Kako je neko ironično primetio, ovo su „Dani Bejruta“ u Srbiji pred predstojeći EXPO. Brutalnost odnarođene policije koja se potpuno stavila na stranu mafijaškog režima preplavila je društvene mreže. Ove „jeseni koja je stigla pre vremena“, ispostavilo se da je hiljade kamera na telefonima jedino sredstvo samoodbrane koje nam je na ulici preostalo. Tako je moguće da za samo nekoliko sati cela Srbija sazna da se taj i taj manijak u uniformi, koji nekoga krvnički prebija palicom, zove tako i tako, živi u tom i tom mestu. „Šejmovanje“ nasilnika na mrežama postalo je opravdano sredstvo prevencije u borbi protiv nasilja.
Sada, kada smo prestali da gajimo svaku iluziju da će neko od njih „spustiti štit“ i „staviti se na stranu naroda“, jako je važno da svako nasilje postane javno i da se znaju imena i prezimena patoloških osoba koje se kriju ispod šlemova.
Ovi dani, što ćemo ih jednom zvati „nekad“, ostavili su na desetine ikoničnih amaterskih snimaka po kojima ćemo pamtiti mračno vreme u kome živimo. Jedna fotografija Andreja Hložana postala je viralna. Na njoj se vide pripadnici vojne formacije „Kobre“ u civilu koji stolicama brane prostorije Srpske napredne stranke. Renesansna kompozicija prizora inspirisala je bezbroj replika na društvenim mrežama. „Kobre“ sa stolicama su ubrzo smeštene u „Luvr“ kao spektakularno ulje na platnu da bi brzinom svetlosti na tviteru postali junaci raznih crtaća ili tema za kolekciju „lego kockica“. Svaki strah nestaje pred najezdom duha. A duh, tokom ovih protesta u Srbiji, srećom nikad nije nedostajao.
Snimak iz Valjeva je po policijskoj brutalnosti uspeo da nadmaši snimak prebijanja demonstranta iz Bulevara kralja Aleksandra u Beogradu u vreme vanrednog stanja tokom COVID epidemije
Istovremeno, magija dokumentarnog zapisa je u činjenici da samo par sekundi nekog zabeleženog događaja, nekad bolje predstavlja jednu epohu nego tomovi istorijskih knjiga. Ono što im je zajedničko je da su nakon jezivog nasilja, umesto da zaplaše, poniženim građanima Srbije, baš ovi snimci, ulili infuziju buke i besa i omasovili ulične demonstracije. Ljudi sada stoje sa svojim telefonima ispred kordona, pokazuju im snimke i pitaju:
„Da li bi ste voleli da neko tako bezdušno bije i maltretira vašu decu?“
Nove tehnologije i „nepodnošljiva lakoća“ upotreba kamere na telefonima učinile su od svakog građanina potencijalnog reportera i svedoka epohe. Na društvenim mrežama, ovi snimci u kratkom vremenu jako brzo deluju na naše emocije. I kako se ljudi samo par desetina sekundi zadržavaju na bilo kom od klipova, bilo mi je zanimljivo da se na nekim od najviralnijih snimaka ovih dana zadržim malo duže i opišem rečima šta se na njima tačno vidi. Za nas iz sveta filma, nekada je lekovit povratak svetu gde vladaju reči.
Deca u lisicama
Na početku snimka, krišom snimljenim sa bezbedne daljine, vidimo četvoricu policajaca koji su okružili dvojicu dečaka koji nemaju više od od dvanaest godina. Dečak koji je okrenut licem ka zemlji vezan je lisicama i do pojasa go. Drugog dečaka pridižu sa troatora i jedan od policajaca traži od njega da ispruži ruke kako bi mu stavio lisice. Snimak nema zvuk, ali celo telo dečaka podrhtava u velikom strahu i čini se kao da moli policajca da mu ne stavlja lisice.
Ostali policajci su nagnuti nad uhapšenim dečakom. Kao da proveravaju da li su mu lisice dobro stavljene. Polugolog dečaka koji stoji sa lisicama policajac jednom rukom grubo okreće ka sebi. Njemu ispada bela majica na zemlju. Policajac je dohvata i smešta mu je između vezanih ruku. Odvodi ga u nepoznatom pravcu dok mu drug i dalje leži na zemlji. Na trotoaru leži njihov prevrnut bicikl. Atmosfera na snimku podseća na fotografiju nepoznatog autora iz Drugog svetskog rata na kojoj se vide deca iz Varšavskog geta sa rukama podignutim uvis.
Trideset žandarma na dvojicu dečaka
Snimak iz Valjeva je po policijskoj brutalnosti uspeo da nadmaši snimak prebijanja demonstranta iz Bulevara kralja Aleksandra u Beogradu u vreme vanrednog stanja tokom COVID epidemije. Kamera je na terasi valjevskog solitera. U gornji rakurs snimka staje trideset policajaca koji obaraju dva maloletnika na trotoar. Sledi dvadeset osam sekundi pakla, krvničkog iživljavanja nad nemoćnim demonstrantima. Uzrujani čovek kome svi dugujemo zahvalnost za ovaj dokument ne može da veruje šta trenutno snima:
„Ej, ej, eeeej !!!!“, viče sa terase.
„Alo, dobro je, jebote…!“ viče ali niko ga ne čuje od udaraca pendreka i krika prebijenih mladića.
