Koliko god ponovno aktuelizovanje priče o rudniku litijuma Rio Tinta bilo uočljivo i iz letimičnog praćenja vesti, za spoznaju punih razmera u kojoj se država angažovala u promovisanju interesa jedne privatne kompanije potrebna nam je i statistika. A monitoring Biroa za društvena istraživanja pokazao je da dok je tokom predizbornog meseca maja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom reč litijum pomenuta 37 puta, samo za prvih osam dana jula taj broj je već iznosio 313 . Dakle još pre nego što je Ustavni sud doneo odluku da je Vlada nezakonito poništila Prostorni plan za projekat Jadar i pre velikog samita o kritičnim sirovinama na kome je Aleksandar Vučić ugostio nemačkog kancelara Olafa Šolca i potpredsednika Evropske komisije Maroša Šefčoviča.
Ovakav atak na javno mnjenje, koji je Siniša Mali nazvao transparentnom i javnom diskusijom sa građanima, izgleda ima cilj da nas uveri da (očekivano) buduće izdavanje svih potrebnih dozvola Rio Tintu nikako nije doneto pre nego što je data prilika struci da sve ispita i ustanovi da nema nikakvog razloga za brigu. Naravno, struka koju treba saslušati je usko definisana. Što se tiče uticaja na životnu sredinu, Vučić je odmah objasnio da hoće da sasluša samo „ljude koji nisu ostrašćeni“ (a teško je zamisliti da neko ko smatra da je projekat potencijalno opasan nastupa nezainteresovano), ali kada je reč o ekonomskim aspektima tog projekta, tu je već zaboravio da je i ekonomija neka nauka i da i iz te struke stiže niz kritika i upozorenja. Ne, tu mu je završen Pravni fakultet i tekuće doškolovanje u oblasti podučavanja košarke pružilo više nego dovoljno obrazovanje da samostalno utvrdi da nema nikakvih ekonomskih sumnji i taj deo rasprave zaključi.
Vučić je do sada sto puta pokazao da, kao ucenjen čovek, niti ima želje niti snage da se odupre bilo kakvom pritisku i da mora da igra onako kako mu sviraju – zato što će mu onda tolerisati krađu na izborima, dehumanizaciju ljudi, potpunu eroziju ljudskih prava i sve ostalo što sprovodi poslednjih 12 godina
Jovan Rajić
Što se tiče pravnog aspekta, odabrana je drugačija taktika. Kako su u januaru 2022. godine zajedno sa Prostornim planom za realizaciju projekta Jadar ukinuti i gotovo svi prateći upravni akti, očekivano je bilo (pošto su izbori završeni, a tada vlast obožava da se ponaša kao da je dobila mandat za stvari koje apsolutno nije pominjala u kampanji) da se procedura ponovo pokrene od nule – pogotovo imajući u vidu da su se okolnosti promenile. Sa strane države, prošlog leta je područje planine Cer utvrđeno za „prirodno dobro međunarodnog, nacionalnog, odnosno izuzetnog značaja“ i svrstano u Ι kategoriju zaštite kao Predeo izuzetnih odlika čije granice obuhvataju i grad Loznicu i ta činjenica bi danas morala da bude uvažena prilikom strateške procene uticaja na životnu sredinu Prostornog plana Jadra. Ali i sa strane Rio Tinta, pošto smo iz objavljenih nacrta studija uticaja saznali da je uprkos potpunom uklanjanju pravnog osnova za realizaciju projekta, u septembru 2022. kompanija izradila novi idejni projekat postrojenja, dok je njen izvršni direktor Jakob Štausholm za Politiku sugerisao da ni to rešenje nije bilo konačno i da su se i kasnije menjala.
Odnosno, bilo bi jako glupo držati se starih dokumenata dok ne vidimo kako je zapravo sada zamišljen rudnik jer su se mogle promeniti i njegove planirane dimenzije i odabir tehnoloških rešenja. I zato je bilo idealno da neko pomogne Vladi da se manje blamira.
