Veliki Mehmed Meša Selimović je rekao da ni haljinu ne treba krpiti a kamoli ljubav. Nekada davno ja sam to razumeo ovako: Kao kad se na primer neka, lepa na oko, plastična igračka polomi a ne postoji zamenski deo nego mora da se zalepi i da se ne dira više, nego eto, da stoji i bude tu. Da povremeno tako jako zatvoriš oči i nadaš se da će sve da bude isto. Kao kad duneš tri puta u trepavicu koja je otpala, zamisliš želju, ponadaš se da te baba nije slagala kad ti je pokazivala postupak a ono ništa. Vidi se da je polomljena. I veoma brzo više ne bude omiljena i sve je manje gledaš. Kao kad neki super pametan đak ima preterani i stalni napad pameti i počne da smeta, jer uzima vreme za ove baš loše đake kojima mora da se pokaže po nešto, pa ga razredna prebaci iz prve u zadnju klupu. I bude on tu ali opet nekako nije isto.
A i ta ljubav je promenljiva komponenta. U nekim godinama mora da bude i izbor. Moraš da budeš vešt da znaš da slažeš srce. U skoro dvadeset godina nagledao sam se mnogo nesrećnih ljubavi u jednoj velikoj državnoj firmi. To mi se mnogo svidelo kad sam čuo prvi put a bio sam mlad radnik. Jednog mog kolegu neka gospođa pitala čime se bavi a on joj odgovorio da radi u jednoj velikoj državnoj firmi. Igrao na kartu da bude misteriozan. Ne znamo da l’ je gospođa pomislila da je misteriozan ili da je budala, pošto pravi džentlmeni ćute o tim dešavanjima. I to nam pričao uz jutarnju kafu, onu prvu pre nego što šef ode na sastanak, a nama kaže da je teško breme koje nosi rukovodilac i da je lako nama koji nismo rukovodioci.
I verujem da je teško naročito u današnje vreme kad država očekuje od tebe da opravdaš pojam represivnog aparata. Pamtim ljude koji su više voleli rukovodioce nego sebe same. To je bio i izbor i istinska ljubav. Kumove i prijatelje sa kojima su porasli u komšiluku su prebacili u zadnju klupu, da bi mogli da se posvete i da taj neko prepozna da se iskreno dive njegovom liku i delu a ne samo zbog funkcije.
I svaki novi koji bi došao, sa pitaj Boga kojim školama i kvalitetima, održao bi ozbiljan sastanak sa dugo pripremanim govorom, na kome bi bio maltene ljut, donekle i razočaran i objašnjavao nama, koji tek treba da ga zavolimo, ne kao rukovodioca nego kao čoveka, da je policija pre njega bila nikakva, da smo se mnogo opustili i da će se od sad gledati rad, rad i samo rad i rezultati. Mi smo svaki put to ozbiljno shvatali a oni koji su u isprepletanom genetskom kodu imali dominantnu crtu preterane i ničim izazvane servilnosti, pokušavali su da se domognu prve klupe. Do granice maksimuma istegnuti, podizali su ruku sa dva prsta javljajući se da su oni baš ti i ne primećujući da mogu da „isteraju oči razrednoj“ i da će većina završiti u zadnjoj klupi čekajući novu turu, novu garnituru vozača.
I dan danas se priča kako je u jednu od najprestižnijih službi postavljen rukovodilac posvećen poslu, pravdi i religiji. I po meni nema tu nekog okajavanja grehova ili se rodiš da budeš verujuć ili ne. I onda mene zapadne da odem sa nekim izveštajem u vezi važnog državnog posla i da objasnim šta sam ja to radio.
Evo, života mi, nisam znao kako da se ponašam. Sad kad vraćam film moguće da sam osetio tamjan i kao da je baš to davalo ozbiljnost i onako ozbiljnoj situaciji. A kao juče da je bilo. Kancelarija velika. Masivan sto iz nekih prošlih vremena. Fotelja načelnička. A iza fotelje, koja ukazuje na strateški nivo rukovođenja, ona široka lajsna. Da zaštiti zid ako načelnik hitro ustane sa fotelje a ona udari u zid. I setio sam se predavanja iz operative gde lepo navedeno da je načelo hitnosti krucijalno kad su u pitanju važna državna posla.
E, a na toj lajsni, koja bogato ide duž celog zida, poređane male ikone. Minimum 50. Možda i 100. U ćošku zida naslonjen onaj pastirski štap, veliki i savijen pri vrhu. Bože oprosti, k’o Gandalf kad poziva da se ide na Mordor.
Po zidovima ikone. Veće. Uramljene. I kadionica. I sveća ispod glavne ikone, sad da me ubiješ ne znam koja je.
Nekako mi bilo logično da se prekrstim kad uđem u kancelariju. A pogledam se neposredno pred ulazak. Ma nikakav. Nemam ni brojanicu oko ruke ni drveni krst oko vrata. Nespreman totalno. Nit znam šta da prozborim duhovno. Ako me pita za post najviše mi se isplati da pobegnem.
