U maju 1992, crnogorska policija nezakonito je uhapsila – ili otela, suština je ista – najmanje 66 bošnjačkih civila koji su iz Bosne i Hercegovine prebegli u Crnu Goru u potrazi za mirom. Vazda treba dizati neke ograde, budući da je navedeni broj zvaničan, a zvanična dokumentacija manjkava je zbog problematično vođene istrage, pa se u mraku namerno traljavo sprovedenih isleđivanja licitira i s više od stotinu zarobljenih civila. Ipak, zna se da je jedna grupa izbeglica 25. maja iz Centra bezbednosti Herceg Novog vraćena na teritoriju BiH, i to u Kazneno-popravni dom u Foči, odakle ih je izašla tek nekolicina. Druga grupa izručena je dva dana kasnije. Njihova sudbina nije poznata, baš kao ni mesto njihovog stradanja. Do danas nije utvrđena ni lokacija njihovih zemnih ostataka.
Ako čitalaštvo Radara nije znalo za ovaj zločin, ne treba da se čudi. Rezultati jednog istraživanja pokazali su da ni oko šezdeset odsto Novljana za njega nije čulo. Ili nije želelo da čuje. Grad istorijski otvoren prema došljacima – Simo Matavulj, Ivo Andrić, Zuko Džumhur i Mihailo Lalić samo su najpoznatije pridošlice podno Kanli-kule – za nekoliko dana je pre 32 godine postao predvorje stratišta.
No, zaposleni u opštini Aco Božović ponovo diže značenjsku ogradu. Na dan internacije je poslom pošao u CB HN. Imao je trideset godina.
„Logičnije mi je bilo da pomislim da je reč o nekom velikom papirološkom nesporazumu i da su ti ljudi tu jer treba da regulišu isprave. Na pamet mi palo nije šta se sprema i siguran sam da isto važi za veliku većinu meštana. Ni policajci koji su odvodili ljude iz njihovih kuća nisu znali s kojim ciljem izvršavaju naređenja“, kaže Božović za Radar i na pominje da se posle saznalo da je među okupljenima bilo i izbeglica srpske nacionalnosti, koje su kamioni umesto u logore odvodili na ratište.
Zločin priznat, ali bez zločinaca
Mediji su u predigri tragedije naveliko izveštavali da među bošnjačkim izbeglicama ima terorista, balija, ustaša… repertoar epiteta bio je širok i neretko se menjao. Metodom uopštavanja se odnosio i na Osmana Bajrovića koji je s četvorogodišnjim sinom, sedmogodišnjom ćerkom i suprugom oko mesec dana pred nestanak došao u Bijelu, baš iz Foče, u omanji nezavršeni hotel koji je gradio.
Moj otac nije bio uhapšen, jer policajci nisu imali nalog. Nije ni deportovan, jer se tim terminom nastoji prebaciti odgovornost na BiH. Posle četvorogodišnjeg suđenja, sve porodice žrtava pristale su na poravnanje i naplatu štete, ne zna se koliku, osim moje, jer nema tih para koje mi mogu nadoknaditi gubitak i traumu, priča Alen Bajrović, sin ubijenog
Kada su ga dva policajca pred porodicom odvela u nepoznato, njegova supruga je u danima koji su usledili odlazila pred CB HN, u nadi da je reč o grešci ili privremenoj opozivoj odluci. Govoreno joj je da se vrati kući, „kako ne bi prošla isto“. Na koncu je poslala pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova – jedno od retkih materijalnih dokaza da su nadležni znali šta se dešava – ali je dobila povratnicu. Nasuprot tome valja staviti nedavnu inicijativu da jedna podgorička ulica dobije ime po Pavlu Bulatoviću, ministru unutrašnjih poslova Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije, ubijenom u februaru 2000. na stadionu beogradskog FK Rad, da bi se razumela razmera zaborava o najvećem ratnom zločinu u poslednjih sto godina Crne Gore, kako kaže Alen Bajrović, Osmanov sin.