Pravna pomoć prijatelja
Odlukom Ustavnog suda u pravom trenutku (ako iko misli da je inicijativa Rio Tinta po kojoj je Sud postupao slučajno došla na red pre dve nedelje, neka ima u vidu da su se aktivisti isto tako obratili Sudu godinu i po dana ranije, osporavajući sam Prostorni plan – a po njihovoj još nije postupano), Vladi je utaban put da nastavi gde je stala pre dve godine. Sudije su zaključile da je ukidanjem Prostornog plana, a da nije prethodno ispitan uticaj rudnika litijuma na životnu sredinu u zakonom propisanoj proceduri, Vlada „prekoračila granice svoje nadležnosti“ i prekršila princip vladavine prava. A Vlada je munjevito, „kako bi se započeti postupci okončali na ustavan i zakonit način“, preduzela mere da bi se „pravni poredak vratio u stanje koje je bilo pre donošenja Uredbe koja je proglašena neustavnom“. Prevedeno na srpski – usvojila je novu uredbu, komično kratkog sadržaja, u kojoj se jedino navodi da ukinuti plan ponovo važi. Odnosno, bilo bi smešno da nije nezakonito, pošto je Ustavni sud bio jasan da je izvorna uredba kojom je usvojen plan, već 2022. godine trajno izbrisana iz pravnog poretka.
„Način na koji je Vlada postupila, predstavlja još jedno ponižavanje Ustavnog suda i jedan viši nivo odsustva čak i privida da vlast interesuje element ustavnosti i zakonitosti. Najmanji je bio problem da bukvalno od reči do reči celokupan tekst ranije Uredbe prepišete. Kao da je neko trebalo da to fizički prepisuje u 100 primeraka, pa da kaže – ma daj, ko će se sa tim zamarati, daj da stavimo samo uredbu o primeni uredbe. S obzirom na obrazloženje Ustavnog suda, verujem da je to teren na kojem može da se ispituje zakonitost nove uredbe i vredelo bi to probati, čisto da vidimo koliko ćemo dugo čekati na ocenu ustavnosti i zakonitosti tog postupka“, kaže Miodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.
I ističe da bez obzira na to kako je Vlada postupila po odluci suda, jasno je da je sve urađeno na način da izgleda kao da odluka nije naručena, iako nema sumnje da je reč o čistoj porudžbini. Jer kako je i navedeno u izdvojenom mišljenju sudije Tamaša Korheca, u poslednjih 11 godina se samo dva puta dogodilo da je o nekoj Vladinoj uredbi ili njenom delu Ustavni sud odlučio bez donošenja rešenja o pokretanju postupka, a da se nijednom nije dogodilo – pa ni u ta dva slučaja – da sudija izvestilac nije prethodno zatražio mišljenje Vlade. Drugim rečima, veoma spornim pristupom omogućeno je da vlastima ostanu potpuno čiste ruke u celom postupku.
No kakva god da je nova uredba, nije se još ni osušilo mastilo Službenog glasnika kada je Vučić uradio nešto vrlo nesvojstveno sebi – ispunio je obećanje. „Očekujem najveće svetske lidere da okupim, sve što možete da zamislite da dođu u Beograd i Srbiju, zato što je litijum budućnost“, najavio je krajem juna. I dok bismo mogli da zamislimo još neke sem Šolca i Šefčoviča, navodno je i Ursula fon der Lajen razmatrala dolazak i da nije bila zauzeta reizborom to bi već bilo dovoljno impresivno.
Ipak, navedeni sastav bio je dovoljan da ostavi utisak da je Vučić našao način da kupi indulgenciju za izbornu krađu u očima Evrope, iako nije postigao toliko visoku političku cenu za srpski litijum kao što se nadao – što se videlo iz iznenađenog okretanja ka Šolcu kada je kancelar (u sklopu podrške brzom pristupanju Srbije EU, koja je na samitu više puta ponavljena) izgovorio da je važna i normalizacija odnosa između Srbije i Kosova. I dok se isticalo da čitav dogovor podrazumeva ceo lanac vrednosti, dakle ne samo rudarenje već i fabrike baterija i električnih vozila, jasno je bilo da je neprestano pominjanje najviših ekoloških standarda upućeno narodu koji se većinski protivi eksploataciji litijuma.
Ali nije jasno i kako su strani gosti uspeli da nađu toliki entuzijazam za temu standarda. Iako su važeće Direktive EU koje se tiču postupka procene i strateške procene uticaja na životnu sredinu, donete 2001. i 2014. godine, a Srbija se u pregovaračkom postupku obavezala da će se sa njima uskladiti do kraja 2020. godine, to se i dalje nije desilo. Odnos koji aktuelni režim ima prema ovoj temi najbolje ilustruje činjenica da je javna rasprava o izmenama relevantnih zakona održana u periodu od 24. decembra 2021. do 14. januara 2022. odnosno u najprazničnijem periodu koji možemo zamisliti. Štaviše, primedba koja je izneta na raspravi, da bi trebalo onemogućiti da lice koje izrađuje studiju bude zaposleno kod nosioca projekta ili na drugi način povezano s njim – odbijena je.
