Sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu Goranom P. Ilićem, koji retko daje intervjue, razgovarali smo o progonu Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) i pojedinih sudija, porukama sa Skaj aplikacija, leks specijalisu, lustraciji i šta za vlast znače postupci za „Generalštab“ i „Nadstrešnicu“. Za profesora Ilića nema nikakve sumnje da glavnu ulogu u progunu TOK-a ima predsednik Republike, a da svi ostali koji u tom progonu učestvuju jesu izvršioci. Povodom najava iz vlasti da bi TOK bio samo odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu, profesor Ilić podseća da je dosadašnje postupanje tog Višeg javnog tužilaštva bilo očigledno u skladu sa očekivanjima političke vlasti. On navodi da ćemo videti da li će i u kojoj meri TOK dobiti podršku u Evropi i strukovnu u Srbiji. Podseća da Evropska komisija u svom izveštaju o napretku Srbije na evropskom putu ukazuje na neophodnost davanja većih ovlašćenja TOK-u.
Kako vidite kampanju vlasti protiv TOK-a, ko je organizuje i ko sve u njoj učestvuje?
Mislim da se već iz vašeg pitanja naslućuje jedini mogući odgovor o organizatoru „hajke“ na Javno tužilaštvo za organizovani kriminal. Uostalom, u saopštenju Kolegijuma JTOK koje je objavljeno 25. novembra 2025. godine nedvosmisleno je navedeno da je ova pravosudna institucija izložena neprekidnom „pritisku kroz javne istupe predsednika Republike Srbije, predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti, drugih aktera političkog života i pojedinih medija“. Nema nikakve sumnje da glavnu ulogu u svemu ima predsednik Republike, a da pojedini ministri i narodni poslanici predstavljaju izvršioce onoga što ima veću snagu od obaveznih uputstava koja se u okviru javnotužilačke organizacije koriste. Ostale učesnike političkog života, poput raznih analitičara i ostalih „stručnjaka“ opšte prakse, kao i „medije“ koji u suštini predstavljaju propagandni servisi vlasti, nema potrebe ni pominjati. Reč je o političkom nalogu, da ne kažem zapovesti, koja je praćena potrebom nižerangiranih u političkoj hijerarhiji da se dokažu stranačkom vrhu.
Uzroci za osporavanje JTOK kao pravosudne institucije su izraz rešenosti vladajuće političke garniture da u potpunosti stavi pod kontrolu JTOK, jer on raspolaže materijalom, a u budućnosti bi to moglo da bude i u većem obimu i sadržinski jasnije, koji je dobijen putem međunarodne pravne pomoći
Ne mogu a da ne pomenem primer nekadašnjeg ministra pravde koji se 28. novembra 2025. godine nije odazvao na poziv JTOK, niti je opravdao svoj izostanak tužiocu koji je trebalo da ga sasluša u svojstvu osumnjičenog u predmetu „Generalštab“. Nije, nažalost, ovo novina u odnošenju nosilaca političkih funkcija prema pravosudnim organima, jer ne treba zaboraviti da je 2006. godine Treći opštinski sud izdao naredbu za privođenje generalnog sekretara Vlade Republike Srbije jer se 26 puta nije odazvao na sudski poziv u vezi sa privatnom tužbom koja je protiv njega podneta. Ono što spaja ova dva primera jeste nepoštovanje koje nosioci političke vlasti iskazuju prema pravosuđu. Skorašnji slučaj potvrđuje da se u velikoj meri „napredovalo“ u nepoštovanju pravosuđa, pošto je dotični ministar izjavio u „medijima“ da je imao pametnija posla u vreme predviđeno za saslušanje i sam odredio kada će da dođe. Nije naravno propustio priliku da za nestručnu, ali i stručno podobnu javnost istakne da istraga u predmetu „Generalštab“ predstavlja „osiono, bahato i kriminalno delovanje jednog dela države koji se zove Tužilaštvo za organizovani kriminal“. Pre njega je, mora se primetiti biranijim rečima, bivši ministar unutrašnje i spoljne trgovine, osumnjičen od strane JTOK u predmetu „Nadstrešnica“ u objavi na svom nalogu napisao da specijalno tužilaštvo „zloupotrebljava svoja ovlašćenja“ i krši njegovu pretpostavku nevinosti, ocenivši da ta institucija u svom poslednjem saopštenju „ozbiljno narušava pravni poredak“ i „negira ulogu suda“.