„Moj otac nije bio uhapšen, jer policajci nisu imali nalog. Nije ni deportovan, jer se tim terminom nastoji prebaciti odgovornost na BiH. Posle četvorogodišnjeg suđenja, sve porodice žrtava pristale su na poravnanje i naplatu štete, ne zna se koliku, osim moje, jer nema tih para koje mi mogu nadoknaditi gubitak i traumu. Jedino su Bajrovići ostali da žive u Crnoj Gori, jer smo u teškim godinama ovde imali dom i izvor prihoda i jedino se mi još sudimo s državom“, kaže Bajrović za Radar.
To našeg sagovornika stavlja u katkad neprijatan položaj borca za istinu, a zapravo je bio četvorogodišnji dečak koji je ostao bez oca. I bez odgovora na pitanja o nalogodavcima i izvršiocima krivičnog dela. Jer, da su bošnjačke izbeglice nezakonito uhapšene i izručene kao taoci utvrđeno je presudom u Crnoj Gori, kao i presudom Haškog tribunala u predmetu po optužnici protiv Milorada Krnojelca, upravnika fočanskog logora. Ali nagodba s porodicama žrtava je Crnu Goru ozvaničila kao državu koja nije bila sukobljena strana u BiH, a majsku tragediju od pre 32 godine u ratni zločin bez zločinca.
„Svi oni primaju penziju i možda mi dolaze u radnju, a ja ne znam. I podrška koju dobijam od Novljana dobrodošla je, ali je proistekla iz toga da ljudi ovde uglavnom ne vole režim Mila Đukanovića i Demokratske partije socijalista čiji predstavnici moraju biti neposredno odgovorni. Javljaju mu se i neki viđeniji Bošnjaci, upozoravaju da ne imenujem i ne prozivam, zbog svojih kalkulacija s prošlošću i crnogorskim političarima. Italijanski pravni ekspert pri Evropskoj uniji Mauricio Salustro ocenio je da je ovdašnje tužilaštvo podiglo farsičnu optužnicu, bez krivaca, pa trenutno imamo i aplikaciju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu“, ukazuje Bajrović.
Kao i svake godine unazad petnaest godina, Bajrović je s nevladinim organizacijama godišnjicu internacije obeležio memorijalnim skupom ispred CB HN gde je podsetio da od nadležnih zahteva tri stvari: pokretanje adekvatne istrage, ustanovljenje dana sećanja na zločin i postavljanje spomen-ploče. Ne pored policijske stanice, već baš na nju, jer, njega što se tiče, Osman je skončao baš tu.
„Trebali smo se češće upoznavati“
Pored pojedinih zvaničnika, predstavnika civilnog sektora, verskih zajednica i političkih partija, na skupu su bili i ratni veterani iz BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, koji su pod okriljem nevladine organizacije Centar za nenasilnu akciju do sada prisustvovali komemoracijama na tridesetak mesta stradanja razasutih po bivšoj Jugoslaviji. A ima li boljih mirovnih aktivista od – ratnih vojnih veterana i invalida, „modernih hipika s iskustvom sukoba“, kako ih naziva Amer Delić, bivši pripadnik Armije BiH i aktivista u CNA?
Dan ranije su se okupili u dvorištu jednog hotela u Herceg Novom i udarili po komentarisanju lošeg stanja saobraćajnica, dugih vožnji, nenajavljenih radova na putevima. Jedan Bošnjak vadi telefon i pokazuje da je na graničnom prelazu Sitnica pored njegovog automobila u redu čekala i usamljena krava. „Je l‘ imala papire“, dobacuje drugi, iz Hrvatske. Smeju se. Pominju preminule kolege, nekadašnje saborce i protivnike. „Trebali smo se češće upoznavati“, kaže jedan.
