Od 2022. godine promenile su se u Srbiji tri vlade i tri direktora Bezbednosno-informativne agencije, a stanje na čelu policije je neizmenjeno – prazno. U tom periodu Bratislav Gašić i Aleksandar Vulin zamenili su mesta direktora BIA i ministra unutrašnjih poslova i nijednome nije trebala pomoć stručnog i odgovornog direktora policije u onome što su bar deklarativno bili prioriteti svih proteklih vlada – borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Doduše, Gašić jeste poželeo da se ova pozicija popuni, ali na njegov način, te je pokušao da izmeni zakonske kriterijume za izbor šefa policije.
Za direktora BIA, međutim, nikakvi kriterijumi nisu predviđeni – ni struka ni nauka, ni profesionalno iskustvo, ni dokazan integritet, ni nepripadnost političkoj stranci. Pripadnik službe bezbednosti prolazi bezbednosnu proveru, ne može biti član političke stranke i mora postupati „prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno“, ali ništa od toga nije eksplicitno predviđeno za direktora Agencije. To je bila dovoljna rupa u zakonu da se kroz nju tendencioznim tumačenjem u vrh BIA provuku visoki partijski funkcioneri, a koji su potom bili ljubazni da tokom mandata „zamrznu“ svoje stranačko članstvo.
Direktora BIA imenuje i razrešava Vlada po sopstvenom nahođenju, uz konsultovanje sa Savetom za nacionalnu bezbednost. U tom Savetu sede članovi te iste vlade, direktori službi bezbednosti, načelnik Generalštaba i predsednik Republike, koji saziva sednice ovog tela i predsedava njima. Ko zaista donosi odluke pokazalo je upravo saopštenje Saveta koje je objavio predsednik Republike, a u kojem se tvrdi da je ovo telo „dalo saglasnost“ za imenovanje Vladimira Orlića, visokog funkcionera i poslanika Srpske napredne stranke, na čelo najvažnije bezbednosno-obaveštajne službe u zemlji. Tako je predsednik preduhitrio Vladu, i davanje (neobavezujućeg) mišljenja protumačio kao davanje saglasnosti.
Od 2015. ponovo kreće centralizacija odlučivanja u MUP-u, od običnog odgovora na upit medija do upravljanja ljudskim resursima. Tako se, na primer, načelnici lokalnih policijskih uprava određuju u Beogradu i skoro ne polažu nikakve račune lokalnim vlastima i stanovnicima
Ovo saopštenje upalilo bi nekoliko crvenih lampica da uzde vlasti u Srbiji nisu davno popucale. U zarobljenoj državi građani su se svikli na koncentraciju političke moći i stapanje vladajuće stranke sa državom. Kada se uvije u narative čuvanja nacionalnog interesa, hroničnih kriza, borbe protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, takvo stanje se čak smatra poželjnim. U zarobljenoj državi institucije su svedene na fasadu demokratije i vladavine prava. Na njihovo čelo po pravilu se postavljaju partiji lojalni ljudi, oni koji neće talasati, oni koji će braniti vlast i od sopstvenih nadležnosti.
U takvom sistemu evo već dve i po godine nema mesta za direktora policije, osobe koja bi morala da štiti operativnu autonomiju policije od upliva politike, bilo da ona dolazi u liku ministra unutrašnjih poslova, premijera ili predsednika Republike. Direktora postavlja Vlada na mandat od pet godina nakon sprovedenog javnog konkursa, a kandidat mora da ima visokoškolsko obrazovanje i petnaest godina staža u policiji na rukovodećim radnim mestima. U drugom Nacrtu zakona o unutrašnjim poslovima iz decembra 2022. godine potonji kriterijum je izmenjen tako da se traži isti staž, ali ne nužno u policiji, već u nejasnoj kategoriji „poslova bezbednosti“. Pretpostavka je da se ovim zakonskim izmenama nastojalo omogućiti da na čelo policije bude postavljen kadar bezbednosnih službi. Za sada nije uspelo. Nacrt zakona je pod pritiskom javnosti iz sasvim drugih razloga povučen iz procedure, ali u dijalogu koji je potom usledio između MUP-a i civilnog društva nije bilo odstupanja od spornog novog rešenja, uprkos upornim kritikama.
Izvesno je da će nova vlada pokušati sa trećom verzijom istog zakona, te da će ponovo otvoriti pitanje uređenja izbora direktora policije, ali i niz drugih pitanja o tome u kom smeru se dalje razvija ovaj organ zakona i reda. Poslednje izmene Zakona o policiji i prethodne verzije Nacrta zakona o unutrašnjim poslovima ukazivale su na tri opasna trenda: veća ograničenja osnovnih prava i sloboda građana, pojačan nadzor nad stanovništvom naspram sužene mogućnosti javnog nadzora nad radom policije, te dalja politizacija policije kroz jačanje ovlašćenja ministra unutrašnjih poslova. To što Nacrt zakona nije usvojen nije sprečilo vladu da nabavlja softver za prepoznavanje lica ili da otvori Srednju školu unutrašnjih poslova bez ikakvog zakonskog osnova. Ovo su samo neki primeri kako je namera važnija od zakona.
