Za razliku od mnogih drugih oblasti, gde vlast može da „namesti“ rezultate, poput izbora, rasta BDP-a, visine javnog duga, brojke koje govore o kvalitetu vazduha nemoguće je isfabrikovati. Očitavane ovde, preko mernih stanica državnog monitoringa, ali i preko satelitskih detekcija koncentracija zagađujućih materija (i na druge načine), te brojke neumitno govore da se Srbija već godinama nalazi među najzagađenijim zemljama Evrope.
Naš rejting u svetskim razmerama takođe je daleko od pohvalnog, pa smo prema World Air Quality Reportu za 2024. bili na 44. mestu po aerozagađenju, od 138 država obuhvaćenih merenjem. Rekorderi smo i po prekoračenju „nezdravih“ dana godišnje, pa su već u februaru 2026. iznad zakonskog limita za PM 10 suspendovane čestice bili Novi Pazar, Valjevo, Leskovac i Čačak. Lane smo dospeli i na treće mesto po prosečnoj koncentraciji PM 2,5 čestica među svim evropskim zemljama, prema monitoringu švedskog IQAir-a.
Te PM 2,5 čestice, 30 puta manje od preseka vlasi kose, smatraju se najopasnijim od svih polutanata, budući da zbog veličine prolaze sve barijere u disajnim putevima i lako prodiru u pluća. A odatle u krvotok, izazivajući najširi spektar oboljenja, od hroničnog bronhitisa, astme, povišenog krvnog pritiska, zadebljanja krvnih sudova… do preduslova za moždani udar, infarkt, kancer. I za Alchajmerovu demenciju, prema poslednjim istraživanjima.
Kad na redovno zagađenje od izduvnih gasova motornih vozila, krene da kulja dim iz odžaka kuća i malih kotlarnica, gde se loži sve i svašta, dobija se idealna kombinacija za „trovanje“ građana
Aerozagađenje utiče i na sterilnost, razvoj i rast dece, u Srbiji prouzrokujući 15.000 prevremenih smrti godišnje.
Izvori intoksikacije su nam dobro poznati, ne (toliko) zahvaljujući javnim institucijama, već organizacijama civilnog društva, čijih se stručnjaka mediji sete uglavnom u zimskom periodu. Kad na redovno zagađenje od izduvnih gasova (prosečno – prastarih) motornih vozila, krene da kulja dim iz odžaka kuća i malih kotlarnica, gde se loži sve i svašta (od železničkih pragova do plastike), dobija se idealna kombinacija za „trovanje“ građana.
Nije čudo da nas tada vazduh štipa za oči i nozdrve, posebno ako živimo u kotlini, sa manje vazdušnih strujanja, jedinih koji uz padavine mogu da nas izbave. Tako shvatamo da smo žrtve pogrešne ekološke politike, ili njenog potpunog izostanka. Jer strateški dokument Program zaštite vazduha za period od 2022. do 2030, tek je krenuo saimplementacijom, a da nisu predviđene sankcije za lokalne samouprave, jedine odgovorne da se taj program sprovede.
Lignit pomešan sa blatom
Što se tiče najvećih zagađivača – termoelektrana, kao baze proizvodnje domaće struje, one em koriste ugalj, neobnovljiv energent – ali jedini kojim Srbija (trenutno) raspolaže u zadovoljavajućoj meri – em je to lignit najgore kategorije. „Setimo se niza havarija u TENT-u u Obrenovcu tokom 2021. i 2022, izazvanih, između ostalog, i loženjem blata i niskokvalitetnog lignita, koji je bio pomešan sa mazutom, da bi smesa uopšte mogla da gori“, ističe meteorolog Milenko Jovanović, nekad načelnik Odeljenja za kvalitet vazduha u Agenciji za zaštitu životne sredine (SEPA), dok je ovo telo bilo koliko-toliko nezavisno.
Potom je naš sagovornik otpušten, iako uzbunjivač, i visoko stručan, pa vraćen na posao, a u međuvremenu je osnovao (skupa sa Dejanom Lekićem) Nacionalnu ekološku asocijaciju (NEA), koja nas pravovremeno (od 2021) obaveštava o svim „iskliznućima“ iz zakonski zacrtanih limita zagađujućih materija. Jer, već sutra je kasno da se adekvatno reaguje (apelima da se ne izlazi napolje, recimo).
Strateški dokument Program zaštite vazduha za period od 2022. do 2030, tek je krenuo sa implementacijom
Inače, sagorevanjem mazuta i uglja emituje se širok spektar polutanata: sumpor-dioksid, azotni oksidi, teški metali (kao što su olovo, kadmijum, arsen), PM 10 čestice, pored dima, čađi i pomenutih, najopasnijih PM 2,5 čestica. U konačnici afera u TENT-u, ali i RB Kolubara, odakle je to zagađenje krenulo, v. d. direktora EPS-a Milorad Grčić podneo je ostavku, u martu 2022, bez rasvetljenih finansijskih malverzacija. Ali i bez poboljšanja srpskog vazduha.