„U svim sukobima devedesetih, od Makedonije do Slovenije, u rat je bilo uključeno oko milion ljudi. Nevladine organizacije su nas zaobilazile, gledale na nas kao na zločince. I dalje lakše pričamo o ratu nego o izgradnji mira. A naše priče toliko potencijala imaju da sam pre dvadesetak godina, kad sam se uključio u rad CNA, lako uvideo da se s drugim veteranima razumem bolje nego sa bilo kim drugim, čak i kad se ne slažemo oko svega. Kroz rat su prošli kao prašinari, ne kao oficiri od kojih je malo ko mislio na vojsku“, kaže Delić za Radar.
Ne mogu pričati o odlukama Alije Izetbegovića, što je jedan vaš kolega hteo, pa se nismo razumeli, ali mogu pričati o smradu spržene kože, spaljene utrobe, vrisku majke, moje susede, koja saznaje da je njen sin, moj ispisnik, poginuo – Amir Delić, bivši pripadnik Armije BiH
Rat ga je zatekao u rodnim Zavidovićima u koje je petog aprila 1992. otišao iz Sarajeva kao svež student ekonomije, bez odsluženog vojnog roka. Poneo je samo nešto veša za pranje. Iz grada koji je naveliko bio ispresecan barikadama došao je u gradić koji su tamošnji Srbi već bili napustili. Počele su haustorske straže, osmišljene da, u slučaju belaja, odbrane komšiluk. Nije se razmišljalo dalje od toga. Usledila su dejstva po okolnim selima, pogibije, a naš sagovornik je kao prvopozivac s iskustvom stražarenja – prema sopstvenim rečima: mlado topovsko meso koje dugo može nositi veliki teret – raspoređen u bataljon, gde je proveo naredne tri i po godine.
„Ne mogu pričati o odlukama Alije Izetbegovića, što je jedan vaš kolega hteo, pa se nismo razumeli, ali mogu pričati o smradu spržene kože, spaljene utrobe, vrisku majke, moje susede, koja saznaje da je njen sin, moj ispisnik, poginuo“, kaže Delić.
Kako su cigarete spasavale živote
Interesantno je bilo u Zavidovićima, jer su bošnjačke snage prvo sarađivale s Hrvatskim vijećem odbrane, a potom s Vojskom Republike Srpske. Našem je sagovorniku tada, u oktobru 1993, pušenje produžilo život, kako kaže.
„Nisam imao cigarete i na susednom položaju sam video srpskog vojnika. Zviznemo mu, ja ga pitam za duvan, a on kaže da će mi dati ronhil ako dođem po njega. I ja odem. Upoznamo se, zove se Mladen, iz Kaknja je, a u Brodu ga njegovi uhvatili i rekli mu: aj ti malo da braniš, i pošalju ga kod nas.Gledaju i moji i njegovi, čude se, bilo im interesantno. Počeli smo da se sastajemo u grupama, bez oružja. Čim bi neko počeo da se junači, poslali bismo ga u majčinu, na položaj, da nas pusti da razgovaramo kao ljudi. I uvek bismo završili na pitanju do kada će rat da traje“, prepričava Delić.
Srbi iz Broda su Bošnjacima znali da kažu kad ne treba da promaljaju glave, jer dolaze snajperi iz Doboja. Bošnjaci su uzvraćali i govorili koje minirane poteze treba zaobilaziti. Razvio se šverc, a pojavljivale su se i nepristojne ponude poput onih za razmenu nekoliko kartona cigareta za nekoliko rovova. Novu godinu 1993/4. su proslavili zajedno, kao i Srpsku, ispaljivanjem rafala u nebo. Povremeno bi organizovali posete porodicama na suprotstavljenim stranama. Komande su se ljutile, slale vojnu policiju koja ih je pretresala, a ni vojnici na okolnim položajima nisu imali razumevanja.
