Nakon izveštaja Ekspertske radne grupe BU koja je formirana da bi se ispitala tri studentska zahteva, vlast ga je ocenila kao sramotu za Univerzitet, nazvala „zamajavanjem naroda“ i optužila rektora za vojni puč. Vanja Bajović, vanredna profesorka Pravnog fakulteta koja je radila na izveštaju, za Radar kaže da je on urađen iz najbolje namere da bi se doprinelo izlasku iz krize, ali da su po svemu sudeći uspeli samo da razljute vlast. Da li su bar pomogli studentima, ne znamo jer su tih dana bili preokupirani subotnjim protestom u Beogradu.
Šta se dogodilo 15. marta?
Teško pitanje, s obzirom da to još uvek niko ne zna. Ono što je sigurno je da se dogodio najveći skup u istoriji Srbije, moguće jedan od najvećih skupova i u istoriji Evrope na kom nije bilo krvi, u smislu ubistava ili teških telesnih povreda, iako je vlast uporno, nedeljama pre skupa, servirala taj narativ ne bi li ljude zastrašila i odvratila od dolaska na skup. Međutim, mi ne znamo šta se dogodilo u delu kada je nastala panika i stampedo, a u javnosti se pojavila opravdana sumnja da je policija koristila neka nezakonita sredstva. Sada je čitava pažnja javnosti preusmerena na to i traži se odgovor – šta se tu desilo? Ono na šta se treba fokusirati jeste da je bio najveći skup, da je bio miran skup i na tome stvarno treba odati priznanje i studentima i svima koji su došli.
Takvu vrstu oružja, pa čak i najavu njegove nabavke, vlast je pokušala da legalizuje predlogom zakona o policiji iz 2022, koji tada nije prošao. Da li imate utisak da njima nedostaje represija koju su tada želeli da ozakone i da bi sada hteli da je uvedu na mala vrata?
Imam sumnju da oni primenjuju mnoge mere koje zakonski nisu prošle, kao što je bila afera sa nezakonitim hakerskim alatima za koje je Amnesty International naveo da ih koristi BIA. Evropski parlament je pre par godina objavio studiju po kojoj je Srbija jedan od kupaca programa FinFisher i da je na listi zemalja koje koriste hakerske alate koji nemaju zakonsko utemeljenje. Znajući to, da se mnoga sredstva koriste bez zakonitog uporišta, ne bi me iznenadilo i da se koristi zvučni top ili druga oružja. Međutim to je teško dokazivo, budući da nemamo objavljene tendere u pogledu svih nabavki vojske ili policije, pa i ne znamo šta je sve kupovano. Kao što ćemo teško dokazati da je BIA hakovala telefone, tako ćemo i teško dokazati da je korišćen zvučni top, osim ako bi procurile neke insajderske informacije od uzbunjivača. Mi nemamo vladavinu prava, zakoni važe za nas „obične smrtnike“, dok se za povlašćene ne primenjuju.
Ova vlast ima direktora pečenjare na čelu EPS-a, 25-godišnjaka na čelu Fonda PIO, ministarku koja laže da je završila FPN, pa ne biva ni postiđena što je uhvaćena u laži
U ovom trenutku imamo mnoge tužbe i peticije koje su okrenute ka međunarodnoj zajednici jer se radi o oružju koje je zabranjeno u svetu. Da li bi imalo efekta ako bi se Ujedinjene nacije ili neko drugi umešao?
Mislim da bilo kakav pritisak mora da ima efekta i da međunarodna zajednica mora da bude upozorena o ovome šta se dešava u Srbiji, a da li će reagovati – to je na njoj. Još od poslednjih izbora sam prilično skeptična po pitanju njene reakcije i za sada vidim samo podršku koju pruža Vučiću. Ona stiže od Ursule fon der Lajen, Trampov sin je došao baš uoči velikog skupa, Olaf Šolc je nedavno pregovarao sa njim oko litijuma… međunarodna zajednica dakle gleda isključivo svoje interese. Kada to kažem, mislim na vladajuće strukture u inostranstvu, ne i na njihove građane ili medije koji su zaista veličanstveno izveštavali o protestima koji su se dešavali u subotu, pa ako ništa drugo makar je ceo svet video da ova vlast nema legitimitet ni poverenje naroda.
A koja je uloga tužilaštva u celoj ovoj priči? Ima li nameru da radi svoj posao ili da posluša Vučića i pohapsi one koji šire paniku jer ih je upozorio da „on zna da ništa nije bilo“?
