Koliko god da razmere društvene krize slute na promene, mnogi elementi političke svakodnevice ostaju, nažalost, nepromenjeni. Recimo, kolektivni rad na naduvavanju značaja Aleksandra Vučića, čoveka za koga se na izborima 2022. godine ubedljivih 60 odsto građana izjasnilo da u budućnosti treba da obavlja jednu pretežno ceremonijalnu funkciju, umesto da ostane nosilac izvršne vlasti. Tako je prošlo samo četiri dana od kada je u studiju Milomira Marića javno podelio duševne boli koje su mu naneli studenti u protestu („Vređali me i još su rekli kako mene niko ništa nije pitao“), do hitne intervencije na saniranju predsednikovog povređenog ega u vidu sastanka sa reprezentativnim sindikatima prosvetnih radnika, oblasti za koju nema nikakvu ustavnu nadležnost.
Istina, sastanak baš sa njime i sa jednako nenadležnom predsednicom Skupštine Anom Brnabić, ti isti sindikati tražili su još 20. septembra, ali to je bilo pre pada nadstrešnice koji je demonstrirao da odsustvo vladavine zakona nosi cenu čak i u ljudskim životima. I pre nego što su nam studenti pokazali da je zaista moguće obraćati se isključivo institucijama sa stvarnom odgovornošću.
Do tog sastanka nije došlo – ili barem o njemu nismo obavešteni – a da će se ponovo pokušati u trenutku kada predsednik vapi za novim pozivom nije obavešteno ni članstvo prosvetnih sindikata, već im je naknadno objašnjeno da bi rukovodstvo pregovaralo „i sa crnim đavolom“ da bi se ostvarili interesi zaposlenih.
„To je najstrašnije u celoj ovoj priči, što je ‘fantastična osmorka’, dakle osmoro ljudi koji su predstavljali četiri reprezentativna sindikata u prosveti, nekako donela odluku – barem kada je reč o Nezavisnosti, a slutim da je to priča i za preostala tri sindikata – mimo anketiranja članova, mimo obaveštavanja ljudi koji bi tada mogli da im ukažu na ono što zaista treba da imaju na umu. Da to niti je prava adresa, niti je u skladu sa našim idejama koje su nas dovele do podrške studenata i njihovog zahteva da se ovo društvo konačno unormali. Tako da ishod da članstvo sindikata nije prihvatilo tu ponudu ne može do kraja da spere gorčinu. Da li je moguće da preko noći saznamo za sastanak za koji apsolutno ne bismo dali saglasnost“, upitala je Vesna Vojvodić Mitrović, zbog čega joj je ugrožena pozicija portparolke GSPRS Nezavisnost.
Ministarka prosvete održala je jedan sastanak na temu sve manjeg upisa na nastavničke smerove fakulteta krajem 2023. godine i na tome se sve završilo
Da stvar bude gora, dok je poziv iz septembra u prilogu sadržao Platformu za spas obrazovanja u Srbiji koja predlaže značajno povećanje plata, odnosno da bi trebalo da budu 30 do 50 procenata veće od prosečnih primanja „kako bi ta profesija bila cenjena i kako bi mladi želeli da budu nastavnici“, decembarski sastanak se pretvorio u razgovor o neispunjavanju onoga što je uveliko potpisano. Naime, još u oktobru 2023. godine, Vlada Srbije se u tzv. Protokolu obavezala da će se početna plata nastavnika izjednačiti sa prosečnom platom u državi do prvog januara 2025. godine. Uz potpis tadašnje predsednice Vlade Ane Brnabić, kao i još uvek ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović, ta tema je trebalo da bude zatvorena, a da na red dođe razgovor sa osam dekana koji su inicirali Platformu i ukazali na gorući problem nedostatka nastavnog kadra i na sve manji broj studenata koji upisuje nastavničke fakultete.
Rotiranje uloga dobrog i lošeg policajca
Umesto toga, na sastanku na koji dekani nisu ni bili pozvani (ako su ih ranije ignorisali, sigurno neće prestati sada kada su njihovi fakulteti podržali studente u blokadi), predsednik Vučić je izneo predlog da se plata prosvetnim radnicima ne izjednači sa republičkim prosekom u januaru nego tek u oktobru, povećanjem za 10 procenata, začinjen sa još par obećanja poput smanjenja administracije. A kada je revoltirano članstvo sindikata odbilo da pristane na takvo nazadovanje, predsednik je – ništa manje iznerviran – izneo svoju verziju dešavanja iza zatvorenih vrata.