„Propade im rat ako ljudi normalno pričaju. Jednom su iz smera Gostovića pucali na Mlađu i mene, a on se iznervira i kaže: sad ću im jebati majku, vrati se na svoj položaj i 84-om zapuca po njima, i oni se smire. Dešavalo se da dođemo u zemunicu, naša je imala struje, i zateknemo ljude koji su odozgo došli, s druge strane, cugaju, pevaju, zezaju se. Najnormalnije ljudsko, u stvari, koje je u ratu nenormalno. Kad su se Srbi posle Vašingtonskog sporazuma povlačili, poslednjim, odjavnim rafalom koji su ispalili su ubili majku mog prijatelja, na ulici, pored mene. I odmah se vratiš u nenormalnost“, svedoči Delić.
Zaboravljeni na frontu
Već 1994, dejstva su se pojačala. Bošnjačke jedinice su dobijale opremu i naoružanje i počele su neuspešno da napadaju Vozuću, koja razdvaja Tuzlu i Zenicu. Pravi srpski Staljingrad, kaže Delić. U jesen 1994, iz Splita su u tojotama došle jedinice afroazijskog porekla, s legitimacijama humanitarnih organizacija. Avganistanci, Egipćani, Alžirci, rečju – džihadisti koji su svako brdo oko Vozuće rešavali za deset minuta. Ali su vršili i zločine nad zarobljenicima, o čemu svedoče haške presude. Potom su skoro svi otišli u nekoliko kamiona, pod pratnjom međunarodnih snaga.
„Verovatno u Čečeniju, tad je bila aktuelna. Tad sam shvatio da je i moja strana sposobna za ratni zločin. Ne moja jedinica, ali moj saveznik. Jedna od retkih usvojenih naših inicijativa bila je upravo postavljanje spomen-ploče na mestu logora u Gostoviću, gde je dejstvovala jedinica El Mudžahid. Pri kraju je i obnova spaljene pravoslavne crkve iz 17. veka. Ti izrazi međusobnog poštovanja i zahvalnosti veteranima mnogo znače, pa makar imali i sliku Mladića ili nekog drugog na zidu. Bude i smešnih situacija, recimo, kao kada su srpski veterani obilazili magacin u okolini Šamca gde je jedan srpski vojnik ubio šesnaestoro ljudi, a gde je podignut spomenik od crnog granita, sa šajkačom, kao četnika da su pravili. I pita jedan srpski veteran ove iz bošnjačkog udruženja: kakav vam je, bolan, ovo spomenik, a ovaj ga gleda, pa kaže: kad smo ga pravili, nismo znali da ćete ovde dolaziti i komentarisati da je ružan. I svi se smeju“, kaže Delić.
Priča o genocidu se bespotrebno unazad deset godina razvlači kako kada kome i u koje svrhe treba. Kako se ljudi primire i zbliže, oni po tome raspale. Pingponga da igraš po tugama unesrećenih porodica, jedni da ih zloupotrebljavaju, drugi da ih ponižavaju… to je najstrašnije, kaže Delić
Naš je sagovornik, inače, među poslednjim bošnjačkim vojnicima koji je ostao na frontu. Decembar 1995, položaj Gradina na Ozrenu, njegov saborac Haris i on na tranzistoru čuju da je potpisan Dejtonski sporazum i da zaraćene strane treba da se povuku dva kilometra od položaja. Haris i Amer čekaju doručak, nema ga. Čekaju smenu, nema je. Obazrivo obilaze susedne zemunice, nema nikog.
„Nas dvojica krenemo ka isturenom komandnom centru, a Haris imao punu transportnu torbu bombi, psuje i iz besa ih baca uz put. Svuda tišina. Dođemo do IKC, zateknemo neke podoficire, oni nas gledaju i pitaju otkud mi. Pusti nas, kažemo, gde ste vi, gde je doručak, smena, a oni kažu: bili su kamioni i odveli vojsku, a vas smo po svoj prilici zaboravili. Mesto Donji Rakovac kroz koji danas prolazi entitetska linija“, kaže Delić.
