Četiri godine opsade Sarajevo je bilo izloženo nemilosrdnoj kampanji Vojske Republike Srpske. Ona se sastojala od široko rasprostranjenog i sistematskog granatiranja i snajperskog delovanja usmerenog na civilno stanovništvo u delovima grada pod kontrolom Armije Republike Bosne i Hercegovine. Kampanja snajperskog delovanja, prema shvatanju sudija Haškog tribunala, podrazumevala je direktno gađanje osoba sa veće udaljenosti iz bilo koje vrste pešadijskog oružja s nekog skrivenog ili delimično skrivenog položaja. Posledice se mere izuzetno velikim brojem mrtvih i ranjenih civila.
Topografija Sarajeva pogodovala je snajperskom delovanju. Brda i neboderi omogućili su pripadnicima Sarajevsko-romanijskog korpusa i dobrovoljačkih odreda, u njegovom sastavu ili van njega, pogled na grad i mesta sa kojih su skriveni nišanili ljude u njemu. Snajperisti su bili posebno aktivni tokom lepih, vedrih dana jer „ljudi bi izašli vani, tako da bi sredina postala ispunjena ciljevima, pa bi se snajperisti dali na posao“, posvedočio je pred Haškim tribunalom bivši američki marinac Džon Džordan.
Lov na ljude
Dve decenije kasnije, ovo već poznato i sudski dokumentovano nasilje dobilo je dodatnu dimenziju kada su se pojavile tvrdnje da u snajperskoj kampanji nisu učestvovali samo vojnici, već i stranci koji su za to plaćali.
Dokumenti i svedočenja sa suđenja Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću pokazuju da su snajperisti bili angažovani u svim brigadama korpusa
Najpre je u oktobru 2022. godine na festivalu dokumentarnog filma Al Jazeera doc prikazan film slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča Sarajevo safari. Javnost je bila uznemirena navodima da su se na brda i nebodere tokom rata penjali i bogati stranci koji su plaćali svoje učešće u nemilosrdnoj kampanji lova na građane Sarajeva. U filmu govori Slovenac, obaveštajac neimenovane američke obaveštajne agencije koja ga na početku rata šalje u Bosnu. Po gradu se kretao s novinarskom akreditacijom. Na Grbavici je prvi put video ljude, strance, koji su došli u ratni turizam, urbani, ratni safari u kom je lovina ljudsko biće. Obaveštajac ne zna ko su ti ljudi. Zna samo da su sa Zapada. Možda i poneki Rus. Zna da su bogati. Zna da su plaćali srpskoj strani za položaje na brdu ili zgradi. Obaveštajac je o tome izvestio svog poslodavca. Dalje ne zna.
Iz filma saznajemo i da je krajem 1993. godine obaveštajni organ Armije Republike Bosne i Hercegovine od zarobljenog srpskog dobrovoljca iz Paraćina dobio informacije o petorici muškaraca koji u Sarajevo dolaze iz Beograda. Zarobljeni Paraćinac ispričao je da je sa drugim dobrovoljcima na put iz Beograda za Sarajevo krenuo kombijem, da je među njima bilo i pet stranaca, od kojih su neki sasvim sigurno Italijani. Opisao ih je kao dobro obučene i očigledno povlašćene među njima. Imali su pratnju. Pokušavajući da sazna da li su oni plaćeni bolje od njega, doznao je da su oni zapravo platili da bi pošli na taj put. Iznenađeni obaveštajci Armije izvestili su nadređene o toj novoj pojavi. Oni su dalje izvestili italijanske vlasti. Italijanske vlasti su ubrzo izvestile da je problem rešen, da je utvrđena lokacija odakle je sve poteklo i da se takvi incidenti neće ponavljati. Svi su se složili da informacija nije od naročitog vojnog značaja jer suštinski ne menja odnos snaga na terenu, niti činjenicu da se na građane Sarajeva svakodnevno puca.
Nije poznato iz kog razloga u filmu sa tako malo navoda nema i jedinog svedočenja pred Haškim tribunalom u kom se pominju ti nesvakidašnji ratni turisti. Bivši američki marinac, a u Sarajevu vatrogasac-dobrovoljac, Džon Džordan na suđenju Dragomiru Miloševiću, jednom od dva osuđena komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa, govorio je o strelcima turistima. Džordan je opisao strance, obučene u lovačku uniformu, koji se kreću sa jednog snajperskog mesta na drugo. Nije video nijednog od njih kako puca, ali kako kaže, bilo je očigledno zašto se oni tu nalaze.
