O dokumentarnom ostvarenju Presedan, koje beleži policijsku brutalnost nad mladima 14. avgusta 2025. u Valjevu, još se govori – i govoriće se dugo. Ovo potresno ostvarenje kroz svedočenja, dokumenta i autentične snimke iz noći kada je policija svirepo intervenisala protiv mirnog protesta građana, izazvalo je snažan odjek u javnosti.
Tokom policijske akcije pretučeno je više od 40 građana, među njima i sedmoro maloletnika. Njih 27 podnelo je krivičnu prijavu protiv 28 osumnjičenih – identifikovanih policijskih službenika, među kojima je i načelnik PU u Valjevu, kao i protiv drugih N. N. policijskih službenika Valjeva, Užica, Prijepolja i Priboja, zbog sumnje da su izvršili krivično delo zlostavljanje i mučenje u saizvršilaštvu.
Predstavnici vlasti, od ministra policije Ivice Dačića i ministra zdravlja Zlatibora Lončara do predsednika Srbije Aleksandra Vučića, i ne trepnuvši, tvrdili su da se sve ovo nije dogodilo, da policija nije prekoračila svoja ovlašćenja, da je sve to izmišljotina blokadera… To nasilje zabeleženo je na snimcima – čopor policajaca zverski je batinao do iznemoglosti nemoćne ljude koji nisu pružali nikakav otpor, tukli su čak i devojku koja je ukazivala pomoć povređenima i bila vidno obeležena…
Sve ovo je potvrdio dokumentarac Presedan, emitovan na TV Nova, u kojem je svedočilo šest žrtava ove policijske torture, majka prebijenog maloletnika i dva njihova punomoćnika. Ovo delo ne eksploatiše patnju žrtava, već gledaoce suočava sa uznemirujućim pitanjem – šta znači živeti u društvu u kojem nasilje nad mladima može biti opravdano, umanjeno ili prećutano.
„Reakcije ljudi nakon prikazivanja bile su snažne. Mnogi su mi se javljali sa utiskom da ga je bilo teško gledati, a neki su rekli da nisu mogli da pogledaju do kraja. Bili su tužni, besni, šokirani, pitali su zašto ni pet meseci nakon događaja niko nije odgovarao za očigledan zločin. Tužilaštvo i dalje ćuti, a zapis podseća na obim nasilja koje je te noći sprovedeno nad mladima – ne samo na ulici, već i u policijskim prostorijama i tokom privođenja“, kaže za Radar Tamara Aćimović, rediteljka i producentkinja Presedana.
Rođena u Valjevu, diplomirala je filmsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Miše Radivojevića. Autorka je više kratkih dokumentarnih i društveno angažovanih ostvarenja. Presedan predstavlja njen povratak nezavisnom autorskom dokumentarizmu i nastavak interesovanja za političke i društvene teme.
Kada ste odlučili da snimite Presedan?
Kada sam videla šta se dogodilo u mom rodnom gradu, nisam mogla da ćutim. Razmere policijskog nasilja nad mladima i građanima bile su takve da sam osetila i ličnu i profesionalnu dužnost da o tome govorim javno. Film sam videla kao način da se događaji dokumentuju i sačuvaju od zaborava, ali i kao svojevrsnu podršku žrtvama te noći. Posebno je poražavajuće bilo to što ni nakon objavljivanja brojnih snimaka na društvenim mrežama, na kojima je jasno vidljivo da je policija izvršila krivična dela, nadležne institucije nisu reagovale. U trenucima kada institucije ne deluju, odgovornost da se istina iznese u javnost ostaje na građanima, novinarima i autorima.
Kako ste doživeli ono što se te noći događalo u Valjevu?