Šta je sve motiv vlasti za to?
Motiv je očigledan i može se sažeti u dve reči – „Generalštab“ i „Nadstrešnica“. Već je u predmetu „Nadstrešnica“ paralelnim istragama vođenim od strane tri javna tužilaštva, a naročito beogradskog Višeg javnog tužilaštva koje je „nerazumno“ brzo podiglo optužnicu, a beogradski Viši sud je potvrdio, iskrslo pitanje u vezi sa nadležnošću za postupanje Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije. Drugim rečima, problematizovana je nadležnost JTOK za postupanje u ovom predmetu, a ona bi se odnosila na tzv. visoku korupciju, odnosno na nosioce najviših državnih funkcija kao osumnjičene. Uzroci za osporavanje JTOK kao pravosudne institucije su dublji i izraz su rešenosti vladajuće političke garniture da u potpunosti stavi pod kontrolu JTOK, jer on raspolaže materijalom, a u budućnosti bi to moglo da bude i u većem obimu i sadržinski jasnije, koji je dobijen putem međunarodne pravne pomoći. Taj materijal daje osnova za ispitivanje uloge i odnosa koji su imali određeni nosioci političkih, pravosudnih i bezbednosnih funkcija sa predstavnicima organizovanog kriminala. Posmatrano sa jednog šireg plana, moglo bi se reći da pritisci na pravosuđe postaju jači kako međunarodni položaj Srbije slabi.
Kako se sve opstrukcije sprovode prema TOK-u?
U pomenutom saopštenju Kolegijuma JTOK ukazano je na neke od najvažnijih primera kako politička vlast zabija klipove u točkove postupanja specijalnog tužilaštva. Predmet „Nadstrešnica“ predstavljao je okidač za direktore policije, Poreske uprave i Uprave za sprečavanje pranja novca da povuku saglasnost za postupanje pripadnika institucija na čijem su čelu u radu Udarne grupe, nisu imenovali nove članove, a povrh svega su odbili da dostave do tada prikupljene dokaze, i da postupaju po zahtevu JTOK za preduzimanje određenih mera i radnji. Ima li smisla podsećati da je reč o protivzakonitom postupanju. A kada nezakonito postupanje državnih organa nije posledica nepoznavanja prava, već je proizašlo iz političkog naloga, može se izvesti samo jedan zaključak – pravni poredak u suštinskom smislu više ne postoji. Treba li se onda čuditi što policija i poreska policija postupaju na sličan način i u drugim predmetima koje je specijalno tužilaštvo pokrenulo. Čini mi se da stanje u kojem živimo najbolje opisuju reči Hane Arent koja je pisala o državi i stranci kao izvorima vlasti, pri čemu je reč o odnosu prividne i stvarne vlasti, tako da se državni aparat pojavljuje kao bezvredna fasada koja skriva i čuva pravu vlast, vlast partije. Izgleda da je vreme skrivanja kod nas prošlo.