Takvih dobrovoljaca kao što je bio Nikolas Ribić tokom rata bilo je dosta. Dolazili su kao plaćenici, dolazili su kao avanturisti, dolazili su organizovano i samostalno, dolazili su iz susednih zemalja i inostranstva, dolazili su kao psi rata i borci „za našu stvar“
Nakon filma, gradonačelnik Istočnog Sarajeva tužio je reditelja filma iz logici i etici dalekih razloga, a Benjamina Karić, tadašnja gradonačelnica Sarajeva, podnela je krivičnu prijavu protiv N. N. lica sa inostranim adresama. Tužilaštvo Bosne i Hercegovine ubrzo je informisalo gradonačelnicu da je određen postupajući tužilac zadužen za proveru navoda iz prijave.
Kakofonija nagađanja
Od tada do pre dve nedelje tema se tek sporadično pojavljivala u medijima. Poslednje dve nedelje vlada kakofonija navoda, nagađanja, indicija i prijava, dok je sve manje činjenica.
Informacija da italijansko tužilaštvo pokreće istragu o bogatašima-ubicama na osnovu krivične prijave novinara i pisca Ecija Gavacenija pojavila se u stranoj i domaćoj štampi u drugoj nedelji novembra. Prema medijskim izveštajima, u prijavi se navodi da su tokom rata u BiH od 1992. do 1995. godine bogati pojedinci iz Italije, Nemačke, Francuske, Velike Britanije i drugih zapadnih zemalja plaćali između 80.000 i 100.000 današnjih evra kako bi za vikend sa položaja srpskih snajperista oko Sarajeva pucali na ljude. Iz prvih izveštaja o istrazi čini se da su u pitanju upravo dokazi koji su predstavljeni još u filmu. Iz izjave italijanskog tužioca Gobisa jasno je da će istraga navoda iz krivične prijave biti izuzetno teška i ograničena. Poznato je da za sada imaju nekoliko lica koje će pozvati da svedoče. Pretpostavka pisca i novinara koji je prijavu podneo, a za slučaj se zainteresovao nakon pogledanog filma, takvih „ratnih turista moglo je biti oko 100“. U drugim izjavama govori i o stotinama ljudi, a sam se nada da će uspeti da identifikuje jednog ili dva, pa dodaje – možda deset. Sada su ti navodi predmet istrage tužilaštva.
Javnost je s pravom uznemirena. Pored odgovornosti, svi traže još poneki komadić priče o morbidnom ratnom sportu bogatih.
Informacija da italijansko tužilaštvo pokreće istragu o bogatašima-ubicama na osnovu krivične prijave novinara i pisca Ecija Gavacenija pojavila se u stranoj i domaćoj štampi u drugoj nedelji novembra
Posvećeniji novinari pronalaze u arhivama članke iz 1995. godine da nas podsete da smo već čuli za to. Da smo čitali, samo smo zaboravili. Prve informacije pojavile su se već tokom rata. Krajem marta 1995. godine, Korijere dela sera piše o ratnoj „turističkoj ponudi“ za bogate strance i italijanskim desničarima koji ih okupljaju. Opisuje se put u Mostar. U aprilu 1995. godine Oslobođenje prenosi navode italijanske štampe o strancima koji plaćaju da bi sa položaja iznad Sarajeva pucali na njegove stanovnike.
U stalnom traganju za fragmentom koji bi potkrepio navode da zaista postoje ljudi koji su plaćali da pucaju na ljude o kojima ne znaju ništa, sve više se meša ono što znamo o ratu sa onim što pretpostavljamo. Navodnu potvrdu mediji pronalaze u iskazu zaštićenog svedoka C-017 sa suđenja Slobodanu Miloševiću. Činjenica da je svedok pomenuo reč safari bila je dovoljna da se i njegovo svedočenje poveže sa temom bogatih stranaca koji plaćaju da pucaju na građane Sarajeva. Međutim, iz samog svedočenja jasno je da C-017 opisuje dobrovoljca koji je došao iz inostranstva i priključio se jedinici Vojske Republike Srpske. Takvih dobrovoljaca kao što je bio Nikolas Ribić, koji je kasnije i osuđen za držanje osoblja UN kao talaca, a o kom svedok govori, tokom rata bilo je dosta. Dolazili su kao plaćenici, dolazili su kao avanturisti, dolazili su organizovano i samostalno, dolazili su iz susednih zemalja i inostranstva, dolazili su kao psi rata i borci „za našu stvar“. Nisu plaćali za svoj dolazak, niti za mesto na brdu.
