Cogito, ergo sum! – još uvek mi iz gimnazijskih dana odzvanjaju reči mog profesora filozofije koji je svoje učenike, od kojih su neki postali sudije, advokati i tužioci, učio šta je sloboda. Pamtim i danas kako je zborio taj mudri učitelj: „Učenici moji, jedino autonoman čovek može slobodno misliti, pa samim tim i postojati!“ Zatim je znao dodati ponešto i od Froma: „Važno je biti (čovek prim. аut.), a ne samo postojati!“ Pričao nam je da je za to potrebno mnogo učenja i rada na sebi, jer sa slobodom ide i odgovornost.
Na fakultetu sam doznao da je on izgovorene reči posudio od Renea Dekarta, filozofa racionaliste i osnivača kartezijanskog pokreta u 18. veku, a koji se zajedno sa prosvetiteljskim pokretom suprotstavljao hrišćanskim dogmama. Na krilima te borbe za slobodu protiv „srednjovekovnog mraka“, a koju su pre njih vodili Galilej, Kopernik, Đordano Bruno i mnogi drugi slobodnomisleći ljudi toga doba, izrasla je još jedna novovekovna ideja, i to ona Monteskjeova o trihotomnoj podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Naime, on je u svom čuvenom delu O duhu zakona koje je, pre svega, prožeto principom ljudske slobode kao najvišim principom, pisao kako vladu treba postaviti tako da niko ne treba da se plaši drugog, čime je u bitnom udario u same temelje monarhističkog apsolutizma i u velikoj meri uticao na ustave mnogih modernih država. Pa tako danas vidimo mnogobrojne ustavotvorce, inspirisane Monteskjeovim duhom da tri grane vlasti treba da stoje u odnosu ravnoteže i međusobnog proveravanja, s tim da se u zemljama liberalno-demokratskog poretka posebno naglašava da je sudska vlast nezavisna.
Zato je otpor važan, jer Stefanović i njemu slični svojim ponašanjem zapravo šalju poruku ostalim javnim tužiocima da ih čeka „elegantno sklanjanje iz predmeta“ ili druge podesne mere za nepodobne ukoliko budu „talasali“
Dakle, sudska vlast – poput rimske boginje Iustitie sa terazijama i mačem u ruci, te povezom na očima, treba nezavisno da meri zakonitost i pravilnost ponašanja egzekutive. No, da bi to u stvarnosti zaista i mogla činiti, osnovni preduslov je njeno faktičko, a ne samo formalno postojanje. Otud, gore pominjana Dekartova krilatica, danas u srpskom pravosuđu znači protivstajanje nabujaloj izvršnoj vlasti. I doista, dok nastaju ovi redovi, malo-pomalo, iz svakog kuta nekog tužilačkog i sudskog kabineta, pomalja se pramičak svetla da osvetli prilike koje vladaju u sudskoj grani vlasti, istovremeno ukazujući i na šire društvene prilike. Možda u pravosuđu vri neko „pravosudno proleće“ ili su to samo pojedinačni trzaji uspavanog džina koji čeka da ga neko drugi probudi iz dubokog zimskog sna. Videćemo, ali postavlja se pitanje da li se ono samo može izboriti da bude vlast, međ drugim vlastima ili ono to samo ne može učiniti bez pomoći građana.
Nema organizovanog kriminala ako nije u sprezi sa državom
Među poslednjim primerima „unutrašnje borbe“ koji govore u prilog „pravosudnog proleća“ jeste istupanje sudije Milimira Lukića, sudije Apelacionog suda u Beogradu, koji je upravo za ovaj nedeljnik u svom autorskom tekstu hrabro iskoračio iz, ipak, jednog komfora koji nudi njegova pozicija, crtajući kako bi tužilaštvo povodom jedne od niza afera koje guše ovo društvo trebalo da radi svoj posao. Premda je, ruku na srce, u konkretnom slučaju pitanje da li eventualno ne želi ili je onemogućeno da ga radi?
