Poštovani g. Predsedniče, uvažene kolege,
Uloga SANU je razvoj nauke i umetnosti, ali i savetodavna funkcija donosiocima političkih odluka u različitim oblastima, a svakako u nauci, umetnosti i kulturi. Često se žalimo da nas ne slušaju dovoljno. Nedavno je doneta jedna sramna uredba kojom je nauci i univerzitetima u Srbiji učinjena velika šteta. Znamo da se naučno-istraživački, odnosno umetničko-istraživački rad na univerzitetu tesno prožimaju sa nastavom i da čine neodvojiv deo univerzitetskog obrazovanja; pomenutom uredbom udeo nauke je sveden na 12,5 odsto, samo zato da bi univerzitetskim nastavnicima i saradnicima, koji protestuju zajedno sa studentima protiv kriminalne korupcije, plate bile efikasnije umanjene.
Ova uredba, dakle, nije utemeljena na strategiji razvoja nauke ili obrazovanja (ništa slično ne postoji nigde u svetu), već je reč o čisto političkoj odluci usmerenoj ka uništavanju univerziteta. Ne samo što je uredba suštinski pogubna po univerzitete i nauku u Srbiji (i narušava već zatvoreno poglavlje u procesu pridruživanju EU), već je ona i doneta na nezakonit način, čime je počinjen kriminalni akt. Naime, prema Zakonu o visokom obrazovanju, uredba se donosi na predlog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, a po pribavljenom mišljenju Konferencije univerziteta i Konferencije akademija i visokih škola (napomena: ovakve uredbe ne može donositi tehnička vlada). Nasuprot tome, uredba je doneta 24. marta, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje (NSVO) je tek naknadno dao svoju saglasnost (elektronsko glasanje je organizovano 27. marta, 3 dana po donošenju odluke NSVO), a bez pribavljenog mišljenja dveju Konferencija.
Predsednik NSVO, koji je ne samo pristao na ovo štetno delovanje, nego ga je i organizovao i realizovao na protivpravan način, je akademik Bela Balint. Pošto je uspešno i bez skrupula prema nauci i univerzitetima izvršio zadati mu nalog, unapređen je u ministra nauke. Ono što me je iznenadilo je reakcija Predsedništva SANU, čiji rad inače visoko cenim. Predsedništvo nas redovno obaveštava o uspesima naših članova – kada god neko dobije neko društveno priznanje ili nagradu – i na tome smo mu zahvalni. Međutim, ne bi li trebalo obavestiti članstvo i o pogubnim potezima članova SANU, nedostojnih ove kuće? Umesto toga, u svom Zapisniku sa 2. Sednice Predsedništva od 8. maja 2025, Predsedništvo čestita akademiku Balintu (u grupi sa drugim laureatima: Jovanom Hadži Đokićem, Miodragom Čolićem i Brankom Beleslinom, čime su i njihovi uspesi omalovaženi, jer su stavljeni u isti rang sa pomenutim delovanjem Akademika Balinta).
I naravno, pošto je umesto kritike dobio pohvalu, akademik Balint je ušao u Radnu grupu za izradu Nacrta zakona o visokom obrazovanju, koji bi trebalo da potpuno uništi instituciju univerziteta u Srbiji, „da mu tako nešto više ne padne na pamet“, kako je nedavno rečeno na najvišem državnom nivou. Nažalost, nije akademik Balint jedini član SANU koji je učestvovao u ovom protivzakonitom obračunu sa naukom i univerzitetom: generalni sekretar NSVO je Gordana Kocić, koju smo nedavno izabrali za dopisnog člana. Ona nije podnela ostavku na svoju funkciju, niti se javno ogradila od Uredbe i protivzakonitog načina njenog donošenja. I opet ista stvar: u svom Zapisniku sa 15. Sednice Izvršnog Odbora (IO), održane istog dana kada i sednica Predsedništva, IO SANU nas obaveštava da je imenovana izabrana za Sekretara IO Ogranka u Nišu!
Nažalost, nije akademik Balint jedini član SANU koji je učestvovao u protivzakonitom obračunu sa naukom i univerzitetom: generalni sekretar NSVO je Gordana Kocić, koju smo nedavno izabrali za dopisnog člana. Ona nije podnela ostavku na svoju funkciju, niti se javno ogradila od Uredbe i protivzakonitog načina njenog donošenja. I opet ista stvar
Ovo nas vodi u kakistokratiju. Ja molim Predsedništvo i IO da uvaže moje dobronamerne primedbe: ukoliko SANU ne reaguje na neshvatljive poteze svojih članova, koji nanose štetu srpskoj nauci i izazivaju opravdani gnev i zaprepašćenje naučne i šire društvene zajednice – ugled naše kuće biće ugrožen i umesto prestiža i poštovanja bićemo izloženi opravdanoj osudi, pa i preziru.