Nažalost, sednica skupštinskog Odbora za pravosuđe na kojoj nije usvojeno pet godišnjih izveštaja o radu javnih tužilaštava, sa obrazloženjem da „nisu celovito predstavljene aktivnosti javnih tužilaštava“, potvrđuje ispravnost stava Hane Arent da je prava vlast u rukama vladajuće partije. Ako ostavimo po strani melodramsko-pravednički nastup predsednika skupštinskog odbora da je usled štrajka glađu mogao da ispusti dušu a da odgovore od tužilaštva ne bi dobio, trebalo bi obratiti pažnju na komentar drugog člana odbora, takođe pripadnika vladajuće stranke. Uprkos objašnjenju javne tužiteljke da je vrhovna tužiteljka imala ranije preuzete obaveze, a da je obaveštenje o sednici skupštinskog Odbora za pravosuđe stiglo u popodnevnim satima, dan pre održavanja sednice, predstavnik vladajuće partije izjavio je da ne zna šta važnije na svetu postoji od današnje sednice odbora. Pitam se, reda radi, nije li u tom trenutku pomislio da je vrhovna tužiteljka možda imala pametnija posla od dolaska na sednicu na koju je neblagovremeno pozvana, ili se možda ugledala na ponašanje njegovog partijskog kolege koji je nekoliko dana pre toga, upravo zbog pametnijeg utroška vremena, odbio da se odazove na poziv za saslušanje u svojstvu osumnjičenog. Bio bih slobodan da zaključim da je ipak na delu poznata latinska izreka Quod licet Iovi, non licet bovi (Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu).
Sve to govori u prilog tvrdnji da je država, koja je kod nas oličena u vladajućoj partiji, izvor svake hijerarhije, svakog autoriteta i svakog pravila. Vojska i pravosuđe predstavljaju samo dva člana državno-partijskog tela. Jer, kao što je to svojevremeno primetio Mišel Fuko analizirajući pobunu seljaka koja je izbila krajem prve polovine 17. veka u Normandiji, u ličnosti sekretara Segijea, koji je po nalogu kralja ugušio pobunu, bile su objedinjene dve velike funkcije moći – funkcija rata i deljenja pravde. Međutim, prilikom vršenja druge funkcije kancelar nije poštovao pravila o suđenju u veću, pisanoj osudi i naročito saslušanju okrivljenog. Sve to je stvaralo utisak o nastojanju da se poremete linije koje razdvajaju poredak deljenja pravde od vojne sile, odnosno želju da se pokaže još jača moć koja prevazilazi jednu i drugu, i koja nije bila potčinjena privilegijama jedne niti pravilima druge. Na taj način se izvan vojske i pravosuđa pojavila jedna represivna funkcija koja je prihvaćena od strane države i nije vezana tradicionalnim pravilima, a nalazi se izvan pravosudne i vojne moći. Iako je reč o događaju koji se odigrao pre skoro 300 godina, zaključci do kojih je došao veliki francuski filozof pružaju suštinske odgovore na savremena dešavanja kod nas.
Na kraju bih želeo da primetim da će se možda i kod nas pojaviti ulični umetnik poput Banksija koji je nedavno na zgradi Kraljevskog suda pravde u centru u Londonu naslikao mural na kojem prikazuje sudiju u togi sa perikom na glavi kako, nagnut nad demonstrantom oborenim na zemlju, zamahuje čekićem u nameri da ga udari. Mural srpskog „Banksija“ bio bi unekoliko drugačiji od originala, jer bi uloga oborenog na pločnik, u iščekivanju coup de grâce, pripala sudiji ili javnom tužiocu. A ko i čime bi zamahavio da zada završni udarac, na muralisti je, ali i svakome od nas da domislimo.
Da li su činjenice o povezanosti organizovanog kriminala sa vrhom vlasti uzrok da se istrage opstruiraju i ne dovode do kraja?
Pre neki dan je ministar pravde izjavio da je osnivanje specijalizovanih tužilaštava predstavljalo neophodnost „2002. godine zbog svih problema sa organizovanim kriminalom i ratnim zločinima koji su se događali od 90-ih godina. Sada, četvrt veka kasnije, situacija je mnogo drugačija…“ Složio bih se sa uvaženim ministrom da je sada situacija drugačija, ali slutim da je on mislio na promenu koja bi ukazivala na poboljšanje stanja stvari. Da je tako, preostalo bi samo da kažem da iz njegovih usta stigne do uha Svevišnjeg. Plašim se da su stvari upravo obrnute, a to znači da nema govora o poboljšanju, već jedino i isključivo o pogoršanju situacije u vezi sa organizovanim kriminalom.
