U jednoj od najupečatljivijih scena iz crtanog filma serijala Duško Dugouško iz 1943. godine, voljeni animirani zec pobeđuje japanske vojnike hraneći ih sladoledom punim eksploziva. Smrtonosni sladoled detonira u njihovim ustima uz trijumfalnu muziku, efekat uništenja koji treba da nasmeje i razgali, pre svega, dečiju publiku. Nastali tokom Drugog svetskog rata ti filmovi nisu bili samo zabava za matine projekcije, već i sredstvo političke propagande u ratnom vremenu: rasna mržnja i uništavanje vojnika sila Osovine pretvarani su u gegove dovoljno „svarljive“ za porodični nedeljni bioskop.
U takvoj opštoj atmosferi, pa i u estetici crtanih filmova namenjenih deci, pripreman je teren za trenutak kada je iz bombardera Enola Gej 6. avgusta 1945. bačena atomska bomba na Hirošimu. Svrha tih crtanih filmova bila je jednostavna: da rat ne izgleda tragično ili zastrašujuće, već pomalo smešno pa čak i zabavno.
U spotu, nazvanom Neumoljivi i bez izvinjenja, vidimo dobrodušnog animiranog junaka Sunđer Bob Kockalonea kako skače od sreće nakon što američki projektil pogađa iransku vojnu metu
Upravo tom logikom, čini se, vode se i ratni jastrebovi administracije Donalda Trampa – prvog čoveka Amerike i samoproglašenog doživotnog predsednika organizacije pod nazivom Odbor za mir. Ubrzo nakon početka američko-izraelske vojne invazije na Iran, a ni malo u duhu imena i tobožnjeg kreda te organizacije, Bela kuća je sa svojih zvaničnih naloga na društvenim mrežama objavila dva propagandna video-uratka od kojih se, kako bi se reklo u starim novinskim formulacijama, ledi krv u žilama.
Tendenciozna slika stvarnosti
U jednom kadru preuzetog iz filma Hrabro srce, vidimo Mel Gibsona lica ofarbanog ratničkim bojama koji izazivački gleda pravo u kameru, kao da svaki njegov pogled može da lansira projektil. Sledeći rez, tu je Tom Kruz, skače kroz oblake kao Maverik iz Top Gana, dok animirani efekti eksplozija pojačavaju efekat. Valjda to treba da bude „sveamerička“ ikonografija–brutalna vojna operacija pretvorena u video-igru za najmlađe gejmere? U drugom spotu, nazvanom Neumoljivi i bez izvinjenja (Unrelenting.Unapologetic), vidimo dobrodušnog i bezazlenog animiranog junaka Sunđer Bob Kockalonea kako skače od sreće nakon što američki (ili pak izraelski) projektil pogađa iransku vojnu metu. Brzi rezovi, eksplozije, uzbudljiva muzika, montaža koja skače između stvarnih snimaka vojnih udara i ikonografije pop-kulture — sve to deluje kao da je prošlo kroz softver za montažu nekog mladog jutjubera, a ne kroz kabinet najmoćnije vlade na svetu. U prvi mah gotovo sve navodi na sumnju da je reč o proizvodu veštačke inteligencije (AI). Nažalost, nije. Ovo je proizvod iz realnog vremena Donalda Trampa.
U atmosferi trikova video-igara čak i tragedije, poput stradanja devojčica u iranskim školama, lako se pretvaraju u spektakl koji zamagljuje i svrhu i namere države koja deluje, ali i prirodu zabavnih sadržaja
Video-spotovi su gotovo momentalno postali viralni i kontroverzni. Efekat je duboko uznemirujući: scene stvarnih eksplozija i smrti uokvirene su vizuelnim jezikom video-igara, gotovo kao da služe za sakupljanje bodova, stvarajući tendenciozno iskrivljenu sliku stvarnosti kao da je prava vojna, ubilačka operacija tek neka vrsta digitalne onlajn igre.
