Teško da bi i najveštijem statističaru, pa i veštačkoj inteligenciji, čak i kad bi imala sve ulazne podatke, uspelo da izračuna koliko je novca sadržano u enormnom broju zastava po banderama duž srpskih ulica, mostova, puteva… koje u prestonici ponegde obznanjuju i prisustvo stranih zvaničnika. Simbolično združene sa znamenjem zemlje domaćina, potonje kao da veličaju večno prijateljstvo, il’ bar partnerstvo (strateško ili ne) između nas i gostiju. Zastave su zalog našeg udela, pa treba i da se menjaju, i da koštaju.
U njihov ukupni saldo treba da se ukalkulišu i barjaci po jarbolima državnih ustanova, od ministarstava do škola, obdaništa, policijskih stanica… Računaju se i zastave koje se kače unutar nekih od tih objekata, prilikom javnog obraćanja govornika. Važe se i one majušnog formata što dekorišu konferencijske stolove, dižući nivo razgovora u televizijskom prenosu, a time i u svesti gledalaca.
Pri računanju opsega tržišta, u obzir bi se morale uzeti i specifičnije nabavke „najvećih“ državnih znamenja, svakih malo nadmašenih novom megalomanijom. Jer, što je zastava veća, veće je i rodoljublje, poruka je takvog preterivanja. Međutim, osim brojem i veličinom, barjaci su izgubili na dignitetu i isticanjem na neumesne načine, od kojih se jednog svi dobro sećamo. Radi se, naravno, o Generalnoj skupštini UN u Njujorku, gde je maja prošle godine izglasana Rezolucija o genocidu u Srebrenici. A naš se predsednik Aleksandar Vučić zaogrnuo srpskom trobojkom, manifestujući protivljenje odluci.
Zastava nije za obući
Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne nije mogao da predvidi takav, drastičan slučaj odnosa prema simbolu naše države, pa ga nije ni zabranio. Omogućivši njegovo međunarodno sramoćenje.
Taj simbol dobija sasvim drugi smisao u rukama pobunjenih studenata, koji njime pronose ideju o demokratski uređenoj zemlji, kada je državna zastava u pitanju (ona s grbom). A bratstvo naroda, kada se radi o trobojci bez grba, onoj tzv. „narodnoj“. Barjake nose i pristalice drugačijih ideologija na organizovanim skupovima, koji ponekad liče na prizor Kosovskog boja Paje Jovanovića.
Kite se i prozori privatnih stanova, obeležavaju pojedine kuće po selima, da bi stanovnici poentirali svoj politički stav, ili nešto od ovog dobili. Kao da sve živo vapi za kolektivnom identifikacijom.
Dakle, potreba za zastavama je ogromna, na šta tržište spremno odgovara, pa su stranice internet pretraživača prepune ponuđača takvih usluga. Osim mnoštva firmi koje se bave digitalnom štampom na tekstilu, pa ih tako možete naručiti, srpske trobojke mogu da se kupe i po kineskim radnjama punim svakojake robe.
Svetinja je tako postala predmet ozbiljnog biznisa, uz sva nezamisliva, a opet sasvim izvesna ugrađivanja, bar kad posmatramo javne nabavke zastava. A one idu preko Uprave za zajedničke poslove republičkih ili pokrajinskih organa, i sprovode se periodično, po ko zna kako sračunatoj dinamici. Na republičkom nivou, primat među prvorangiranim u poslednjih pet godina drže DPC d.o.o, i Textile printing team d.o.o, sa milionskim godišnjim obrtima.
Ne ulazeći trenutno u način na koji su pomenuti došli do svog „tržišnog“ rejtinga, osvrnućemo se na jedan detalj. Naime, prilikom raspisivanja javnog poziva decembra 2021. za nabavku državnih zastava za objekte republičkih organa, uvedena je novina obaveznog potpisivanja Izjave o čuvanju poverljivih podataka. Time je data usluga postala „poslovna tajna“, a podaci zaštićeni od svih vrsta „zloupotreba“ (pa, valjda, i one od strane veštačke inteligencije).
Osim mnoštva firmi koje se bave digitalnom štampom na tekstilu, pa ih tako možete naručiti, srpske trobojke mogu da se kupe i po kineskim radnjama punim svakojake robe
U tom cilju, privredni subjekt kome je dodeljen posao, postao je dužan „da u roku od tri dana, od dana zaključenja Ugovora, dostavi Naručiocu popunjen Upitnik sa identifikacionim podacima lica i vozila koja će biti angažovana na realizaciji predmetne nabavke u skladu sa zahtevima Ministarstva unutrašnjih poslova, radi bezbednosne provere“. Time smo valjda dobijali garanciju da nam barjake neće štancovati izdajnici.
Od potpisivanja izjave i podnošenja shodne dokumentacije, čini se da se odustalo 2023, možda i zato što se unapred znalo da će u trci da pobedi „proverena“ firma.
A nekad je za posmatrane poslove bila nadležna Radna žena, od šezdesetih prošlog veka smeštena u lokalu na uglu Vlajkovićeve i Kosovske ulice u Beogradu. Kada je tačno taj lokal, izloga uvek punog barjaka (ali i radnih uniformi, i sličnih aksesoara) nestao, niko se ne seća, zagušen svim drugim promenama.