Više javno tužilaštvo u Beogradu je već izdalo saopštenje da se krene sa identifikacijom onih koji uznemiravaju javnost i šire paniku tvrdnjama da je u subotu korišćen zvučni top! Kompletni paradoks! Umesto da istražuje šta je to što smo svi prisutni čuli u subotu, što je to izazvalo stampedo u kome su građani mogli da izgube glavu, tužilaštvo traži identifikaciju onih koji su rekli da su nešto neobično čuli i bežali! Građani ne znaju šta je to što je korišćeno u subotu, a u uređenoj državi zadatak tužilaštva bi bio upravo to da ispita i da proveri da li za korišćenje „tog nečega“ postoji zakonsko uporište. O. K., nije se radilo o zvučnom topu, šta je onda upotrebljeno? Normalno je da narod izražava sumnju, strah, bojazan. Bili smo tamo, videli smo šta se desilo, čuli smo šta se desilo i sada pokušavaju da nas naprave ludima, da širimo nekakve dezinformacije. Ne znam više kome su te informacije upućene i do koga mogu da dopru. Da li do onih koji i dalje veruju režimskim medijima ili je pak njihov cilj da nas uplaše, zastraše i na taj način pokušaju da spreče dalje iznošenje ovakvih strahova.
Studentske blokade su počele zbog toga što tužilaštvo nije radilo svoj posao, vlast nas uporno ubeđuje kako su studentski zahtevi ispunjeni, a mi trenutno imamo situaciju da tužilaštvo ne samo da ne radi svoj posao već i dalje primenjuje istu mantru. Štiti Ćacilend, zastrašuje građane hapšenjima….
Ako je širenje panike da neko kaže da se uplašio od zvučnog topa, zašto nije širenje panike to što je Vučić nedelju dana pričao da će nasilno biti okupirane Skupština i RTS?
Upravo zbog toga o čemu govorimo, zato što se zakoni primenjuju selektivno i zato što važe samo za „obične smrtnike“ u ovim slučajevima protivnike režima. U pravnom smislu, naravno da to može da se tumači kao širenje panike, baš kao što je širenje panike i postavljanje kampa za „studente koji žele da uče“ u Pionirskom parku. Postoje snimci na kojima vidimo da se u tom kampu nisu nalazili samo studenti već bivši pripadnici jedinice za specijalne operacije, lica iz kriminalnih miljea, učesnici rijaliti programa, čelnici pojedinih opštine i socijalni slučajevi koji zbog novčane naknade tu sede. Dolazili su pravi studenti sa indeksom, sa ciljem da uđu u taj park i pristup im nije dozvoljen. Pa se postavlja pitanje šta je sve to? Skup studenata koji „žele da uče“ u kome studentima sa indeksom nije dozvoljen pristup, ili paravan za zastrašivanje, „živi zid“ oko Predsedništva, rijaliti predstava za gledaoce režimskih medija… Mnogima je unelo paniku to što su deljeni snimci iz tog kampa u kome lica iz kriminalnih miljea planiraju akcije napada na demonstrante, u kome se prisutnima isplaćuje novac, u kome se nalaze šatori u kojima ne znamo šta se nalazi i da li se nalazilo oružje, pa da li je tužilaštvo to proveravalo? Izgleda da tužilaštvo pod „širenjem panike“ tumači samo ono što širi paniku vladajućoj strukturi, ne i građanima.
Kada ste napravili izveštaj o ispunjenosti studentskih zahteva, rečeno je da je to deo obojene revolucije i da se u tome vidi element krivičnog dela. U čemu ste pogrešili?
Sve što smo napisali u izveštaju potkrepljeno je činjenicama. Vrhovno javno tužilaštvo nam je izašlo u susret i dostavilo detaljne informacije o svim pokrenutim postupcima u vezi sa napadačima na demonstrante počevši od 5. novembra kada je i održan prvi veliki protestni skup ispred Gradske kuće u Novom Sadu. Činjenica je da protiv svih lica taksativno navedenih u studentskim zahtevima još uvek nisu pokrenuti krivični postupci, niti su ona razrešena javnih funkcija. Uostalom, kako to i da tvrdimo kada su svi videli da se Aleksandar Jokić, identifikovan kao učesnik organizovanih napada na studente FDU, slika na nekom otvaranju sa predsednikom Republike, ili kada se objave slike Damira Zobenice u kampu u Pionirskom parku.
