Mama, šta to beše kulturno nasleđe? – glasi ironičan grafit ispod biste Dimitrija Tucovića na Slaviji, rad vajara Stevana Bodnarova, ispisan tačno na mestu sa kog je već ranije otpao deo postamenta s Tucovićevim imenom, datumom rođenja i smrti. Ali nije otpala samo ploča postamenta. Sa nje se, izgleda, oljuštila i elementarna ideja o tome šta Srbi, Beograđani, pamte i koliko. Tucović, čovek koji je život posvetio borbi za radnička prava, građanske slobode, rodnu ravnopravnost i opšte pravo glasa u Kraljevini Srbiji, od pre neki dan preko poprsja nosi i jedno veliko našarano slovo „U“.
Pitamo se od koje je to reči prvo slovo i kakvu je poruku autor te škrabotine uopšte hteo da ostavi. Verujemo da „U“ ne dolazi od uma, uspeha ili ulepšavanja – pojmova koji nikako ne opisuju atmosferu u društvu kao ni prošlonedeljni vandalski talas sistematskog uništavanja spomenika u Beogradu. Šta li može biti to „U“? Ah, da – pa on je „ustaša“, etiketa koja se danas lepi olako i svakodnevno: malo studentima, malo pobunjenom delu društva, malo opoziciji, malo svima onima kojima u datom trenutku nema šta drugo da se zameri a treba ih diskreditovati kao patriote i protivnike režima po svaku cenu. Dimitrije Tucović, osnivač Srpske socijaldemokratske partije, Srbin iz Gostilja kod Zlatibora, iako mrtav već 112 godina, ideološki je neprijatelj u očima današnjih vlastodržaca i njihovih vandala, za nekog neukog ćacija, koji brka čitave istorijske epohe i pojmove, takav jedan čovek postaje „ustaša“ (?!) i njegovu bistu, po toj naopakoj logici, skrnavi.
Šešeljeve političke ideje i vulgarnost i dalje trijumfuju: sve se izvrće, istorija se prekraja, Pekićev spomenik se danas šara, Tucovićeva poprsja nose slovo „U“ koje mu pripisuje potpuno izmišljeno ustaštvo, a narodnim herojima poginulim u borbi protiv fašizma preko lica se crtaju simboli protiv kojih su se borili po cenu života. Šešelj je, u međuvremenu, živ
U istoj nedelji vandalizovani su redom: grobnica narodnih heroja iz Drugog svetskog rata na Kalemegdanu, gde su kukasti krstovi prekrili grobna mesta i lica bista – između ostalog i lice Moše Pijade, koji je pride bio Jevrejin; spomenik Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu preko kojeg su našarana slova H R T (nije jasno da li se misli na hrvatsku radio-televiziju i zašto?), već spomenuti spomenik Dimitriju Tucoviću sa ispisanim slovom „U“ na Slaviji; kao i spomenik Gavrilu Principu u parku na uglu Nemanjine i Balkanske ulice, koji je neko ispolivao crvenom farbom ne ostavljajući nikakve pismene apokrifalne poruke, bez filozofskih ili ideoloških dodataka, samo čist, besmisleni čin vandalizma.
Spomenici znamenitim ličnostima – Tucoviću, Pekiću, Principu, Loli Ribaru – više nisu mesta sećanja i poštovanja, već poligoni za dnevnopolitičke obračune, sve ostrašćenije poruke mržnje i druge oblike klasičnog iživljavanja. Na tim postamentima ne lomi se ili šara samo kamen, već i minimum društvene saglasnosti o tome ko smo, odakle smo, šta pamtimo i čemu stremimo. Vandalizovani spomenici odraz su neusaglašenosti i nerazumevanja istorijskih narativa i politike identiteta, ali istovremeno, poput palih heroja, svedoče o rađanju novog nakaznog sistema vrednosti i potpuno izvitoperenih tumačenja i shvatanja istorije, istorijskih činjenica, istorijskih događaja, pa i njihovih simbola.
Izgubljeni kompas
Dok posmatramo sve te bezumne činove iživljavanja nad spomeničkim obeležjem jednog grada nameće se pitanje: koliko je naš društveni kompas izgubljen, kada pamćenje i istorija postaju igračke u rukama huligana i političkih oportunista i kada se mnogi građani prosto povlače u jednoj vrsti pesimističkog gubitka nade koji deluje kao ravnodušnost. Slovo „U“ na Tucovićevoj bisti nije samo grafit – to je simbol naše gajene nesposobnosti i podsticane agresivnosti da se sopstvene frustracije i bes iskaljuju na spomenicima kulture. Natpis „HRT“ na Pekićevom spomeniku nije samo vandalizam – to je performans mržnje bez ikakvog smisla, odjek retorike koja se svakodnevno čuje iz Narodne skupštine, iz prorežimskih medija, gde se opozicija, studenti i kritičari vlasti koji sa ustaštvom nemaju nikakve veze proglašavaju „ustašama“ i podvrgavaju javnoj degradaciji. Što se tiče skrnavljenja grobnice narodnih heroja Ivana Milutinovića, Đure Đakovića, Lole Ribara i Moše Pijade, ovo je već ko zna koji put da javno preduzeće „Beogradska tvrđava“ zaista promptno čisti i uklanja nacističke simbole kao da im je to rutinski deo posla.
