Sa jedne strane su uzbunjivači. Sa druge ljudi čija reč ne vredi ništa bez pripadajućeg pečata i državnog grba na zaglavlju. U sredini su – studenti, i njihovo svetlo stiže daleko, dovoljno čak da premosti najdublje jazove, balkanske međe i njihove guste magle. Oni se kreću po svojoj osobenoj ravni, vođeni kolektivnim genijem, kroz srpske prestonice: Od Novog Sada koji je srpskoj kulturi, prosveti i nauci bio prestoni grad i svetlo kada se sva druga svetla ugase, Miloševog buntovnog Kragujevca, i konačno Niša, koji je bio prestonica u najtežim danima po zemlju i narod, početkom 20. veka.
Oni sa sobom donose proleće u srpske prestonice, sjedinjuju i bude društvo prevazilazeći sve otvorene rane i stare ožiljke. Njihova poruka je prihvatanje, i vera u svoje ljude. Prihvatanje borbe i vera u pobedu. Nije previše reći da u ovim danima narodni duh pod njihovim vođstvom prolazi kroz svojevrsnu renesansu. Njeno ime je sloboda, koja peva jednako neodoljivo kao i ona sa početka i sredine 19. veka kada se država dozivala u život iz senke ropstva orijentalnoj imperiji.
Taj ropski duh prožeo je ovu zemlju toliko da zaista postoji preveliki broj ljudi koji veruje da je novac rešenje svih problema, bilo koje vrste, duhovnih i materijalnih
Oni ćutanjem odgovaraju na neprestane monologe onoga kome se ne obraćaju. Onoga koji se za sve pita i ni za šta nije odgovoran… Onoga koji je sebe postavio na presto, iako Srbija ima živu kraljevsku lozu, i ne treba joj gospodar podela i podanika, već vladavina zakona i meritokratija. Oni suvereno stoluju u srpskim prestonicama i ignorišu lažni, tužni presto na Andrićevom vencu.
Oni se vlasti nad narativom i njenim slugama suprotstavljaju svojim kreativnim prisustvom, i obraćaju samo onda kada je to po zakonu funkcionalno neophodno, po resorima. Oni opominju, da bitku protiv budućnosti niko nikada nije dobio, sa bilo kojim faktičkim ishodom. Opominju da oni koji svoj život više ne poznaju izvan vlasti, ne umeju da otvore put budućnosti. Njihov domen je ponavljanje uvek iste sadašnjosti. Takav materijalizam svodi ljude na gomilu potreba. Od njih čini robove, jer ih goni da veruju u laž.
Ropstvo koje je danas nametnuto, je ropstvo duha, koje pojedinima donosi materijalno blagostanje. Taj ropski duh prožeo je ovu zemlju toliko da zaista postoji preveliki broj ljudi koji veruje da je novac rešenje svih problema, bilo koje vrste, duhovnih i materijalnih. Oni čak idu toliko daleko da ne veruju da bilo ko ovde zaista ume i želi da radi svoj posao. Za njih je sve samo i jedno novac i vlast nad ljudima.
Dok vlast neurotično, sve svoje dužnike, jednog po jednog izvodi na scenu, da promene temu koja ih čini nevažnim, sa druge strane ustaju u mnogo većem broju oni koji svedoče svoje slobodno prisustvo
Renesansa je proleće koje podstiče ljude da se sete svog profesionalnog i ljudskog dostojanstva. Ona ih podseća da su građani, te da su kao takvi svi ravnopravni, pred zakonom. Da su dostojni pažnje, da njihov život nosi sa sobom unikatan smisao. Da njihov glas niko neće ukrasti, kupiti, ili obesmisliti.
Sluge i podanici mogu ići čak toliko daleko da ne pokazuju stid od laži, već i da pokušaju da je brane kao istinu. Ali ta odbrana nema snagu i nema uverenje, jer je utemeljena na materijalnom interesu, ili strahu. Ali slobodni ljudi nemaju cenu, nisu na prodaju.
Srbija i dalje, svemu usprkos, ima dovoljno ljudi koji kažu: Previše tražite. Ne odričemo se svoje zemlje i svoje slobode. Ljudi koji se u ovim danima odlučuju da ne ćute već svedoče istinu, profesionalnu i ličnu, vredni su divljenja. Oni svedoče o postojanju žive svesti i savesti, o opstanku društva prava i solidarnosti. Sa druge strane su oni koji su bez stida i smisla. Oni koji „iz jednog udarca prave milion“, ili više evra, koji sa strahom posmatraju ovo proleće. Neki već sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara.
Sluge i podanici mogu ići čak toliko daleko da ne pokazuju stid od laži, već i da pokušaju da je brane kao istinu. Ali ta odbrana nema snagu i nema uverenje, jer je utemeljena na materijalnom interesu, ili strahu. Ali slobodni ljudi nemaju cenu, nisu na prodaju.
Dok vlast neurotično, sve svoje dužnike, jednog po jednog izvodi na scenu, da promene temu koja ih čini nevažnim, sa druge strane ustaju u mnogo većem broju oni koji svedoče svoje slobodno prisustvo. Jer tema je danas samo jedna. Oseti nešto Srbijo… bilo šta. Ustani i oseti da si živa. Sad se probudi.