Prema Globalnom indeksu organizovanog kriminala za 2025. godinu, Srbija je najlošije rangirana zemlja Zapadnog Balkana i, od 44 evropske zemlje koje su analizirane, iza Srbije su samo Rusija, Ukrajina i Italija. U izveštaju je, pored ostalog, ukazano da u Srbiji „državni akteri imaju ključnu ulogu u pejzažu organizovanog kriminala“, ocenili su autori izveštaja, ukazujući da političke elite utiču na ključna kriminalna tržišta. Ne treba zaboraviti ni izveštaj Transparentnosti Srbija u kojem je, na osnovu rezultata Indeksa percepcije korupcije, ukazano da je Srbija, osmu godinu zaredom, nastavila pad na lestvici zemalja po percepciji korupcije u javnom sektoru. U 2024. godini Srbija je zauzela 105. poziciju od ukupno 180, sa indeksom 35 od maksimalnih 100, a to je najlošiji rezultat još od 2012, otkako se primenjuje sadašnja metodologija rangiranja.
Šta znači donošenje leks specijalisa za postupak „Generalštab“?
Čuveni rimski pravnik Ulpijam formulisao je poznatu izreku da vladara zakoni ne obavezuju – princeps legibus solutus est, pri čemu je hteo da ukaže da su rimski carevi izuzeti od obaveze poštovanja određenih, ali ne svih zakona. Vremenom je ova izreka dobila značenje da su vladari iznad svih zakona, jer su nosioci zakonodavne funkcije. Tek u doba prosvetiteljstva dolazi do vraćanja u prvobitne okvire, pa čak i sužavanja izvornog značenja izreke, jer ideja o ustavnosti postaje osnov za utemeljenje državne vlasti. Ako ostavimo po strani da je „specijalno“ zakonodavstvo postalo uobičajena pojava u našoj državi, posebnost ovog leks specijalisa upravo je u tome što njegovo donošenje predstavlja svojevrstan pokušaj zakonske abolicije osumnjičenih za kršenje zakona kojim se uređuje postupak za brisanje svojstva kulturnog dobra sa čitavog kompleksa Generalštab. Postupanje JTOK u predmetu „Generalštab“ već sada je dovedeno u pitanje nesaradnjom državnih organa, pa je pitanje šta će biti sa ovim predmetom, odnosno da li će biti pokrenut postupak pred nadležnim sudom.
S obzirom na to da se leks specijalis odnosio samo na kompleks Generalštaba, treba se setiti naše poslovice da je kuso sve što je brzo. Naime, nije skinuta zaštita sa jedne šire celine koja obuhvata i druge značajne objekte iz naše istorije, pa je u skupštinskim klupama vođena rasprava šta je najbolje činiti u toj situaciji. Ako smem da primetim, možda bi bilo najbolje da zakonodavac, ako ima potrebu da sve bude po zakonu, donese leks specijalis koji bi se odnosio na čitav Beograd.
Posebnost ovog leks specijalisa upravo je u tome što njegovo donošenje predstavlja svojevrstan pokušaj zakonske abolicije osumnjičenih za kršenje zakona kojim se uređuje postupak za brisanje svojstva kulturnog dobra sa čitavog kompleksa Generalštab
Da li je prvi problem nastao kada su pojedine Skaj komunikacije, kompromitujuće za vlast, uvrštene u dokaze?
U stručnoj javnosti je bilo rasprave da li Skaj komunikacija može da bude korišćena kao dokaz u krivičnom postupku, a kao jedan od razloga zbog kojeg to ne bi bilo moguće isticano je da je reč o materijalu koji su prikupili inostrani pravosudni organi. Nakon što je Evropski sud za ljudska prava otklonio dileme u vezi sa mogućnošću korišćenja takvih dokaza u krivičnom postupku, a crnogorski apelacioni sud ih odmah ocenio kao zakonite dokaze, i srpski sudovi su počeli da ih koriste kao dokazni materijal. I moglo se očekivati da će takav razvoj događaja, imena koja se pominju pod nadimcima, ali i okolnosti na koje komunikacija ukazuje i naročito hijerarhijska struktura u lancu odlučivanja, izazvati određenu reakciju.