„Sve što su tražili ispunili smo“, rekao je Vučić, nastavio da kiti priču opisima da su sindikalci bili „oduševljeni, srećni ljudi“ koji nisu mogli da veruju da su se sve dogovorili i poentirao da je odbijanje dokaz da su u pitanju bili politički zahtevi, baš kao i studentski. Na kraju je ostalo samo da uputi i pretnju: „Država će da trpi, da trpi do određenog trenutka, a u određenom trenutku država će da postupa u skladu sa zakonom.“ Pa biće da nisu sindikalni predstavnici bili ti koji su tražili da im se umesto već dogovorene prosečne plate u januaru, iole dostojanstvena dodeli tek u oktobru, ali takva bezobrazna interpretacija se i može očekivati kada se odlučite da razgovarate sa najboljom zamenom za „crnog đavola“ koju imate pri ruci.
Usledilo je rotiranje uloga dobrog i lošeg policajca, pa je prvo premijer Miloš Vučević artikulisao kako će izgledati kada država prestane da „trpi“ to što natprosečno obrazovani nastavnici žele makar prosečnu platu.
„Neka svi povedu računa, i ko neće da deci zaključi ocene, neka dobro vodi računa, prosvetna inspekcija će sve preispitati. Tu država neće ćutati, tu se nećemo igrati. Hoćete da proverite da li je država odlučna, ja vam savetujem da ne proveravate, ali ako želite videćete da će država reagovati. Nećete da radite? Ima ko hoće, ima drugih profesora“, glasila je Vučevićeva artikulacija predsednikove nedorečene pretnje, a Ministarstvo prosvete je ostalo nemo na obe.
Umesto da početna plata u prosveti bude već izjednačena sa prosečnom u državi, nova ponuda dugoročno obećava da će u godini Ekspa biti 43.000 dinara manja od najavljene prosečne plate
Kada je početkom decembra tražena ostavka ministarke (zahtev koji je kasnije uvršten u zvanične štrajkačke prosvetnih sindikata), Đukić Dejanović je odgovorila da je neće podneti uz obrazloženje da se „na pokliče onih koji bi želeli, pre svega, političku smrt predsednika države, čitave vlade, premijera pa i mene kao ministra prosvete, ne mogu obazirati jer me oni nisu ni motivisali da prihvatim poziciju na kojoj sam“. Tako da suštinski nezainteresovana za prosvetne radnike (a i za studente i đake) sigurno nije osetila potrebu da stane u njihovu zaštitu, ali mogla je makar da se zauzme za istinu. A činjenice kažu da je 2018. bilo angažovano oko hiljadu nastavnika bez adekvatnog obrazovanja, da je taj broj 2023. godine iz nužde narastao na 2.060 nedovoljno stručnih nastavnika i da je Ministarstvo u septembru prikupljalo najsvežije podatke koje još uvek nije prezentovalo – verovatno zato što se svode na: „Ne, nema drugih profesora spremnih da rade za ovu platu i ovako tretirani od strane države.“
Promena ploče
Da li svestan tog problema ili samo željan gašenja bunta u prosveti, predsednik je promenio ploču u „najlakše je primeniti disciplinske mere“ i naredio, pardon, pozvao Vladu da sa prosvetarima razgovara posle Božića. Momentalno je formirana radna grupa i 9. januara došlo je do novog sastanka reprezentativnih sindikata, sada sa premijerom (koji je pretio da će ih sve otpustiti i zameniti imaginarnim nastavnicima) i resornom ministarkom (čiju ostavku traže i koja je naredila direktorima da prave spiskove nastavnika koji učestvuju u štrajku).
Preporođeni Vučević, pun utisaka o konstruktivnom dijalogu, objasnio je kako je ponuda Vlade (uz obavezan dodatak „i u dogovoru sa predsednikom Republike“) da plate u obrazovanju budu povećane za pet procenata u martu, potom za još pet u oktobru, da bi u januaru dobili povećanje od sedam odsto, zajedno sa ostatkom javnog sektora. „Naravno, uz očekivanje i zahtev da ne bude više nikakvih štrajkova, obustava, da se deca vrate na nastavu i da se stvari u školama apsolutno normalizuju“, precizirao je i dodao da dogovor nije još postignut, ali da se ide ka kompromisu koji „nije pobeda jedne ili druge strane“.