Posleratne traume i pet kila mesa
Odmah posle rata, naš sagovornik se demobilisao i nastavio studiranje u dislociranom fakultetu u Tuzli. Međutim, pojavili su se problemi sa spavanjem, koje je prvo neutralisao litrom „jubilarnog“, pa dvema flašama, svakog dana. Kad ga je sadašnja supruga po drugi put zatekla s lisicama na rukama, obećao je i svetu i sebi da će potražiti pomoć. Rad u CNA pokazao mu je da tu borbu ne mora da vodi sam. Najžalije mu je kada nepogrešivo prepozna alkoholizam ili narkomaniju kao posledice ratnih trauma.
Ipak, pokazivali su se od kraja rata i različiti znakovi pored puta koji su olakšali zaceljenje. Recimo, kada je tokom posete Doboju obišao prijateljicu svoje maćehe, Srpkinju, koja je tu izbegla još 1992. Pojavio se vlasnik mesare u kojoj je radila, izvesni Miloš, krupan kao bik.
„Delovao je podozrivo. Javio mi se, pitao me: jeste li vi musliman, a ja rekao: jesmo. Ušao je u mesaru i vratio se s punom kesom, pet kila je unutra bilo, i rekao mi: ovo je za vas, sve je u skladu s vašom verom, da s porodicom obeležite Bajram, a ja zaboravio da Bajram uopšte dolazi. Svako dobro, doviđenja. Božji znakovi što ti daju volju“, priča naš sagovornik.
Za Rezoluciju o Srebrenici koju je usvojila Generalna skupština UN kaže da je bila potrebna pre četvrt veka, a da je sada teško ne pomisliti da je zloupotrebljena kako bi se pažnja skrenula s nekih drugih dešavanja, poput onih u Palestini.
„Priča o genocidu se bespotrebno unazad deset godina razvlači kako kada kome i u koje svrhe treba. Kako se ljudi primire i zbliže, oni po tome raspale. Pingponga da igraš po tugama unesrećenih porodica, jedni da ih zloupotrebljavaju, drugi da ih ponižavaju… to je najstrašnije. A ovi što se kroz prigovore Rezoluciji odjednom zalažu za dijalog ka pomirenju – pa mi to radimo već 20 godina, a malo nam se koji zvaničnik odazove, naročito na višim položajima. Inače, iz moje perspektive, srpske žrtve u ratu su nepravedno zapostavljene. Odeš li u Srebrenicu, Skelane, jasno je da su ubijani Srbi, što u dejstvima, što civili. Ali, zašto od toga nije ranije pravljen predmet, zašto ranije nisu prikupljani svedoci, zašto je optužnica protiv Nasera Orića izgledala kako je izgledala, s onakvim svedočenjima, nije pitanje za mene“, zaključuje Delić.
Jednima carstva, drugima posttraumatski stresni poremećaj
I, zaista, veteranske priče toliko su neverovatne da bi, bez imena, prezimena i slike, čovek lako mogao da pretpostavi da su izmišljene. Recimo, kako je Petar Vočkić, veteran VRS iz Šamca, učestvovao u likvidaciji jedinice HVO-a koju su činili Nemci. Kako je od saborca dobio tako zarobljeni kalašnjikov, samo zato što je napravljen 1968, kada se Vočkić rodio. Kako je u kundak ugravirao svoj nadimak, ime svoje devojke i godište, kako je tu pušku izgubio, da bi mu je, na osnovu tih nekoliko podataka, posle rata i dva ranjavanja, vratio jedan veteran HVO-a, zalivenu. Ili, kako ga je drugi hrvatski veteran prepoznao, rekavši mu: „Ti si me ranio, sećam te se.“ U ratu neprijatelji, a posle doživotni prijatelji, sve dok tog bivšeg pripadnika HVO-a nije odneo srčani udar pre koju godinu. Obojici je falilo po oko.
Ili kako je počeo rat za Krešu Primorca, člana HVO-a iz Mostara.