Pažljivo pratim društvena dešavanja u Srbiji i kada sam videla šta se dešavalo u Valjevu, bila sam duboko potresena. Način na koji je nasilje sprovedeno bio je zastrašujući. Posebno me je pogodilo što su mete bili najviše mladi, među kojima i maloletnici, i činjenica da su ljudi prebijani nasumično, bez povoda i van protesta. Izvlačili su ih iz pekara, kladionica i taksija, prebijali su građane koji su se zatekli u gradu. Takav stepen brutalnosti nad nedužnim građanima ne pamti se u istoriji Valjeva, ali ni Srbije. Imali smo u vreme Miloševićevog režima devedesetih sukobe između demonstranata i policije, ali ovako nešto – nikada. Ovo je bio presedan u postupanju policije.
Ovaj slučaj svedoči o tome koliko su korupcija, bezakonje, bahatost i potpuna izopačenost vlasti prodrli u sve pore društva, stvarajući aparat ljudi koji su izgubili moralne kriterijume i ljudsko dostojanstvo, slepo postupajući po nalozima – iz straha, ucene ili ličnog interesa
Svedočenja žrtava koja su prikazana izuzetno su teška i dramatična. Kako ste ih ohrabrili da javno govore o onome što su preživeli?
Sve je još bilo sveže, a tema izuzetno osetljiva. Deca su bila preplašena, šokirana i izbezumljena, ali i njihovi roditelji. Ipak, suština je da nisu bili zastrašeni do mere ćutanja. Naprotiv, bili su spremni da javno govore o svojoj traumi. Reč je o hrabrim ljudima, zrelim i svesnim odgovornosti učestvovanja u ovakvom dokumentu. Njihova potreba da istina ostane zabeležena proistekla je iz želje da događaj ne bude zaboravljen i da se nikada ne ponovi. Za mnoge je bilo važno da odgovorni budu procesuirani i kažnjeni za krivična dela koja su počinili, ali i da neko drugi u budućnosti ne doživi isto nasilje. Razgovori su vođeni uz puno poštovanja i bez pritiska. Svako je imao pravo da odluči koliko može i želi da kaže. Upravo ta njihova svesna odluka da govore, uprkos traumi, daje težinu ovom zapisu i njihovim pričama.
Šta vam je bilo najvažnije da se postigne ovim filmom, iz perspektive žrtava i šire zajednice?
Najvažnije je bilo da istina bude jasno dokumentovana i ostane dostupna javnosti. Iz perspektive žrtava, projekat potvrđuje da ono što su preživeli nije zaboravljeno, relativizovano ili zatajeno. Iz perspektive društva, cilj je bio da se nasilje sagleda bez izgovora i bez njegove normalizacije. Ovaj film postavlja pitanja o odgovornosti institucija i granici iza koje ćutanje postaje saučesništvo. Presedan je svedočanstvo jednog trenutka u kome su institucije zakazale tamo gde je njihova odgovornost najveća – u zaštiti građana, ali i opomena da takvo ponašanje ne sme postati nova normalnost.
Čini se da ovaj dokumentarac otvara i priče koje nisu stale u zapis. Sa kakvim ste se sve svedočenjima susretali tokom rada?
On je samo deo događaja te noći. Neka od njih nisu poznata javnosti jer ne postoje video-snimci. Jedan slučaj dogodio se ispred dve pekare, u blizini sportskih terena gde su deca igrala basket ligu. Policija ih je napala, oduzela im telefone i brutalno prebila. Među žrtvama je bilo mnogo maloletnika. Na dostupnim snimcima čuju se naredbe o raspoređivanju policijskih jedinica iz Valjeva i drugih gradova, sa preciznim instrukcijama gde koje jedinice treba da budu pre akcije. To ukazuje na unapred planiranu i koordinisanu akciju. Nasilje se nastavilo i u policijskim prostorijama, gde su privedeni držani vezani, primoravani da leže na stomaku i ostavljeni bez medicinske pomoći. Svedoci govore o hororu u Urgentnom centru. Sve to potvrđuje intenzitet i karakter nasilja, ali i pored toga, cilj zastrašivanja nije ostvaren – građani nisu uplašeni.