Dakle, ako je vlast od nas očekivala da lažemo da su zahtevi ispunjeni sa ciljem da bi na taj način zaustavili blokade, nama ni ljudsko ni profesionalno dostojanstvo tako nešto ne dozvoljava. Sve što smo izneli potkrepljeno je činjenicama, a sada nek studenti procene da li su njihovi zahtevi ispunjeni ili nisu.
Vlast Mići Megatrendu ekspresno vraća akreditaciju za rad, nakon što zapreti da će u javnost izneti spisak funkcionera sa kupljenim diplomama, smenjuje direktora Instituta za javno zdravlje koji javnost upozori da su u vodi za piće pronađeni crvi i na njegovo mesto postavlja ljude po partijskoj liniji…
Pa koje ste onda krivično delo počinili, što vam vlast imputira?
Ne znam, osim ako je iznošenje istine krivično delo, a nisam čula nijedan pravni argument zašto naš izveštaj ne valja, volela bih da čujem. Naravno da vlast kada joj nešto ne ide u prilog koristi političke floskule i lepi etikete da je taj stav izdajnički, da nije u interesu Srbije, poistovećujući interese Srbije sa svojim ličnim interesima. To su već oprobane metode kojima se služe godinama, ali je dobro što su tokom studentske pobune sve te metode dodatno ogoljene i sve više se ogoljavaju…Narod se oslobađa straha, prestaje da ćuti i trpi, i to je ono što ovu vlast plaši… Zato se i nastavlja sa mantrom targetiranja, diskreditacija, zastrašivanja…
Šta je sa prvim studentskim zahtevom da se objavi dokumentacija vezana za nadstrešnicu?
Nije objavljena, a mi moramo da studentima skrenemo pažnju i da ne može da bude objavljena jer je nema. Kako da bude objavljeno nešto što ne postoji, a konkursna dokumentacija recimo ne postoji. Tu se onda postavlja pitanje kako su uopšte birali podizvođače, ako nije bilo konkursa? Po kom osnovu i ko ih je birao? To su sve pitanja na koja i dalje tražimo odgovor i ovako možemo unedogled. Nakon što je naš izveštaj procurio u javnost, Vlada je objavila još nešto i sada tako možemo da prolongiramo godinama i da nam jednom mesečno dodaju po jedan dokument. Ali to nije suština. Već na osnovu onoga što je objavljeno vidimo koliko su propusta napravili i u tom kontekstu bi tužilaštvo i drugi nadležni organi trebalo da reaguju, da su nezavisni. Čak i ako prihvatimo teško održivu tezu vlasti da je za pad nadstrešnice kriva „isključivo struka“ onda se logično postavlja pitanje šta je sa odgovornošću glavnih izvođača, kineskih kompanija, koje su po ugovoru odgovorne za propuste svih podizvođača? Međutim, proizlazi da je Železnička stanica u Novom Sadu otvorena pre tehničkog prijema radova i upotrebne dozvole, pa se logično nameće pitanje ko ju je, iz kojih razloga i po kom osnovu otvorio? Mnoga pitanja su ovde još uvek nerazjašnjena, a objavljena dokumentacija budi sumnju u duboku, sistemsku korupciju koja bi nalagala preispitivanje i drugih infrastrukturnih projekata.
Nije se radilo o zvučnom topu, šta je onda upotrebljeno? Bili smo tamo, videli smo šta se desilo, čuli smo šta se desilo i sada pokušavaju da nas naprave ludima, da širimo nekakve dezinformacije
Ocenili ste da treći zahtev nije ispunjen, a vlast nas uverava da jeste nakon što je predsednik pomilovao neka lica?
U pogledu svih zahteva nismo iznosili ocene da li su ispunjeni ili ne, izneli smo činjenice šta je urađeno, objasnili šta pomilovanje znači, a na studentima je da procene da li su zahtevi ispunjeni. Posebno u pogledu trećeg zahteva nismo mogli da iznesemo takvu ocenu, jer nam Ministarstvo pravde, nadležno da predlaže pomilovanja, uopšte nije dostavilo dokumentaciju u pogledu kojih lica su tražena pomilovanja i za koja krivična dela.