„Kao i za sve, prvo je počeo oko mene. Bio sam glavni kontrolor proizvodnje u tvornici hermetičkih kompresora. Pripreme su trajale od osamdesete, ta proizvodnja nepoverenja, to huškanje. Prvo je 1991. spaljeno selo Ravno, u napadu crnogorskih rezervista i JNA. Titogradski korpus potom je došao u Mostar. Vojska ko vojska, bude ih stotinu dobrih, ali dovoljno je da nekolicina budu loši i da popiju. Da te ubije na pravdi boga. Hrvati i Bošnjaci su pokrenuli straže, snabdevali se kako smo mogli, a sve je otišlo dovraga kada su vojnici oteli mog komšiju Zdravka Orlovića, preko puta čije kuće su pili, i to za Uskrs, na nekoliko koraka od crkve. Udarili smo barikadu, a onda je počelo granatiranje. Imao sam 34 godine, majku, ženu koja je drugo rodila, neudatu sestru, i sve smo ih poslali u Split gde smo srećom imali rodbinu“, kaže Primorac za Radar.
Neki su carstva digli, a ja imam posttraumatski stresni poremećaj, kraj s krajem jedva sastavljam. Jeste se tata dobro borio, a sva su mu deca vani. I to ti je u sva tri naroda u BiH. Rat uvek nekome dobro donese. Običnom narodu nikad. Evo, ovde u Herceg Novom, mnogo je Srba koji su morali izbeći iz mog mesta. Čitave porodice, priča Krešo Primorac, nekadašnji član HVO iz Mostara
Mostar je ubrzo oblepljen plakatima na kojima je pisalo: „Moj tata je u HVO, a gdje je tvoj?“ Našem sagovorniku je ubrzo postalo jasno da za pojedine rat poprima i ekonomsku dimenziju. Njegov rođak bio je kapiten FK Leotar iz Trebinja, a godinu dana pred rat je sa ženom Srpkinjom otišao u Nemačku gde je pokrenuo firmu. Pod okriljem narativa da u HVO-u krvare – što Primorac ne spori – a da dijaspora uživa, počeli su pozivi da se s računa firme mesečno izdvoji suma za ratne napore. Naravno, deo je završavao po raznim džepovima i fiokama.
„Neki su carstva digli, a ja imam posttraumatski stresni poremećaj, kraj s krajem jedva sastavljam. Jeste se tata dobro borio, a sva su mu deca vani. I to ti je u sva tri naroda u BiH. Rat uvek nekome dobro donese. Običnom narodu nikad. Evo, ovde u Herceg Novom, mnogo je Srba koji su morali izbeći iz mog mesta. Čitave porodice. Čalije, Mavraci, Gatala, tačno znamo. I oni imaju mnogo više sličnog s Delićima, Domazetima, Šantićima, Antićima, Ćorićima, Bubalima – sve su to prezimena iz Mostara koja su nosila sva tri naroda – nego s nekim ko je Srbin, a dobro se snašao“, kaže naš sagovornik.
„Živ sam, more, ne udaj se!“
Sukob Bošnjaka i Hrvata u toku rata teško mu je pao, doživeo ga je kao izdaju. Preokret ga je zatekao u katoličkom samostanu, gde je, odvojen od jedinice, sam kontrolisao njegov drugi i treći sprat. U prizemlju i na prvom spratu bili su raspoređeni bošnjački borci. Četiri dana bez vode i hrane, s prstom na okidaču – što praktično znači i bez sna – kretao se kroz uske prostorije, držao neprijatelje na nišanu, osluškivao ih. Sve dok se samostan nije našao pod paljbom artiljerije i tenka – i to hrvatskih. Kada je konačno shvatio da su bošnjački vojnici zaspali, spustio se niz gromobran samostana i pobegao u obližnju štalu, gde je pokriven slamom i budan čekao da prođe dan. Letnji, najduži.
