dva policajca ranjava u stanu, a drugog, koji je pokušao da pobegne, na ulici. Arkana beogradska policija momentalno hapsi, ali ga isto tako ekspresno, nakon 48 sati, prema čaršijskoj priči na zahtev Staneta Dolanca, u tim godinama saveznog sekretara za unutrašnje poslove, pušta iz zatvora, s obrazloženjem da je Ražnatović delao u nužnoj odbrani. Socijalistički sudovi, iako su poznavali nužnu odbranu u teoriji, retko su presuđivali u korist počinioca, a kad je reč o napadu na milicajce nikada. Na kasnijem suđenju za ranjavanje dva milicajca Arkanov otac je uzviknuo: „Reci, Željko, reci svima što si radio za Jugoslaviju vani, reci da svi čuju!“
Na suđenju u Beogradu optuženi Arkan na pitanje sudskog veća o zanimanju odgovara da je zaposlen u „Saveznom SUP-u, u Odeljenju za spoljnu emigraciju“. Arkan je svoj iskaz navodno potvrdio dostavljanjem zdravstvene knjižice overene pečatom policije. Činjenica da je Savezni SUP demantovao Arkanovu priču uverila je malo koga od ondašnjih hroničare ovog slučaja…
Sasvim razumljivo za ljude iz kriminalnog miljea, Arkan saradnju sa DB-om nikad nije eksplicitno potvrđivao, ali ni poricao. Glasine o saradnji sa državom običnim secikesama su davale na značaju u poređenju sa onima iz ostatka kriminalnog sveta jer je saradnja pružala i zaštitu.
Na suđenju u Beogradu optuženi Arkan na pitanje sudskog veća o zanimanju odgovara da je zaposlen u „Saveznom SUP-u, u Odeljenju za spoljnu emigraciju“. Arkan je svoj iskaz navodno potvrdio dostavljanjem zdravstvene knjižice overene pečatom policije
Prema ovoj teoriji, Arkan je, kao i drugi kriminalci koji su bili saradnici Uprave za neprijateljsku emigraciju saveznog DB-a, uživao za vreme boravka u Jugoslaviji neku vrstu neformalnog imuniteta od krivičnog gonjenja, kao protivuslugu za izvršenje „atentata… paljevinu emigrantskih sedišta i rasturanje njihovih skupova“. „Čime je Arkan zadužio Državnu bezbednost ni danas nije poznato. Po svoj prilici, u pitanju je bilo nešto toliko krupno da mu je oprošteno ranjavanje dvojice policajaca u Beogradu 1983“, zaključuje Švarm.
Briselska ubistva
Kad je reč o briselskim ubistvima, s obzirom na to da je od kraja 1974. do sredine 1979. boravio u zatvoru u Vervijeu, a od maja 1980. do maja 1981. u zatvoru u Holandiji, Arkan je jedino 16/17. jula 1981. mogao da učestvuje u ubistvu Milana Boškovića, kojeg je i lično poznavao. Na neki način, po sličnoj logici, mogao je da učestvuje i u likvidaciji političkog emigranta albanske nacionalnosti Vehbija Ibrahimija nekoliko meseci kasnije. Arkanova ćerka Sofi tvrdi da je, nekoliko meseci posle bega iz holandskog zatvora u maju 1981, Arkan boravio u Briselu, gde se tajno sastajao sa njenom majkom Renatom, te je teoretski zaista moguće da je učestvovao u ovim ubistvima.
U svojoj knjizi o Arkanu Lopušina navodi da se Arkanu „pripisivala i likvidacija Miodraga Boškovića u Belgiji, pa i Bore Blagojevića“. Arkan je teoretski mogao da učestvuje u ubistvu Bore Blagojevića i Miodraga Boškovića samo ako su mu tokom pritvora posle hapšenja 28. decembra 1974, ali i kasnije tokom izdržavanja zatvorske kazne u Gentu i Vervijeu, bivali odobreni povremeni izlasci na slobodu.
Arkan na slobodi boravi od bekstva iz zatvora u Frankfurtu do ponovnog hapšenja u Bazelu, u Švajcarskoj, 15. februara 1983. U januaru 1982. Interpol je objavio novu crvenu poternicu protiv Ražnatovića, te ga, usled rutinske kontrole, hapsi švajcarska policija. Po treći put, ovog puta iz švajcarskog zatvora, Arkan beži 27. aprila 1983, posle čega se vraća u Jugoslaviju.
Tezu da je Arkan učestvovao u briselskim ubistvima jugoslovenske političke emigracije teško je dokazati. Arkan je u to vreme zaista ordinirao po Belgiji kao po svom dvorištu, skoro sigurno sarađivao sa DB-om, te je sasvim moguće da je za račun te službe obavljao i „određene radnje“, što je često korišćeni eufemizam za ubistva u žargonu njenih pripadnika.
Nastaviće se…