Kada zvanična komunikacija vlade najmoćnije zemlje na svetu usvoji jezik i trikove video-igara i vizuelnih efekata, za koje veruje da će biti prijemčivi mlađim generacijama gejmera koji kroz svoje aplikacije posmatraju i prosuđuju svet, granica između stvarnosti i zabave počinje da se briše. U tako stvorenoj atmosferi čak i tragedije, poput stradanja devojčica u iranskim školama, lako se pretvaraju u spektakl koji zamagljuje i svrhu i namere države koja deluje, ali i prirodu zabavnih sadržaja koji se neprekidno pojavljuju na fidovima, strimovima i Jutjub šortovima. Kao što su nekada govorile starije generacije-ovo neće izaći na dobro. Uostalom, tako se ponašaju i gotovo svi uvaženi članovi već pomenutog Odbora za mir, čije samo ime, u ovakvim okolnostima, počinje da zvuči kao naslov nekog crtanog filma.
Ciljevi rata kroz gejming estetiku
Dok je većina zemalja EU, bliskih saveznika Amerike, izbegavala direktno kritikovanje Vašingtona, neki zakonodavci u evropskim institucijama ocenili su da takav video-sadržaj rizikuje trivijalizaciju ozbiljne vojne eskalacije na Bliskom istoku i banalizuje stvarno stradanje i ljudsku patnju, duboko je dehumanizovano i neetično. Visoki diplomata EU, citiran u nekim evropskim medijima, opisao je snimak kao „duboko čudnu komunikaciju za vladu u ratu“, napominjući da izgleda kao da prikazuje pravu vojnu operaciju koristeći vizuelni jezik igara i onlajn zabave. Pristalice Trampove administracije, međutim, brane ovaj pristup, kao i samu invaziju, računajući valjda da sada treba komunicirati jezikom bližim mlađoj publici, misleći, valjda, na onu koja će se slati u rat da gine, gubeći život u takozvanom „ril-tajmu“, pravom vremenu.
Viralni klipovi o savremenim vojnim operacijama nisu samo propagandni trik. Oni su simptomi dubljeg pomeranja u načinu na koji se ratovi vode i predstavljaju svetskoj javnosti. Uskoro možda više nećemo znati ni ko je započeo rat, a kamoli da li je neki snimak stvaran ili ne
Na ekranu blješte dronovi, projektili, noćni udari, Trampova “propaganda natopljena testosteronom” je u svom punom zamahu. U jednom od kadrova vidimo animaciju nuklearnog udara iz poznate video-igre Modern Warfare III. Slika je tako zamišljena da ne bi bilo veliko iznenađenje ako bi se negde u uglu ekrana pojavila tabela sa rezultatima ili podsećanje da je vreme za nadogradnju, update, aplikacije.
Zato ovakvi ratni klipovi otvaraju još jedno važno pitanje: ako već postoji globalna zabrinutost zbog nasilnog sadržaja kojem su deca izložena na internetu, šta znači odluka ultramoćne političke institucije (Bele kuće) da započne komunikaciju ciljeva rata kroz estetiku video-igara? Godinama slušamo upozorenja o tome kako brutalne igre utiču na percepciju nasilja, kako algoritmi guraju ekstremni sadržaj i kako roditelji teško prate, a još teže kontrolišu bezbednost digitalnog sveta za svoju decu. A onda se pojavi klip u kojem projektil pogađa metu dok animirani junak iz dečjeg crtaća skače od sreće – i taj sadržaj proizvodi i distribuira Bela kuća. Ko je tu lud?
U tom smislu, viralni klipovi o savremenim vojnim operacijama nisu samo propagandni trik. Oni su simptomi dubljeg pomeranja u načinu na koji se ratovi vode i predstavljaju svetskoj javnosti. Možda je upravo u tome najneugodnija implikacija cele priče. Ne u tome što propaganda postoji-ona je stara koliko i ratovi, već u tome što je danas teško prepoznati njene suštinske osobine. Uskoro možda više nećemo znati ni ko je započeo rat, a kamoli da li je neki snimak stvaran ili ne. Sa ubrzanim razvojem veštačke inteligencije postaje sve teže razaznati šta je autentičan video-zapis, a šta manipulacija. Kada se u to zamešateljstvo umešaju političke namere i spremnost da se ovakve tehnologije koriste u propagandne svrhe, naša stvarnost postaje sve teža za razumevanje i praćenje. Dok se na ekranima granica između zabave, simulacije i stvarnosti briše, u samoj stvarnosti smrt se seje kao u najmračnijim časovima čovečanstva.
Ali ovom prilikom da zaključimo: ovi uznemirujući video-spotovi nisu proizvod veštačke inteligencije, već mentalnog sklopa Donalda Trampa i moćne vojne mašinerije koja ga okružuje i koja danas dejstvuje nad Iranom.