Evropski partneri bi mogli da obrate pažnju i na dosadašnju primenu ekoloških propisa u Srbiji, pošto nije dovoljno samo ih prepisati iz Evrope, a i to se pokazalo kao preveliki izazov
„Mislim da Šolcu i Šefčoviču uopšte nije primarna stvar da li će se u Srbiji primenjivati najviši ekološki standardi. Njima je u prvom planu da se otrgnu od zavisnosti od Kine po pitanju litijuma i verovatno su zadovoljni što su na teritoriji Evrope pronašli državu kao što je Srbija – koja će da rudari litijum, a neće da postavlja previše pitanja i nisu joj ekološki standardi na prvom mestu. A to znači da, barem još neko vreme, neće morati u Nemačkoj da se rudari litijum. Vučić bi sada želeo da podeli odgovornost sa Nemačkom, ali jedino država Srbija može da bude odgovorna za tako ozbiljan posao. A Srbija ne može da propiše standarde sa kojima bi se kompanije poput Rio Tinta i Mercedesa uskladile, zato što je Vučić do sada sto puta pokazao da, kao ucenjen čovek, niti ima želje niti snage da se odupre bilo kakvom pritisku i da mora da igra onako kako mu sviraju – zato što će mu onda tolerisati krađu na izborima, dehumanizaciju ljudi, potpunu eroziju ljudskih prava i sve ostalo što sprovodi poslednjih 12 godina“, kaže advokat Jovan Rajić.
Da evropskim partnerima jeste stalo, verovatno bi obratili pažnju i na dosadašnju primenu ekoloških propisa u Srbiji, pošto nije dovoljno samo ih prepisati iz Evrope, a i to se pokazalo kao preveliki izazov.
„Ne postoje pretpostavke koje bi mogle da nam garantuju da će jedan ovako visokorizičan proces zaista biti u granicama prava. Ja to ilustrujem prostom činjenicom da imate onaj poslednji mehanizam zaštite ekoloških interesa građana Srbije i našeg ustavnog prava na zdravu čistu sredinu – imate krivičnu pravdu, odnosno kaznene mere. Postoji čitav odeljak Krivičnog zakonika sa 18 krivičnih dela protiv životne sredine, ali zanemarljivo mali broj slučajeva osuđujućih presuda koje se tiču ekološkog kriminala. To jasno pokazuje da je u zemlji u kojoj imate svaki čas neke ekološke akcidente, a niko za njih ne odgovara, smešno očekivati da bi sutra neko odgovarao za ozbiljnije ekološke propuste ili katastrofe ukoliko bi se dogodile u slučaju Jadra“, kaže Jovanović.
I dok potpisani Memorandum o razumevanju sa EU nije pravno obavezujući, advokat Rajić podseća da može da nam pruži smernice šta će se dalje dešavati:
„Do sada je praksa ove vlasti bila da nakon Memoranduma sledi usvajanje leks specijalisa, kao u slučaju Beograda na vodi i EXPO 2027, gde se zakonom parcijalno suspenduje pravni poredak ove zemlje. Obično su to propisi koji se odnose na pravo konkurencije i javne nabavke, da bi se neposrednim pogodbama ugovorili poslovi. Ukoliko se krene tim putem i u ovom slučaju, bojim se da bi i određeni delovi Zakona o rudarstvu i ekološki zakoni takođe bili suspendovani. Druga mogućnost je da se primena naših propisa izbegne donošenjem međudržavnog sporazuma ili sporazuma između države i kompanije, koji po Ustavu imaju prednost u odnosu na domaće zakone.“
A samit nam je pružio i jasan odgovor kako vlast planira da se odnosi prema otporu koji je već počeo. Govoreći o protestima protiv litijuma, Vučić je rekao da kada su počinjali Beograd na vodi imali su 27 procenata podrške građana za projekat, a da ta podrška danas iznosi 79 odsto. „Ljudi moraju da vide rezultate i razumeju šta je ono što smo uradili, šta smo napravili za njih“, objasnio je. Dakle oni će rudnik izgraditi na silu, a vremenom će narod zavoleti Velikog brata.