Prilikom raspisivanja javnog poziva decembra 2021, za nabavku državnih zastava za objekte republičkih organa, uvedena je novina obaveznog potpisivanja Izjave o čuvanju poverljivih podataka. Time je data usluga postala „poslovna tajna“
U međuvremenu je Radna žena bila vrlo zaposlena, s obzirom na broj država koje su se u tom razdoblju smenjivale u ovom našem geografskom okviru. Raspad države i višestranačje proširilo je lepezu motiva, jer su se šile i zastave SPS-a, JUL-a, SPO-a, DOS-a, DS-a… „Jačanje“ sporta povuklo je intenzivnije šivenje barjaka Crvene zvezde, Partizana, Obilića, dok je Željko Ražnatović Arkan postao najviđenija mušterija, prvo kao vođa Zvezdinih navijača, a potom vlasnik Obilića.
I po načinu izrade, zastave su se razlikovale, pa je osim štampanih i šivenih tzv. francuskim štepom, bilo i onih oplemenjenih vezom, aplikacijama ili resama. Složenost procesa i utrošeno vreme, diktirali su cenu, pa je zastava SAD bila među najskupljima, „zbog onih silnih zvezdica koje su morale da se prišiju“, kako je svojevremeno za Vreme rekla Branka Kovač, šefica proizvodnje u Radnoj ženi.
Proleteri izašli iz mode
Po obrtu, Kovač je mogla da iznutra prati političke promene, zapazivši da je izlazak iz socijalizma uslovio sve manju potražnju zastave SKJ, sa sve natpisom „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ (tako komplikovanom za napraviti, po njenom svedočenju).
Razjedinjavanje jugoslovenskih proletera (tj. raspad države), pratila je sledeća anegdota: baš su zaposlene bile sašile hrvatsku zastavu, i stavile je u izlog, pojavio se neki „tip, opasnog izgleda i nauma“, i stao da zakera. Kako je mušterija uvek u pravu, Kovač je sporni predmet uklonila iz izloga. Radna žena, naravno, nije prestala da pravi hrvatske barjake, dok su sigurne mušterije bili oni što bi ih kasnije spaljivali pred kamerama, „na odgovarajućim mitinzima“.
Zaposlene u tom državnom preduzeću, njih četrdesetak, bile su adekvatno nagrađene, primajući i po 18 plata godišnje. Danas se pojedine zastave šiju „besplatno“ (na način sličan funkcionisanju beogradskog javnog prevoza). Jer, za čije babe zdravlja bi izvesne J. M. i I. S. (puna imena poznata su redakciji Informera, odakle data vest potiče) sašile tada najduži srpski barjak od 103 metra, a povodom proslave Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave u Jagodini, te 2021?
Čija je najveća?
U međuvremenu smo, nakon niza pomeranja granica, dobili zvaničnu rekorderku od 200 metara, razvijenu 11. aprila, kada je započet trodnevni (SNS) skup „Ne damo Srbiju“. Nadahnuti govor predsednika Vučića, koji je šampionski barjak poneo, o tome kako „svaki njen metar govori o našim korenima, o borbi, o ljubavi prema otadžbini“, demantovao je odmah KoSSev. Ustvrdivši da titulu najduže zastave nosi ona raširena dve godine ranije u Zvečanu, kada su „upravo strukture vezane sa SNS-om, odnosno Srpskom listom, protestno razvukle barjak od možda i 300 metara, а reagujući na zauzimanje srpskih institucija od strane vlasti Kosova.
Kada je tačno „Radna žena“, od šezdesetih prošlog veka smeštena u lokalu na uglu Vlajkovićeve i Kosovske ulice u Beogradu, izloga uvek punog barjaka, nestala, niko se ne seća, zagušen svim drugim promenama
Kosovski Srbi (mahom iz okrilja Srpske liste, kao i oni ucenjeni), vodani su svuda po potrebi vladajućih (pa i kampovali u Pionirskom parku), uvek obeleženi novim državnim zastavama. Dok su one po njihovim prebivalištima, listom ofucane i dronjave, prepuštene zubu vremena.
To u prestonici prosto ne može da se desi, ali već u Novom Sadu može, kako je izveštavao portal Autonomija u junu 2015. „Na zgradi u kojoj se nalaze dva gradska javna preduzeća (Informatika i Urbanizam), kojima rukovode tzv. patriJote, vijori se poderana zastava Srbije“, svedena na srpsku „dvobojku“, zbog iscepanog belog dela zastave. Portal je taj „nemar“ pripisao „patriJotizmu – kao zgodnom izgovoru za smeštanje zadnjica u fotelje, a na našu grbaču“, što važi i za druge naručioce.
I crkveni simboli u masovnoj prodaji
U mahnitost tržišta uključili su se i crkveni simboli, multiplikovani na zastavama studenata u bojkotu, s verujućim bekgraundom. Kako njihov broj nije naročit, može da se pretpostavi da su one proizvod kakve male štamparije, za razliku od svojih gizdavih uzora, što se pronose za sakralnih procesija.
Za izradu poslednjih, nadležna je SPC, sklona „poslovnim tajnama“ čak i više nego sama država, pa su autori tih raskošnih barjaka sa zlatovezom – nepoznati. Srećom, pučke kopije, sa štampanim ocilima, Hristom, Bogorodicom.., mogu da se nabave u maloprodaji, po crkvenim prodavnicama.
U toj masi zastava i papazjaniji poruka, potpuno se potire smisao simbolike, i gubi svaka računica. Njen budžetski deo, kontinuirano nametnut, trebalo bi da nas zanima, kao jedna od polugica korupcije. Istina, ništavna, u odnosu na mnoge druge oblasti.