Kad se kukasti krst slobodno iscrtava i prećutno toleriše, bilo to u Splitu ili u Beogradu, postaje jasno da huligani, ma s koje strane granice dolazili, u svojim ideologijama i porukama mržnje nisu ni izbliza onoliko udaljeni koliko žele da veruju
Ali, za „utehu“, kad pomislimo da ne može gore od švrljanja nacističkih simbola po zemlji koja je u borbi protiv nacizma dala ogroman broj ljudskih žrtava, dovoljno je da pogledamo preko granice. Brzo postaje jasno da ni u komšiluku nije ništa „čistije“ niti drugačije. U Hrvatskoj, pored huliganskog iscrtavanja ustaškog slova „U“ po školskim dvoranama u zagrebačkim školama, kukasti krstovi pojavljuju se i drugim gradovima i mestima, najčešće u Splitu,na travnjacima fudbalskog kluba u Solinu, pa čak i u zoni starog istorijskog groblja u tom gradiću gde počivaju mnogi učesnici Drugog svetskog rata – dalmatinski partizani, borci i obični civili.
Kad se kukasti krst slobodno iscrtava i prećutno toleriše, bilo to u Splitu ili u Beogradu, postaje jasno da huligani, ma s koje strane granice dolazili, u svojim ideologijama i porukama mržnje nisu ni izbliza onoliko udaljeni koliko žele da veruju – niti se, što je možda još važnije, imalo plaše da će za to ikada odgovarati. Paradoks je u tome što, iako se međusobno doživljavaju kao suprotstavljeni i nepomirljivo „drugačiji“, u svom vandalizmu i nagonu za uništenjem ne mogu biti sličniji. U krajnjoj liniji, uz tek neznatne lokalne varijacije, crtaju iste simbole, ostavljajući za sobom isti trag primitivizma i nečovještva, da citiramo vladiku Rada.
Interesuje nas šta je na sva ta uništavanja spomenika u gradu imao da kaže gradonačelnik Šapić. Odgovor je – ništa. Bivši vaterpolista ostao je nevidljiv i nem čak i tokom Evropskog prvenstva u vaterpolu, čiji je Beograd bio domaćin i koje bi, barem načelno, trebalo da spada u sferu njegovih istinskih interesovanja i gde su srpski vaterpolisti osvojili zlatnu medalju. Ako se, dakle, nije zvaničnim kanalima oglasio ni povodom događaja koji kombinuje sport, gradsku promociju i lični profesionalni pedigre, teško je poverovati da će imati šta smisleno da kaže o vandalizaciji kulturnog nasleđa i spomenika koji mu, očigledno, ne znače ništa.
A ako se, za potrebe ovog teksta, već vraćamo unazad, onda neka to bude 1991. godina, kada je vrhunski književnik Borislav Pekić, čiji se spomenik danas skrnavi, bio demokratski protivkandidat radikalu Vojislavu Šešelju na lokalnim izborima u Rakovici. I te 1991. pobedio je Šešelj. Ostalo je zabeleženo i to da je Pekić, veliki intelektualac i kao umetnik dobar poznavalac ljudske prirode, bio manje iznenađen poražavajućim izbornim rezultatom od sopstvenih glasača. Šešeljeve političke ideje i opšta vulgarnost, koje su tada odnеle pobedu, nastavljaju da trijumfuju i decenijama kasnije: sve se izvrće, istorija se prekraja, Pekićev spomenik se danas šara, Tucovićeva poprsja nose slovo „U“ koje mu naknadno pripisuje potpuno izmišljeno ustaštvo, a narodnim herojima poginulim u borbi protiv fašizma preko lica se crtaju simboli protiv kojih su se borili po cenu života. Šešelj je, u međuvremenu, živ, zdrav i redovan gost televizijskih studija, dok njegovi politički sinovi vode zemlju pravo u propast.
I zato se vratimo na grafit sa početka teksta: „Mama, šta to beše kulturno nasleđe?“ Da se dete, u skladu sa navikama svoje generacije, obratilo nekom od online alata veštačke inteligencije, dobilo bi sledeći odgovor: kulturno nasleđe je zbir materijalnih i nematerijalnih dobara koja zajednica, narod ili društvo smatra vrednim zbog njihove istorijske, umetničke, naučne ili identitetske važnosti. To je ono što „pamti“ prošlost i prenosi je budućim generacijama.
Možda je, na kraju, zaista bolje da se deca danas po odgovore na ova i slična pitanja obraćaju veštačkoj inteligenciji jer u javnom političkom životu Srbije nema istinitih i tačnih ocena i odgovora. U suprotnom, ovakvi vandalski činovi i sistematsko skrnavljenje spomenika ne bi prolazili nekažnjeno, pred našim očima, dok ćutimo, prilagođavamo se i prihvatamo nenormalno kao novu normalnost.