Šta se radi kada u Skaj komunikaciji kriminalci spominju Oskara i Eda, koji su najviši državni funkcioneri, a pored njih i rukovodioca BIA i predsednika Apelacionog suda?
Pretpostavljam da je to predstavljalo osnov za preduzimanje određenih mera i radnji od strane JTOK, ali i, ako ima uopšte smisla o tome govoriti, i drugih organa koji su dužni da postupaju po nalogu tužilaštva. Da li je do toga i došlo, nisam upoznat, a i svako ko ima saznanja o tome ne bi smeo s tim da istupa u javnosti.
U toj Skaj komunikaciji se najavljuje sklanjanje sudije Milimira Lukića, što se i dogodilo.
Sudiju Lukića znam jedino po predmetima u kojima je postupao i odlukama koje je kao član sudskog veća donosio. Imam utisak da je reč o profesionalcu koji predano obavlja svoju funkciju, a njegova smena koja je prethodno nagoveštena u Skaj komunikaciji predstavlja možda splet okolnosti. Sklon sam da dopustim i jednu drugu mogućnost koja bi se svela na reči – slučajnosti ne postoje.
Moglo se očekivati da će imena koja se u Skaj komunikacijama pominju pod nadimcima, ali i okolnosti na koje komunikacija ukazuje i naročito hijerarhijska struktura u lancu odlučivanja, izazvati određenu reakciju
Šta znači namera predstavnika vlasti da TOK pretvore u odeljenje VJT-a?
U organizacionom smislu bi JTOK bio sveden najverovatnije na nivo posebnog odeljenja u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, kao što je slučaj sa odeljenjem za visokotehnološki kriminal ili odeljenjem za suzbijanje korupcije. Dosadašnje postupanje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu očigledno je bilo u skladu sa očekivanjima političke vlasti, pa je razumljiva priča o organizovanom kriminalu i ratnim zločinima kao „reliktima“ prošlosti. A to što godišnji izveštaji ukazuju na zabrinjavajući porast organizovanog kriminala i korupcije u našoj zemlji, odnosno na činjenicu da je reč o gorućim pitanjima sa kojima se kao društvo i država suočavamo, verovatno bi se moglo odgovoriti izrekom da ukoliko su činjenice protiv nas, utoliko gore po činjenice.
Da se Fiskalni savet držao ove izreke verovatno ne bi u Oceni budžeta za 2026. godinu primetio da je Fruškogorski koridor poskupeo za skoro 50 odsto, a put Ruma–Šabac–Loznica za približno 90 odsto u odnosu na prvobitno ugovorene cene. Pri tome, poseban problem predstavlja činjenica da razlozi zbog kojih dolazi do probijanja cena nisu detaljno obrazloženi u Zakonu o budžetu, a ni u drugim zvaničnim javno dostupnim dokumentima.
Da li vas ova dešavanja sa TOK-om podsećaju na rumunsku tužiteljku Lauru Koveši?
U smislu sukoba sa političkom vlašću ima sličnosti, ali se nadam da ishod neće biti isti. Ne mogu da kažem da je gospođa Koveši iz svega toga izašla kao pobednik, jer je sklonjena sa nacionalne i postavljena na evropsku pravosudnu scenu. Neko će to protumačiti kao potvrdu evropskih vrednosti i pobedu vladavine prava, ali mi se čini da je pre svega reč o umirivanju savesti evropskih političara i udomljavanju gospođe Koveši pod krov evropske javnotužilačke institucije. Nisam podrobno pratio rad Evropskog javnog tužilaštva, pa smatram da nisam pozvan da se izjašnjavam da li je i u kojoj meri, s obzirom na broj pokrenutih i uspešno okončanih krivičnih postupaka, ovo tužilaštvo opravdalo svoje postojanje. A kada je reč o JTOK, oni nemaju evropsku odstupnicu, a videćemo da li će i u kojoj meri dobiti podršku, mislim pre svega na strukovnu, ali i na podršku evropskih tela poput Evropske komisije koja u svom izveštaju o napretku Srbije na evropskom putu ukazuje na neophodnost davanja većih ovlašćenja JTOK.