„Na kraju sam i ne znajući otpuzao na teritoriju koju je držao HVO. Kažu mi da su mislili da sam mrtav i da su izvestili moju porodicu. Uspostavljaj vezu sa Splitom, kažem, dam im broj, i javi se baka koja se prvo strašno ljutila, jer je mislila da je neko zafrkava. Uzmem slušalicu, kažem: bake, živ sam, pa je znala da sam ja, jer sam je tako zvao. Slušalicu uzme moje sin, Ante, kažem mu: živ sam, živ je tata, a na kraju mi dali i suprugu. Živ sam, more, ne udaj se, kažem joj. A u Splitu mi već i misu spremili. Pokvario sam posao svešteniku“, kaže Primorac kroz smeh.
Posle rata je ostao u mostarskoj policiji i tada je počeo da se susreće s posleratnim nelogičnostima karakterističnim i za mir i za to naselje.
„Mostar je dva grada pod jednim krovom. Isto kao i drugde u BiH, samo smo bliži jedni drugima, pa su i tenzije više. Umesto da napravi jednu opštinu, visoki predstavnik je od dve načinio šest. Kao u Nadrealistima: koridor prolazi ovde, kroz ulicu, pa kroz dvorište, pa kroz stan. Koliko god smo mi krivi, kriva je i međunarodna zajednica. Oni su nam sudove pravili i pravosuđe, a to je najgori deo BiH. Recimo, naša sudinica je pisala kao da je imovina preminulih njoj prodata, obogatila se i pobegla u Opatiju. Uzela hrvatsko državljanstvo, Hrvatska svoje ne isporučuje, i nikom ništa. Prva masovna grobnica otkrivena u BiH bila je na gradskom smetlištu Uborak, ubijeno je 113 civila, među njima i moji rođaci prikupljani iz atomskog skloništa i svlačionice NK Lokomotiva. Dvanaest osumnjičenih je dosad umrlo. U knjizi našeg sveštenika Galića popisano imenom i prezimenom ko je šta radio, i, opet, nikom ništa“, kaže Primorac.
Prema njegovima rečima, pravosuđe bi i danas, u 2024, prekovremeno radilo samo kada bi istraživalo obične, pojedinačne zločine, od ubistava, preko krađa do silovanja.
„Ali to se ne dira. Ne, važnije je da se politički osudi jedan ceo narod, da se proglasi ovakvim ili onakvim, da nas se još malo zavadi. Rezolucija o Srebrenici je mnogo zakasnila i ne donosi mir. Uz to, sve ostale žrtve stavlja u zapećak. A vladavinu zakona niko i ne pominje, osim kad mora, deklarativno“, zaključuje on.
Kad se geler u glavi pomeri
Veteran VRS-a Siniša Mijanić iz Šamca je 1991. godine napravio veliki ispraćaj u vojsku, pod šatorom, kako se valja. Imao je devojku, Hrvaticu, s kojom je planirao ženidbu. Sa osamnaest godina je otišao u Banjaluku na služenje vojnog roka, u Školu rezervnih oficira, gde je trebalo da dobije obuku za komandira tenka. Na proleće, u aprilu ili maju, njegov bataljon pitomaca već je u ruke bio dobio bojevu municiju na prostoru Kupresa. Dešavale su se provokacije, ali ne i okršaji. Po povratku u Banjaluku je stekao čin komandira tenka i prekomandovan je u Knin gde je dobio vod pešadije.
„Jedva punoletan, a imao vod. Zamenik mi je bio Hrvat iz Zagreba, koji je posle uganuća noge otišao i ostao sam sam s trideset ljudi pod komandom. Moja greška je njihov život, a u tim okolnostima, koliko god da si mlad, mnogo brzo sazriš“, kaže Mijanić za Radar.
Sela su bila hrvatska i srpska, a u gradu je bilo bošnjačkog stanovništva. Čujem da je jedan moj tetak, Hrvat, završio u srpskom logoru, a drugi, Srbin, u hrvatskom. Kad sam ovom prvom odneo hranu i obišao ga, shvatio sam da je polovina interniranih ljudi bila na mom ispraćaju u vojsku. Sledio sam se, svedoči Siniša Mijanić, veteran Vojske Republike Srpske
Već u oktobru 1991. je teško ranjen na području brane Peruća. Zadobio je tešku povredu glave i helikopterom je prebačen na Vojnomedicinsku akademiju. Ne pazeći na svoj život, počeo je da pravi greške, srećom bez tragičnog ishoda.