Volela bih da građani razumeju da ono što se dogodilo u Valjevu nije izolovana lokalna tragedija, već događaj koji ogoljava mehanizme duboko ukorenjenog kriminalizovanog sistema vlasti
Sada kada je film emitovan i dostupan široj publici, šta očekujete od institucija i građana?
Očekujem da odgovorni budu kažnjeni i da tužilaštvo pokrene postupke protiv svih identifikovanih i N. N. policijskih službenika koji su te noći sprovodili brutalno nasilje. Očekujem i podršku Evropskog parlamenta, koji je upoznat sa slučajem i kome je Presedan dostavljen kao jasan dokaz zločina. Od institucija očekujem da rade po zakonu, a ne u interesu političke zaštite počinilaca. Bez nezavisnog tužilaštva i stvarne odgovornosti nema ni pravde ni poverenja u sistem. Od građana očekujem da ne odustaju od borbe za pravdu, bilo da je reč o Novom Sadu ili o Valjevu. Samo insistiranjem na odgovornosti i vladavini prava može se sprečiti ponavljanje ovakvih zločina. Ovaj film svedoči o vremenu velikih iskušenja i prelomnom trenutku za potencijalne promene sistema. Takođe, smatram da javni servis ima obavezu da građanima omogući uvid u ono što se dogodilo.
Šta biste, osim pravde, voleli da ovaj dokument pokrene u društvu?
Volela bih da građani razumeju da ono što se dogodilo u Valjevu nije izolovana lokalna tragedija, već događaj koji ogoljava mehanizme duboko ukorenjenog kriminalizovanog sistema vlasti. Presedan pokazuje kako se institucije zloupotrebljavaju radi zaštite režimskih interesa i kako nasilje postaje sredstvo očuvanja moći. Ovaj slučaj svedoči o tome koliko su korupcija, bezakonje, bahatost i potpuna izopačenost vlasti prodrli u sve pore društva, stvarajući aparat ljudi koji su izgubili moralne kriterijume i ljudsko dostojanstvo, slepo postupajući po nalozima – iz straha, ucene ili ličnog interesa. Film je dokaz da sistem ne zakazuje slučajno, već da funkcioniše upravo na takvim obrascima, i da se bez njihovog razotkrivanja ne može govoriti o stvarnoj promeni.
Prikazan je samo deo događaja te noći. Neki nisu poznati javnosti jer ne postoje video-snimci. Jedan slučaj dogodio se ispred dve pekare, u blizini sportskih terena gde su deca igrala basket ligu. Policija ih je napala, oduzela im telefone i brutalno prebila
Da li ste razmišljali o ličnom riziku i posledicama koje ovakva svedočenja mogu imati?
Razmišljala sam o odgovornosti više nego o ličnom riziku. Još kao mlada suočila sam se sa velikim životnim iskušenjem koje me je naučilo da jasno prepoznam šta je važno. Takva iskustva uspostave jasan sistem vrednosti i nauče da se ne povlači pred strahom. Možda je upravo ta unutrašnja jasnoća i snaga razlog što sam imala hrabrosti da napravim Presedan. Verujem da je najvažnije biti čovek. Svi smo prolazni, ali smisao ostaje u tome da ostanemo dostojanstveni, časni i da ne odustanemo od puta ljubavi, lepote i pravde. Upravo tu snagu danas vidim kod studenata. Oni stavljaju kolektivni interes iznad ličnog, pokazuju neustrašivost, solidarnost i odlučnost u borbi za pravdu. Daju nadu da su duboke društvene promene moguće. Studenti danas predstavljaju najvažniju energiju i svetlu budućnost Srbije. Istu snagu vidim i kod učenika Valjevske gimnazije, koji svakog 14. dana u mesecu organizuju proteste, podsećajući javnost i institucije na ono što se dogodilo i pozivajući odgovorne da konačno reaguju. Zato je povodom šest meseci od događaja, 14. februara, u Valjevu organizovan veliki protest. Njihova istrajnost pokazuje da sećanje ostaje živo i borba za pravdu ne prestaje.