Tako je, prema podacima NEAza 2025, Novi Pazar lane višestruko premašio dozvoljene koncentracije (onih istih) PM 2,5 čestica, nadmašujući čak i sopstvene rezultate iz 2024. Slična situacija zabeležena je i u Užicu, Kraljevu, Pirotu (najdrastičnije), Lazarevcu, Zemunu… SEPA će sve te podatke potvrditi, ali u svom tradicionalno zakasnelom izveštaju – tek naredne godine.
U ovom „aktuelnom“, za pretprošlu godinu, SEPA je iskoristila priliku da izvrne istinu, tvrdeći da je u „zoni Srbija“ vazduh prve kategorije, osim u Pirotu, Kraljevu, Čačku, Novom Pazaru i još mnogim drugim gradovima, prećutavši da postoje mesta gde se zagađenje i ne meri. „Jedino ispravno je bilo da se kaže da je vazduh u zoni Srbija (i zoni Vojvodina) prekomerno zagađen, sem u gradovima gde monitoring pokazuje suprotno, a mogu se izbrojati na prste“, Jovanović navodi.
Ipak, za svih ovih 15 godina, od kad su nam poznate poražavajuće brojke, gotovo ništa nije urađeno po pitanju poboljšanja kvaliteta vazduha. Štaviše, vlasti pojedinih gradova i opština (poput Leskovca) čak su i odbijale da prime merne stanice – iz EU donacija – verovatno kako ne bi morale ništa da preduzmu. Pa ni da sastaveobavezujući Plan kvaliteta vazduha, od koga formalno počinju sve aktivnosti vezane za upravljanje onim što dišemo.
Nove merne stanice – više zagađenja
„U tom planu moraju da budu pobrojani svi lokalni zagađivači, kao i vremenski ograničene mere poboljšanja situacije, kao što je ugradnja filtera, zamena ložišta, prelazak sa struje na gas, u saglasnosti sa konkretnim karakteristikama područja“, naglašava naš sagovornik. Tek posle ide sprovođenje ovih mera, što je na još dužem štapu, i daleko izvan fokusa nadležnih.
Doduše neke su mere ipak preduzete, negde stavljen filter, negde ugašeno ložište. Međutim, iako dobre, te mere su kvantitativno nedovoljne, u poređenju sa količinom „otrova“ koji udišemo.
Otrovi se od 2024. detektuju i u manjim mestima, zahvaljujući donacijama EU u mernim instrumentima, što je rezultiralo statističkom pogoršanju rezultata kvaliteta vazduha. Idući u susret problemu, navodno, beogradske vlasti su nabavile 20 novih mernih stanica, za oko tri miliona evra, iako one nisu bile potrebne prestonici, već dobro pokrivenoj monitoringom.
Strateški dokument Program zaštite vazduha za period od 2022. do 2030, tek je krenuo sa implementacijom
Još luđe, milion evra otišao je na AI softver za predikciju aerozagađenja, što se baš nigde na svetu ne primenjuje. Upustile su se prestoničke vlasti u još jedan apsurd, pa montirale prečišćivač vazduha na otvorenom, na početku Knez Mihailove ulice. Slične uređaje sa istom funkcijom, dobile su i javne ustanove, škole, bolnice, vrtići…
Za sva druga mesta – ništa, pa će građanima uskoro biti potreban flaširani vazduh, u količini zavisnoj od mesta boravka.
Rešavanje tog problema koji se nadvija nad Srbijom, državu bi trebalo da košta 2,6 milijardi evra, prema pomenutom Programu zaštite vazduha. „Realna cena mogla bi da izađe na četiri milijarde evra, jer u dokument nisu ušli mnogi gradovi sa takođe prekomerno zagađenim vazduhom, koji nisu imali relevantan monitoring u vreme kada je Program formiran, poput Leskovca, Novog Pazara, Prokuplja, Požege, Inđije, Vranja, Prijepolja, Surdulice… A neka mesta ga i dalje nemaju“, meteorolog ističe
Pa opet bi to bilo neuporedivo jeftinije od Ekspa, dodaćemo.
U kontekstu posledica, izraženih u broju bolničkih kreveta, angažmanu medicinskog osoblja, lekovima… i na koncu – sahranama ljudi koji su još mogli da privređuju, ta svota je smešna (pa i više puta prekardašena, korupcijom ili realnim poteškoćama). Međutim, ne želeći da vidi dalje od nosa (ili od željene ugradnje u netransparentnije projekte), naša vlast se i dalje bavi propagandom. Iako udiše isti taj prljavi vazduh, kao i njihova deca.
Zato može zelenilom da proglasi saksijske biljke po žardinjerama, u svim depandansama Beograda na vodi, gde je ono sa kontaktom sa tlom uveliko istrebljeno. I da krči Topčider, na ime izgradnje luksuznih stambenih kompleksa. Ili Ušće, zarad delfinarijuma.
„Iako ekstremno važno, do mere da je njihova seča veliki zločin, drveće nam pomaže samo u periodu kad proizvodi hlorofil“, naglašava Jovanović. Kad otpadne lišće, ponovo se vraćamo na suštinu, onih milion i po ložišta u Srbiji. Štetnih ne samo po vazduh, već i po nadzemne i podzemne vode, i zemljište, i po sav živi svet na tom području, i šire.