Ukratko ću podsetiti da je uvaženi sudija u svom tekstu široj, ali i opštoj javnosti uputio nekoliko poruka, od kojih je najvažnija ona da „organizovani kriminal ima razarajući učinak po institucije jedne zemlje, te da je on opasan po građane, njihovu bezbednost, zdravlje i imovinu…“, pružajući za tu tvrdnju primere konkretnih zemalja, navodeći da su „pojedine zemlje Latinske Amerike doživele ekonomski kolаps zbog učinka koji iza sebe ostavlja ova pošast, a delovi Italije su ličili na ratnu zonu u trenucima kada su odlučili da mu se suprotstave“. Setimo se samo kako su u obračunu sa italijanskom mafijom prošli njeni najistaknutiji borci – sudije Borsalino i Falkone, te činjenice da se uplašeni i anestezirani italijanski narod, posebno na Siciliji i jugu Italije, probudio i ohrabrio tek posle njihove teške i tragične smrti. Zapitajmo se onda, iskreno, je li to potrebno i kod nas da se dogodi da bi se konačno osvestili, te uhvatili ukoštac sa naraslim organizovanim kriminalom koji se hrani korupcijom?
Sudija Lukić nas sada dobronamerno upozorava kako posle ne bi bilo kasno, dodajući i to da nema organizovanog kriminala ako on nije u sprezi sa državom, poučno podsećajući na naš primer iz relativno bliske prošlosti, te tragično iskustvo ove zemlje kojoj su ubili premijera. Dakako je poučna ta istorijska paralela sa tragično nastradalim premijerom Zoranom Đinđićem i drugima, gde je i država okrvavila svoje ruke, te fakat da ponovo izrasta neka Scila i Haribda, koje ukoliko ne bude bilo institucija, neće imati ko da poput Odiseja obezglavi. Historia magistra vitae est!, ili ništa nismo naučili iz svoje istorije, pa ćemo morati ponovo da je učimo. Iskreno se nadam da nećemo.
Još jedno pitanje koje se postavlja jeste kako ćemo se izboriti sa sveprisutnom korupcijom u društvu, ako suštinski javnotužilačka organizacija koja treba da bude vođ te borbe nije samostalna, a pogotovo ako to nisu sami tužioci. Uostalom, još davno je neko rekao kako nema samostalnosti ukoliko nema unutrašnje slobode. Sa druge strane, i pored notorne činjenice da je tužilaštvo kada su u pitanju tzv. političke afere tradicionalno „postojano u svom nepostojanju“, istupi u javnosti tužiteljki Jasmine Paunović, Bojane Savović, Milene Božović i Jelene Stevančević idu u prilog tezi da u pravosuđu kuva, te da je na sceni buđenje pravosudnog proleća. Naravno, tu ne treba zaboraviti ni pionire u borbi za drugačije tužilaštvo – najistaknutije predstavnike Udruženja tužilaca Srbije, o čemu u poslednje vreme svedoče brojni napadi i na njih, i to od strane onih koji su za konzervaciju stanja u javnotužilačkoj organizaciji radi očuvanja svojih privilegija. Svi oni, kao i pisac ovih redova, zbog svojih liberalnih stavova i uverenja da je moguće postojanje drugačijeg tužilaštva koje treba da odgovori izazovu vremena, postali su proskribovani.
Staljinističke metode za kažnjavanje tužilaca
Inače, intervju tužiteljke Stevančević za Radar samo je još jedna potvrda toga da se u ovom trenutku među tužilačkom elitom vodi sukob između dva narativa – konzervativnog i liberalnog. Upravo je Stevančević, odbijajući da pred sudom zastupa optužni predlog protiv policijskog inspektora Milana Isakova koji je učestvovao u otkrivanju Jovanjice, i još dvojice policajaca, osetila taj sukob na svojoj koži, gde je u njenom slučaju eksponent tog statusa quo ante Nenad Stefanović – viši javni tužilac u Beogradu. I nije to prvi put da Stefanović, koristeći konzervativne, gotovo staljinističke metode, disciplinuje i kažnjava tužioce, ali ono što je dobro u svemu tome jeste to što se sve više ljudi u javnom tužilaštvu odupire tome.