„Na delu glave samo koža, bez kosti. Tek su mi je posle transplantirali s kuka. Nisam imao pomoć, a trebala mi je, pa sam nekoliko puta ustajao iz kolica i padao na pod. Mogao sam ostati mrtav. Teško sam se mirio sa situacijom. Počeli su da me vezuju, a ja se odvežem, pa opet. Na kraju sam u Šamac došao na svojim nogama, ali pod teškim lekovima. Kad sam prolazio jedan kontrolni punkt, pitali me šta ću takav tamo gde se puca, a ja im rekao da idem kući. Gde ću drugo. Sela su bila hrvatska i srpska, a u gradu je bilo bošnjačkog stanovništva. Digle se bile seoske straže. Čujem da je jedan moj tetak, Hrvat, završio u srpskom logoru, a drugi, Srbin, u hrvatskom. Kad sam ovom prvom odneo hranu i obišao ga, shvatio sam da je polovina interniranih ljudi bilo na mom ispraćaju u vojsku. Sledio sam se“, kaže Mijanić.
Na ratištu je, kao i Delić, bio sve do kraja sukoba, a u sećanje mu se urezala jedna epizoda, baš iz 1995. Trebalo je da ode na pregled u Beograd, a tada je za prelazak granice bio potreban dokument koji danas kolokvijalno zovu „Mladićev pečat“. Mijanić ga nije imao, pa su ga optužili za dezertiranje i izveli iz autobusa.
„Rekao sam im da sam četiri, odnosno tri godine ranije mogao ostati u Srbiji, kad sam išao na dve operacije, da sam hteo, da sad idem na pregled i da nisam lud da dezertiram pred kraj rata. Svejedno sam morao po papir da bih se vratio za Bijeljinu“, svedoči Mijanić.
Naknadno je saznao da je otac njegove devojke bio u srpskom zatočeništvu. Mnogo godina kasnije, od komšije Nedeljka je čuo da se udala i otišla u inostranstvo. A i Nedeljko je bio podozriv, na prvi pogled.
„Došao mi bio na kapiju i gleda me. Nisam ga odmah prepoznao. Kaže: ne znam smem li da uđem. Ne bude mi jasno, kažem mu: ulazi, bre, unutra. Posle izašli, seli u kafanu, popili piće, ispričali se. I tek kad smo se rastali, palo mi na pamet da je bio u pravu. Nikad ne znaš ko je s kakvom glavom iz rata izašao“, priča naš sagovornik.
A njegova je, kaže kroz smeh, taj uporni smeh, bila neobična. Umesto alkoholu i drogama, okrenuo se fudbalu. Protivničkom timu je znao da kaže da mu ne napucavaju loptu na glavu – ne zato što će ga povrediti, nego da je slučajno ne probuši, jer oštra je kost kuka – pa ipak, koju godinu nakon rata, jedan ga igrač jeste pogodio loptom gde ne treba i Mijanić je strmoglavo pao.
„Ne mogu se maknuti, sunce ti poljubim, ne mogu se zakopčati. Odem na rendgen, pita me sestra jesam li ranjavan, a ja joj kažem jesam, ali u ratu, ne na fudbalu. Ona se smeje i kaže: geler ti se u glavi pomerio, moraćeš da pripaziš“, prepričava Mijanić i kaže da je sledećih osam godina radio u vodovodu.
Na jednoj od radionica CNA je upoznao veterana Jasmina iz Bihaća, i kroz neobavezan razgovor su shvatili da ih je u jednom periodu tokom rata fizički delila nevelika razdaljina. Dovoljno mala da jedan drugome pevaju šamačke izvorne pesme, iz rovova. Tako su se, mnogo pre zvaničnog upoznavanja, zapravo upoznali pesmom.