Uveravanje vlasti da su „zahtevi ispunjeni“ samo mi rađa sumnju da vlast uopšte ne razume suštinu studentskih zahteva, pa čak i da ima dobru volju da ih ispuni, ona ne zna kako da to uradi. Tačno je da je pomilovanje bilo najbrži način da se odbace krivične prijave i obustavi krivični postupci, ali da li je to suština? Taj treći studentski zahtev je postavljan nakon protesta ispred Gradske kuće u Novom Sadu 5. novembra, kada su objavljeni snimci policije u civilu koja hapsi građane i krivično ih gone zbog napada na službena lica. Pravno posmatrano, ne možete da znate da se radilo o službenom licu ako je policija bila u civilu i nije se predstavila pre primene ovlašćenja, bili ste u zabludi, a neotklonjiva zabluda isključuje postojanje krivičnog dela, pa se postavlja pitanje po kom osnovu su u tom slučaju uopšte određivani pritvori i pokretani krivični postupci? Nakon pomilovanja javnost je ostala uskraćena za mnoge odgovore. Da li su Gradsku kuću napadali demonstranti, ili su Gradsku kuću napadali ubačeni elementi SNS-a? Ko je taj ko je provocirao nemire i sukobe? Da li je policija postupala u skladu sa ovlašćenjima, da li je uopšte bilo osnova za pokretanje postupka protiv demonstranata? Sve ove činjenice su ostale pod sumnjom i mogle su se utvrditi jedino u krivičnom postupku. Međutim, krivični postupci dugo traju, a pomilovanje je bilo najbrži način da se oni obustave, što su studenti tražili.
Sva ova pitanja koja su postavljana 5. novembra na protestu u Novom Sadu, ponovo su se aktuelizovala 15. marta u Beogradu, kada je ponovo postojala sumnja i strah da će ubačeni elementi izazivati nerede, a plašim se da će isto biti i na svakom budućem protestu.
Postoji li uopšte stručnost i ekspertiza u ovoj državi koju vlast ne nipodaštava? I kakav dijalog može da se vodi kada Ana Brnabić optužuje rektora Đokića za umešanost u vojni puč?
Ova vlast ne voli akademsku zajednicu, slobodne i misleće ljude i ne prihvata kritičko mišljenje. Ona ima direktora pečenjare na čelu EPS-a, 25-godišnjaka na čelu Fonda PIO, ministarku koja laže da je završila FPN, pa ne biva ni postiđena što je uhvaćena u laži, vlast Mići Megatrendu ekspresno vraća akreditaciju za rad, nakon što zapreti da će u javnost izneti spisak funkcionera sa kupljenim diplomama, smenjuje direktora Instituta za javno zdravlje koji javnost upozori da su u vodi za piće pronađeni crvi i na njegovo mesto postavlja ljude po partijskoj liniji… Vlast veliča i nagrađuje podobne i poslušne, a omalovažava i diskredituje svaku ekspertizu ili kritičko mišljenje koje joj ne ide u prilog. Od početka studentskih blokada rektorat je stao na stranu studenata i jasno je apelovao na mirne proteste, tako da ovaj napad na rektora mogu da tumačim samo kao napad na ceo Univerzitet, koji Ana Brnabić očigledno doživljava kao neprijatelja. I ne samo ona, u režimskim tabloidima poslednjih dana izlaze skandalozni tekstovi o rektoru koji je navodno „pripremao vojni udar“ i „obojenu revoluciju“, što predstavlja klasično zastrašivanje i targetiranje koje može biti veoma opasno i samo doprinosi dubljim podelama i rasplamsavanju sukoba.
I gde smo sada kada nam vlast nudi izbore koje nećemo pod postojećim uslovima, a studenti zborove umesto prelazne vlade?
Građani veruju studentima, polažu nade u njih, što pokazuju ne samo mnoge ankete već i milion građana na skupu 15. marta. Veruju im jer prepoznaju iskrenu i neinteresnu borbu za bolje i pravednije društvo, za odgovornost i vladavinu prava. Građani su jasno pokazali da žele promenu i da ne prihvataju izbore pod uslovima koji nisu fer i demokratski. Studenti su uneli novu energiju i nadu u političku scenu, i to je dragoceno. Njihova iskrenost i posvećenost inspirišu mnoge, ali odgovornost da se ta energija pretoči u konkretne političke promene ostaje i dalje ključno pitanje.
Zbor kao model odlučivanja ima svoju vrednost u demokratizaciji javnog prostora, ali se postavlja pitanje njegove efikasnosti u okolnostima gde se suočavamo sa čvrstim institucionalnim otporom i hitnošću političkih promena. Zato je važno pronaći način da se građanski pritisak pretoči u mehanizme koji mogu doneti stvarne promene, bez gubljenja snage i zamora koji bi ostavio prostora za status quo.