Najpre koristeći institucionalne mehanizme, o čemu je i govorila tužiteljka Stevančević, pa kada oni kao u njenom slučaju zakažu, usled neadekvatne reakcije Poverenika za samostalnost, ali i drugih organa u okviru samog javnog tužilaštva, najposle se obraćaju javnosti. Poslednji u nizu primera uzavrelosti duhova u pravosuđu je taj gde su javni tužioci Tužilaštva za ratne zločine, i to njih sedmoro od ukupno desetoro, na kolegijumu tog tužilaštva dali negativno mišljenje rukovodiocu Snežani Stanojković, a povodom postupka za izbor glavnog javnog tužioca, ukazujući na njene propuste u radu koji su po njihovom mišljenju doveli do devastiranja Tužilaštva za ratne zločine. Ujedno, to je snažna poruka jačanju javnotužilačkih kolektiva i podstrek daljoj borbi za emancipaciju tužilačkog individuuma.
Kako ćemo se izboriti sa sveprisutnom korupcijom u društvu, ako suštinski javnotužilačka organizacija koja treba da bude vođa te borbe nije samostalna, a pogotovo ako to nisu sami tužioci
Ergo, zato je otpor važan, jer Stefanović i njemu slični svojim ponašanjem zapravo šalju poruku ostalim javnim tužiocima da ih čeka „elegantno sklanjanje iz predmeta“ ili druge podesne mere za nepodobne ukoliko budu „talasali“. Prouzrokujući time reakciju tužiteljke Stevančević, ali i ostalih kolega koji su stali u zaštitu svoje samostalnosti i integriteta, oni su nehotice učinili da se baklja slobode podigne tako visoko da mogu za njima da krenu druge, a posebno mlađe kolege. I da, slažem se sa koleginicom koja je na kraju svog razgovora sa novinarkom naglasila kako je lično očekivala mnogo više od recentne Ustavne i zakonodavne reforme, jer su moja očekivanja verovatno bila još i veća od njenih, ali se ne bih složio sa njom da je reforma pala na prvom ispitu.
Naprotiv, nalazim da je normativni okvir stvorio uslove koji su dodatno doprineli njenom, ali i oglašavanju drugih kolega u javnosti – proširivanjem tzv. funkcionalnog imuniteta javnih tužilaca, a tu je i gore spomenuto negativno mišljenje kolegijuma javnih tužilaca Tužilaštva za ratne zločine – novim Zakonom o javnom tužilaštvu ustanovljena je obaveza Visokog saveta tužilaštva da pribavi mišljenje kolegijuma o kandidatu na izborima za glavnog javnog tužioca. Pa ipak, hroničan nedostatak suštinske implementacije regula iz Ustava i zakona, te činjenica da su najveći benificijari reforme upravo oni pojedinci koji su bili njeni najveći protivnici, a sada su kočničari, daje za pravo koleginici Stevančević da bude pesimistična, iako objektivno gledajući njen iskorak budi optimizam. I ne samo njen, već i svakoga ko želi profesionalno da radi svoj posao.
Monteskje u pominjanom delu govori kako je osnov jednog zakona zapravo kultura jednog naroda, odnosno da iz njegovih ustaljenih obrazaca ponašanja proističu i pisani zakoni koji treba da očuvaju poredak stvari. Otud su iskoraci „prolećara“ važni, jer sloboda, kada počne da pušta korenje, biljka je koja brzo raste. A sve što raste, htelo bi da raste, neka raste, i treba da raste! Sve što cveta htelo bi da cveta, neka cveta, i treba da cveta!…Živeti, živeti, lepo je živeti! Čuvenim rečima iz dečje presmice Duška Radovića pridodao bih i -slobodno misliti!