Regionalne glasine
Kulminacija medijskih tvrdnji je pompezno predstavljena prijava kontroverznog novinara Domagoja Margetića protiv Aleksandra Vučića. Štampa, domaća i inostrana, prenosi tu vest o prijavi novinara koji je pred Tribunalom bio osuđen za nepoštovanje suda zbog otkrivanja informacija u vezi sa velikim brojem zaštićenih svedoka, stvarajući zaglušujuću buku zbog koje opet ne vidimo poginule Sarajlije. Video-snimak koji nam mediji nude kao dokaz potiče iz aprila ili maja 1995. godine kada s Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem u džipu Vojvode Vasketa (koji je pre dva meseca umro u Beogradu) na čijoj je haubi pričvršćena lobanja sa šlemom UN obilaze Ilijaš, Vogošću i Grbavicu. Dokazivanje učešća u ratnim zločinima na osnovu tog godinama dostupnog snimka jalov je posao. Ali ostaje propust da smo kao društvo odavno odustali od toga da podržavanje i učešće u ratnohuškačkoj politici Srpske radikalne stranke smatramo etički nedopustivim.
Naređenjem komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Stanislava Galića iz oktobra 1993. upravo je predviđeno da se u svakoj brigadi formira grupa snajperista jačine voda. Za angažovanje tih snaga bili su zaduženi komandanti brigada. Takve istrage značile bi razmotavanje klupka od njegovog početka, a ne iz njegove sredine
Potom i beogradski advokat Čedomir Stojković Tužilaštvu za ratne zločine (povremeno mešajući ga sa Tužilaštvom za organizovani kriminal) podnosi krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića za zločin protiv čovečnosti. Navodi iz njegove prijave baziraju se takođe na medijskim izveštajima. U toj prijavi Stojković Aleksandra Vučića i N. N. lica tereti za organizovanje transporta stranaca u Sarajevo. Međutim, ne nudi konkretne dokaze za njegovu umešanost u to osim činjenice da je Vučić bio sekretar SRS u vreme ratova (pripisujući mu pritom mnogo veći značaj u stranci nego što ga je u to vreme imao). Iako je činjenica da je ta stranka slala dobrovoljce na ratište.
Kad navodi u vezi sa organizovanjem ratnih ubilačkih tura bogataša nisu potkrepljeni čvrstim i konkretnim dokazima, ne doprinose otkrivanju istine niti preko potrebnom razgovoru o učešću jedinica iz Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini i odgovornosti, nego se tema prebacuje na nivo dnevne politike i senzacije.
Dok medijsko interesovanje za turiste-strelce postoji, iz vida ponovo izmiče činjenica da nijedno tužilaštvo u regionu nije podiglo optužnicu protiv komandanata brigada Sarajevsko-romanijskog korpusa niti protiv snajperista iz njihovih redova. Onih koji su svakodnevno, godinama, pucali na grad.
U maju 2021. godine na internetu je objavljen snimak francuskog ratnog reportera Filipa Bufona koji je snimao srpske snajperiste u sarajevskom naselju Nedžarići. Na snimku se jasno vide lica snajperista i čuje njihov razgovor o pogotku u glavu. Snimak je sa interneta ubrzo uklonio sam Bufon zbog pretnji koje su upućene već identifikovanim snajperistima sa snimka, a Tužilaštvo BiH je otvorilo istragu. U maju ove godine predmet je prebačen Tužilaštvu Kantona Sarajevo.
Takve istrage, a potom i optužnice, morale su da uslede nakon presuda komandantima Sarajevsko-romanijskog korpusa, a najkasnije nakon presuda Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Dokumenti i svedočenja sa tih suđenja pokazuju da su snajperisti bili angažovani u svim brigadama korpusa. Naređenjem komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Stanislava Galića iz oktobra 1993. godine upravo je predviđeno da se u svakoj brigadi formira grupa snajperista jačine voda. Za angažovanje tih snaga – od izbora položaja do načina dejstva – bili su zaduženi komandanti brigada. Takve istrage značile bi razmotavanje klupka od njegovog početka, a ne iz njegove sredine.
Ipak, radije se bavimo vikend strelcima, strancima, incidentnim situacijama, a ne činjenicom da se radilo o široko rasprostranjenom i sistemskom zločinu. Onih koji su bili redovni, a ne samo vikend snajperisti. Onih koji su danas slobodni, a malo je verovatno da žive u Italiji.