Ukoliko SANU ne reaguje na neshvatljive poteze svojih članova, koji nanose štetu srpskoj nauci i izazivaju opravdani gnev i zaprepašćenje naučne i šire društvene zajednice – ugled naše kuće biće ugrožen i umesto prestiža i poštovanja bićemo izloženi opravdanoj osudi, pa i preziru
Evo još jednog žalosnog primera. Napominjem da nema nikakve veze sa politikom – davno smo već razumeli da SANU nema jedinstven politički stav po mnogim pitanjima – ne, ovde je reč o zdravom razumu i o razlikovanju dobra i zla. Svi znamo da studenti već mesecima protestuju tražeći da se obnaroduje odgovornost onih koji su umešani u koruptivne radnje koje su koštale života 16 ljudi u Novom Sadu, kao i da se kazne siledžije koje su napale studente tokom mirnog protesta. U tim protestima nisu štedeli sebe: najverovatnije su izgubili godinu, stipendije, studentske domove, hodali su stotine kilometara po lošem vremenu, vozili bicikle hiljadama kilometara, trčali ultramaratone, organizovali različite manifestacije, boreći se za funkcionisanje državnih institucija, oslobađanje medija i za pravnu državu.
U tome su ih podržali i profesori, advokati, nastavnici srednjih škola, pa čak i srednjoškolci, a evo sada vidimo da i sudije i tužioci nisu ostali nemi na pritiske nenadležnih institucija da rade po nalogu odozgo, a ne po pravu i zakonu, i da energično protestuju protiv takvih pritisaka. Studenti su svakako najbolji deo ovog društva: naša mladost, inteligencija, neiskvareni mladi ljudi koje život još nije lišio ideala i želje da se bore za jedan bolji svet. Pre par meseci, u intervjuu na TV Hram, Akademik Svetislav Božić ih je nazvao neradnicima, divljacima, nasilnicima, pripadnicima Kominterne koji hule na crkvu, srpske svetinje i na Hilandar. Dalje je navodio da su i studenti i profesori nedaroviti neradnici nezadovoljni sobom, da dobijaju zadatke sa strane (tj. od stranih službi) i da nam takvi – ni studenti ni profesori – uopšte ne trebaju, da su oni moralna mrlja na akademskoj zajednici.
Dalje tvrdi da studenti nisu obrazovani, da nemaju obraza i da su (i oni i njihovi profesori) ođavoljena kategorija! Ovo poslednje je posebno ilustrativno, jer u hrišćanstvu – a akademik Božić se formalno deklariše kao hrišćanin – đavo predstavlja krajnje, ekstremno zlo, pa goreg od toga nema. Treba poslušati taj intervju, jer je veoma interesantno koliko je osuda i kleveta sadržano u 5 minuta izlaganja posvećenog ovoj temi. Sa ovog mesta želim da iznesem sasvim drugačije mišljenje o našim studentima i njihovim profesorima. Smatram da su naši studenti pokazali da su najbolji deo ovog društva, njegova savest, energija, talenat, težnja za boljim, jednom rečju naša budućnost. Profesori su se u velikoj meri pokazali dostojnim svog zvanja i ja se nadam da će tako biti i ubuduće.
Akademik Božić se pridružio onima koji ono najbolje u ovoj zemlji označavaju kao najgore, vređajući i klevećući mladost, znanje i vrlinu. Ako su i studenti i profesori (a uz njih i advokati, sudije, tužioci, srednjoškolski profesori,…) neobrazovani, lenji, divljaci i nasilnici – ko onda predstavlja srpsku mladost, inteligenciju i budućnost? To su onda verovatno stanovnici Ćacilenda, te skaredne kombinacije čergi i klozeta instaliranih ispred Skupštine i Predsedništva, prostora u kome su se mogle videti različite spodobe sa kapuljačama, bejzbol-palicama i drugim rekvizitima kulture i umetnosti? Verovatno su tamo podijum i publika za naredni koncert Akademika Božića, to je publika koja mu je bliska i koja će ga svakako pozdraviti ovacijama.
Ako su i studenti i profesori (a uz njih i advokati, sudije, tužioci, srednjoškolski profesori,…) neobrazovani, lenji, divljaci i nasilnici – ko onda predstavlja srpsku mladost, inteligenciju i budućnost? To su onda verovatno stanovnici Ćacilenda, te skaredne kombinacije čergi i klozeta instaliranih ispred Skupštine i Predsedništva
Akademiji često zameraju da se ne oglašava, ali nekim akademicima bi zaista bilo mnogo bolje da ćute. Završio bih pozivajući se na reči velikog pesnika, akademika, čiju smo 150. godišnjicu rođenja obeležili pre četiri godine izložbom u Galeriji SANU (Jovan Dučić: Traganje za novim, autor Akademik Zlata Bojović, 2021): „Postoje sveštenici od kojih ti omrzne vera, vojskovođe od kojih ti omrzne vojska, činovnici od kojih ti omrzne država i žene od kojih ti omrzne ljubav!“ Bojim se da će, ako neki akademici ovako nastave, ovoj Dučićevoj izjavi narod dodati i peti red: postoje akademici od kojih ti omrzne akademija. Potrudimo se da ne bude tako.