Kako ocenjujete rad sadašnjeg VJT u Beogradu koje bi, prema najavama pojedinih predstavnika vlasti, bilo nadležno za TOK?
Podsetio bih na okolnost da su početkom avgusta ove godine Centar za pravosudna istraživanja, Sindikat sudske vlasti i više od 200 sudija i tužilaca, podneli disciplinsku prijavu protiv javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Miodraga Markovića, zbog sumnje da je u slučaju teških povreda studentkinje na Novom Beogradu prekršio načelo nepristrasnosti (čl. 115 st. 1 tač. 11 Zakona o javnom tužilaštvu) i ugrozio poverenje građana u javno tužilaštvo. U slučaju u kojem je teško povređena studentkinja Poljoprivrednog fakulteta, tužilac Marković je, pored ostalog, javno stao na stranu okrivljene, saosećao i iskazivao naklonost prema njoj, nastojao je da opravda njene postupke i poziva predsednika Republike da joj da pomilovanje od krivičnog gonjenja, što je predsednik Republike i učinio. Retoričko je pitanje kakva je bila sudbina ove disciplinske prijave.
Postupanje JTOK u predmetu „Generalštab“ već sada je dovedeno u pitanje nesaradnjom državnih organa, pa je pitanje šta će biti sa ovim predmetom, odnosno da li će biti pokrenut postupak pred nadležnim sudom
Da li će nam biti potrebna lustracija i kako bi se ona sprovodila, naročito u pravosuđu?
Evo jednog primera koji se može razumeti kao potvrdan odgovor na vaše pitanje. Predsednik veća Okružnog suda u Beogradu koje je 4. februara 1985. godine donelo prvostepenu presudu u krivičnom predmetu vođenom protiv „Beogradske šestorice“, Zoran Stojković, ubrzo je napustio sudijsku funkciju i prešao u advokaturu. Pažnju javnosti je privukao kada je kao član Demokratske stranke Srbije postao ministar pravde. Milan Nikolić, jedan od optuženih kojeg je sudsko veće kojem je predsedavao sudija Stojković oglasilo krivim, izjavio je da je u vreme suđenja Stojković bio mladi „sudija za vešanje“, željan da napravi karijeru, a najefikasniji način za to su bila politička suđenja. Sudija Stojković je prethodno zabranio knjigu Nebojše Popova i doneo odluku da se uništi ceo tiraž.
Profesor Dragoljub Mićunović podseća da je u to u vreme bio direktor u Centru za filozofiju i društvenu teoriju, pa je pozvao Vojislava Koštunicu da iz Centra za javno mnjenje pređe u Centar za filozofiju i društvenu teoriju, do čega je i došlo. S obzirom na to da su sredstva dodeljivana po naučnom radniku, ostali istraživači su se saglasili da se od plate svakog od njih odbija desetak odsto, da bi te godine i novi član kolektiva primao platu. Prva knjiga koja se našla na udaru vlasti bila je knjiga Koste Čavoškog i Vojislava Koštunice. Napad je usledio u Komunistu, a potom je u Politici objavljen tekst čiji autor je bio Milorad Vučelić. Čitav tiraž te knjige je brzo prodat, pa nije više bilo osnova za pokretanje postupka za zabranu rasturanja i uništenje knjige. Sledeća je bila knjiga Nebojše Popova, i sudija Stojković koji je vodio krivični postupak. Iako je profesor Mićunović, nakon što je Stojković izabran za ministra pravde, podsetio Koštunicu na ove događaje, dobio je odgovor na osnovu kojeg je shvatio da Koštunica ima negativan stav prema lustraciji. Mićunović to sažima u rečenicu da se zaboravlja sve šta se događalo i ide se dalje kao da ništa nije bilo. A svoje izlaganje završava izrekom Džordža Santajane koja je zapisana u logoru Dahau: „Oni koji ne pamte prošlost osuđeni su da je ponavljaju.“