Od nekadašnjeg pristupa 3D za reformu policije – demilitarizacija, decentralizacija i depolitizacija – malo šta je ostalo. Dok se policija formalno odvojila od vojnih struktura i obaveštajnih službi, sve češće prelivanje kadrova iz BIA u policiju i činjenica da BIA i dalje učestvuje u krivičnim istragama i ima policijska ovlašćenja, te da policija zavisi od BIA za primenu sofisticiranih posebnih dokaznih radnji, ne govore u prilog reformi. Od 2015. ponovo kreće centralizacija odlučivanja u MUP-u, od običnog odgovora na upit medija do upravljanja ljudskim resursima. Tako se, na primer, načelnici lokalnih policijskih uprava određuju u Beogradu i skoro ne polažu nikakve račune lokalnim vlastima i stanovnicima.
Poslednje izmene Zakona o policiji ukazale su na tri opasna trenda: veća ograničenja osnovnih prava i sloboda građana, pojačan nadzor nad stanovništvom naspram sužene mogućnosti javnog nadzora nad radom policije, te dalja politizacija policije kroz jačanje ovlašćenja ministra unutrašnjih poslova
Najveći problem srpske policije, međutim, ostaje u onom trećem D. Preterani upliv politike u operativni rad policije narušava njenu autonomiju i onemogućava efektivnu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. To su oblasti koje hronično i Evropska komisija ocenjuje kao najslabije tačke evropskog puta Srbije i zahteva ozbiljne reforme. Umesto da služi javnom interesu, zarobljena policija koči krivične istrage u politički osetljivim slučajevima, zastrašuje i bije učesnike antivladinih protesta, vrši odmazdu nad policijskim službenicima od integriteta, i pomaže vlasti da stekne političke poene putem promocije medijski atraktivnih policijskih akcija koje, kako se kasnije uglavnom ispostavi, ne vode sudskom epilogu.
Iako još uvek nema političke volje da se policija zaista reformiše iz režimskih snaga u servis građana, već je moguće iscrtati mapu puta koju bi istinska reforma trebalo da sledi. I već treba predočiti crvene linije koje će biti front sledeće, gotovo izvesne bitke oko zakonskih rešenja. Kratkoročno, treba sprečiti legalizaciju loše prakse i usvajanje regresivnih normi. Treba podsećati Vladu da što pre otvori javni konkurs za izbor direktora policije, ali i za popunjavanje čelnih mesta u sektorima MUP-a na kojima su već predugo (i nezakonito) vršioci dužnosti. Dugoročno, treba raditi na kreiranju modela zakona o unutrašnjim poslovima u skladu sa demokratskim standardima i dobrom uporednom praksom, vodeći računa i o našoj pravnoj tradiciji. Neki putokazi u tom smeru već su iskristalisani.
Neophodno je razgraničiti delokrug rada MUP-a i Direkcije policije, tako da se Ministarstvo bavi javnim politikama unutrašnjih poslova, strateškim i budžetskim pitanjima, a operativni policijski rad da se ostavi Direkciji. Preduslovi za operativnu autonomiju mogli bi se pospešiti ako bi Direkcija policije postala organ uprave u sastavu Ministarstva. Potrebno je bitno umanjiti mogućnosti ministra da utiče na policijski rad putem odlučivanja o imenovanjima i napredovanjima, davanja obavezujućih instrukcija ili uvidom u podatke iz istraga. Paralelno s tim važno je ojačati ulogu direktora policije koji bi se mogao odupreti političkim pritiscima. Ne treba dirati dobra rešenja, poput onog da šef mora da dođe iz redova policije. No, može se uneti veća transparentnost i odgovornost u postupak time što bi vlada morala da se konsultuje sa nadležnim skupštinskim odborom pre nego što izabere ili razreši direktora.
Potrebno je povećati kapacitete Sektora unutrašnje kontrole u MUP-u i njegovu autonomiju u odnosu na ministra. Tužioci moraju da imaju mogućnost sankcionisanja policijskih službenika koji se oglušuju o njihove naloge tokom krivičnih istraga. Nezavisne institucije treba da blagovremeno i bez straha vrše nadzor nad radom policije i o tome obaveštavaju javnost. Policija mora otvoreno i proaktivno da komunicira sa javnošću i da dosledno odgovara na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja. Važno je i delegirati više ovlašćenja područnim policijskim upravama i decentralizovati izbor njihovih načelnika. Najzad, da bi zaista bila percipirana kao servis građana, policija mora da pospeši preventivno naspram represivnog delovanja.