Nažalost, nije objasnio šta bi tačno bila „pobeda“ Vlade u ovom slučaju, ali sluti na to da bi pobeda bila da prosvetni radnici ostanu potplaćeni a da se država potpuno iskobelja iz sprovođenja onoga na šta se obavezala u oktobru 2023. godine, u dokumentu u kome je izjednačavanje početne plate nastavnika sa prosečnom platom u državi nazvano „zajedničkim ciljem“. Vučevićeva vlada očigledno ima drugačije ciljeve.
Slobodni univerzitet, mreža koja stoji iza peticije podrške akademskih radnika studentima, pozvala je sindikate na potpunu obustavu rada
Ako zanemarimo tih sedam procenata koji samo znače da uprkos tom razilaženju u ciljevima, Vučević ne planira da jedino prosvetnim radnicima uskrati redovno godišnje usklađivanje plata u javnom sektoru, i uporedimo novu ponudu sa prethodnom, ispada da će nastavnicima u oktobru plata kumulativno biti uvećana za čak 0,25 procenata u odnosu na Vučićevu ponudu. Preračunato u dinare, ukoliko sindikati pristanu na momentalni prekid štrajka, kraj godine će završiti sa početnom platom od 106.000, što će biti 11.000 manje od prosečne plate koju je obećao ministar finansija Siniša Mali, a sa kojom će tobože biti izjednačena. A ako bismo otišli dalje u budućnost i uračunali još jedno slično godišnje uvećanje, krajem 2027. godine će nastavnička plata biti gotovo 43.000 dinara manja od prosečnih 1.400 evra u koje nas Mali uverava.
Sve što je traženo su ispunili, zar ne? Sa druge strane, ukoliko štrajk ne bude obustavljen, onda ne zaslužuju ni delić već potpisanog. I tu ne važi naprednjačka logika da ukoliko makar jedan student želi da pohađa nastavu i polaže ispite to mora da mu bude omogućeno – jedan profesor koji bi i dalje držao čas (ovog puta na pogrešnoj strani istorije) ne bi dobio ni takvu platu koja je delimično približena prosečnoj.
„Jako veliki pomak“
Zvučalo bi farsično, da nije usledila neočekivana reakcija reprezentativnih sindikata. Iako se radi o ponudi gotovo identičnoj onoj koja je već odbijena, i uprkos tome da u njoj nema govora o smeni kompletnog rukovodstva Ministarstva prosvete (što jeste jedan od štrajkačkih zahteva), sindikalni predstavnici su je okarakterisali kao „korektnu“, prvu „koja je iole pristojna“ i „jako veliki pomak“.
Istovremeno, studenti Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu podržali su prosvetne radnike i poručili im da će „bezrezervno i na svaki mogući način stati iza bilo koga kome bude prećeno ili ko bude dobio otkaz i nećemo odustati dok se ne vrati na posao“, uz opažanje da je predloženo povećanje plata zanemarivo i da neće pratiti rast troškova svih proizvoda. Njihove kolege sa PMF-a saopštile su da ih predloženi uslovi rada i dalje ne motivišu i podsetile na pretnje da ima ko će da zameni profesore: „Kao matematičari, kojih fali u prosveti, slobodno ćemo reći ‘E pa nema’ i to pre svega jer se nećemo odlučiti za loš finansijski položaj i konstantne pritiske direktora, inspekcije i Ministarstva.“ A studenti Filozofskog su zaključili: „U ovome smo zajedno, da vratimo ugled sistemu vaspitanja i obrazovanja koji su temelj našeg društva.“
Sudeći po zadovoljnim komentarima sindikalnih lidera, čini se da će dalje zajedništvo umnogome zavisiti od rezultata novog izjašnjavanja članstva sindikata čije se objavljivanje prolongira. Ipak, do odlaska ovog Radara u štampu, ponudu na stolu su već odbili iz GSPRS Nezavisnost, smatrajući je „danajskim darom“ koji se nudi paralelno sa potkradanjem i ponižavanjem, kao i Forum beogradskih gimnazija.
A nekima je već dojadilo čekanje.
„Raspoloženje među prosvetarima u Novom Sadu je takvo da ne postoji više želje za bilo kakvim pregovorima jer su štrajkački zahtevi prosvetnih radnika sada nebitni. Trenutno je aktuelna ova mladost koja se dešava u našem društvu i prosvetni radnici Novog Sada žele da podrže studente i đake u njihovim zahtevima“, izjavio je Ivan Pivnički, profesor istorije u Tehničkoj školi „Mileva Marić Ajnštajn“. I najavio da će prosvetni radnici u NS 20. januara stupiti u totalnu obustavu rada.