A kao juče da je bilo. Kancelarija velika. Masivan sto iz nekih prošlih vremena. Fotelja načelnička. A iza fotelje, koja ukazuje na strateški nivo rukovođenja, ona široka lajsna. Da zaštiti zid ako načelnik hitro ustane sa fotelje a ona udari u zid. E, a na toj lajsni, poređane male ikone. Minimum pedeset
Načelnik sve ima. I brojanicu oko ruke i drveni krst, možda i dva oko vrata okačena na onaj tanki mučenički kanap. Ima i onu mobilnu brojanicu, što je onako vrtiš po rukama… k’o na filmu… al’ to moraš da znaš.
Na stolu metalni krst, raspeće, i čini mi se neki luksuzni tamjan. Kad sam već tako pogubljen, službeno ušao u kancelariju uređenu po pravoslavom feng šuiju, rekao sam nešto između dobar dan i pomoz Bog i seo.
Načelnik je svojom mirnoćom i asortimanom relikvija bio spreman da činodejstvuje. Meni se kroz taj miris tamjana učinilo da se oseća i vinjak i gorki list ali to moguće da je sveta vodica povukla malo ako stoje u ormaru jedno do drugog.
A čuo sam priču da je pola službe išlo na Hilandar. Nije to bilo organizovano, nego spontano. Načelnik reko da će da ide i onda je to probudilo duhovnu stranu mnogih. I krštenih, i nekrštenih, i onih što biju ženu, i razvedenih koji neplaćaju alimentaciju i onih što ujutru piju vinjak iz čepa. Svi su išli da se pronađu i da se pomole da narodna milicija ima rezultate. Na čelu sa njim. Utešiteljem neutešnih. Sredom i petkom se donosile sardine u kancelarije da se vidi da se vodi računa. Spremačice padale u nesvest.
A ja ko pao s Marsa. Deda vojno lice, tata dete vojnog lica. Slavio se 29. novembar i 22. decembar.
Nemam čak ni belu košulju od grubog platna, sa ruskom kragnom, koja se nosi zakopčana do grla i na golo telo. Maljavo i tretirano sapunom od svinjske masti i koprive. I tako totalno zbunjen, popričasmo nešto o predmetu zbog koga sam se službeno tu zadesio, dok se u rukama vrtela brojanica.
Ne pomenusmo ni post ni krsnu slavu. I dalje ne znam koja mu je bila glavna ikona. Zamalo da zaustim nešto o kosmičkoj ravnoteži, no nije bio momenat. Pod uticajem momenta a kao bivši gimnazijalac objašnjavajući pomenuti fenomen iliti pojavu mogu da kažem: Similis simili gaudet.
A čuo sam priču da je pola službe išlo na Hilandar. Nije to bilo organizovano, nego spontano. Načelnik reko da će da ide i onda je to probudilo duhovnu stranu mnogih. I krštenih, i nekrštenih, i onih što biju ženu, i razvedenih koji ne plaćaju alimentaciju i onih što ujutru piju vinjak iz čepa. Svi su išli da se pomole da narodna milicija ima rezultate
Bez obzira što mislim da Bog i Služba gledaju, i praštaju, nekako mi bilo jasno da nismo svi slični a nikako ni jednaki. Možda će biti jednaki pred Nebeskim sudom ali ne i pred Zemaljskim jer sam siguran da će mnogi birati da budu zaštićeni svedoci i da će zaboraviti ko ih je sve voleo.
Vreme je takvo da se oni okrenuti religiji ne oglašavaju, da oni iz zadnjih klupa čekaju nove ljubavi, da oni koji su do skoro bili neverujući vrte brojanice i sriču molitve da ih se neki koje su voleli ne sete u ovim teškim momentima i da sve ovo prođe.
Neki drugi, do skoro voljeni, izgoreli su od ljubavi i pomisli da ima jače ljubavi od Božanske. Vreme će pokazati da su, istežući se, gurali prste u oči želeći da budu još bolji i veći nego što jestu. Ostavljeni na ledu, nadaju se oprostu verujući da će kantar pokazati da su više dali nego što su uzeli.
Nekada mnogo voljeni i najveći, pomislili su da su se možda ogrešili o stare ljubavi i praštaju da bi bili još veći. Neki od zaboravljenih, nakon oprosta i ručka, nadaju se renesansi.
Ima neka stara domaća serija u kojoj se prepliću priči o ljubavi, odrastanju, razočarenjima i snovima. U jednoj od epizoda, moguće i da je bila crno bela, makar je ja tako vidim u svojoj glavi, dvoje koji su se voleli raspravljaju o ljubavi. Tako se i završava epizoda. Ne mogu da se dogovore da li je stara ljubav kao podgrejan krompir ili može da bude i kao podgrejana sarma.