Na Informer televiziji snimak proglašavaju kao podmetačinu iz Covid vremena. Predstavljaju ga iz sata u sat kao novu laž terorista blokadera.
Nažalost, vest je istinita i uskoro stižu informacije o životno ugroženim mladićima.
„Ti li si, Milice?“
Snimak je iz Sombora. Kamera snima policajce u kordonu. Kadar se zadržava na mladoj policajki.
Čovek koji snima joj se obraća: „Milice, Milice…“
Neko dobacuje: „Jesi ti iz Kule, Milice?“
„Jesam, iz Kule sam“, kaže gotovo stidljivo Milica.
„To je ona Milica, MMA borac što je tukla studente“, primećuje neko.
I Milica Glušica za te ljude nije više MMA vicešampionka Evrope iz februara ove godine, već osoba koja je bez milosti, koristeći svoju veštinu, povredila troje ljudi ispred Policijske stanice Vračar. To ju je učinilo lokalno „poznatom“. Ipak, na opšte iznenađenje, Milica na kraju ovog klipa iz Sombora, nakon negodovanja građana, napušta kordon. Vidimo je kako stoji naslonjena na fasadu sa suzama u očima i štitom u ruci koji je potpuno izgubio smisao. Prilazi joj policajac, dvadesetogodišnji vršnjak u pokušaju da je uteši. Srpska melodrama 21. veka.
Zvezdu padalicu jure po ulici
Snimak je iz Loznice u kojoj „nepoželjna“ režimska pevačica Jelena Karleuša pokušava da održi bedno posećen koncert u centru grada. Snimak pokazuje šta znači po svaku cenu doći „mečki na rupu“ u ranjeni grad, nakon svih uvreda i poziva na obračun sa studentima i građanima. U gradu u kome se već godinama protestuje protiv projekta Rio Tinto, gnev bučnih građana je gotovo „jovobakićevski“. Okružena policijom i obezbeđenjem, ispljuvana i teško izvređana, Jelena Karleuša se s mukom probija do automobila koji je evakuišu iz Loznice
Teretana „Gvantamano“
Snimak iz Novog Sada pretenduje da bude profesionalan. Za razliku od prethodnih nije snimljen spontano. Kamera je u vrlo stabilnoj ruci i kreće se duž jedne teretane. Vidimo mladiće kojima su ruke vezane lisicama kako u pravilnim razmacima kleče duž zida teretane. Peti uhapšeni u nizu deluje kao totalni klinac koji ide u osnovnu školu. Glave su im okrenute ka zidu. Iznad njihovih glava u strogoj, pretećoj formaciji u tišini stoje poređani policijski službenici. Samo prvom policajcu moguće je identifikovati lice iz profila. Većina mladića koje kleče s vezanim rukama drži nekakvo parče papira. Iznad poslednjeg od mladića koji je na kolenima, klati se bokserska vreća za udaranje.
Gotovo je sigurno da je ovaj potpuno režiran kadar imao dublove što je posebno bolesna činjenica. Antička ozbiljnost policijskih službenika u teretani je na nivou.
„Snimamo za Informer i budite na nivou zadatka“.
Naručeni snimak se uz neviđeni propagandni rečnik vrteo na repeat na Vučićevićevoj televiziji. Poruka je bila:
„Svi ćete ovako završiti!“.
Ali, gle čuda, svima u ovom našem internet selu, prve asocijacije su bile fotografije ponižavanja zarobljenika od strane američke vojske i neljudski snimci koje smo gledali u logorima Gvantamano na Kubi i zatvoru Abu Graib u Iraku.
Propagandna laž je do besvesti ponavljana da bi zastrašila pobunjene građane. Ali Informer snimak iz novosadske policijske teretane u kome nema mnogo buke, sutradan je na ulice izveo mnogo više ljudi.
Dečak okrenut licem ka zemlji vezan je lisicama i do pojasa go. Drugog dečaka pridižu sa troatora i jedan od policajaca traži od njega da ispruži ruke kako bi mu stavio lisice. Snimak nema zvuk, ali celo telo dečaka podrhtava u velikom strahu i čini se kao da moli policajca da mu ne stavlja lisice
Kada je istina o torturi u američkim logorima isplivala u javnost, ključni dokazi na sudskim procesima bile su fotografije i snimci koji su pripadnici oružanih snaga sadistički beležili za lične potrebe.
Da su bar malkice obrazovani, režimski propagandisti ne bi snimali ovakve kontraproduktivne klipove. Istorija se ponavlja i samo režimi koji žive u diktatorovoj deluziji da će večno vladati ostavljaju za sobom ovakve zabeleške.
Nacistički propagandisti nisu imali nikakve sumnje da će Hitler vladati ostatkom čovečanstva narednih nekoliko vekova. Pedantno i vrlo profesionalno su beležili sopstvena zlodela. Kada su shvatili da je kraj blizu počeli su da uništavaju zločinačku arhivu. Ipak, mnogo toga je preživelo i pretvorio se u krucijalne dokaze zločina na Nirnberškom procesu. Tako je čak i igrani film „Večni Jevrejin“ („Der Ewige Jude“), Frica Hiplera iz 1940, koji je prikazivao antisemitske poruke i opravdavao progone, završio kao jedan od najvažnijih dokaznih materijala u suđenju nacističkim glavešinama.
Čitav svet je bio šokiran arhivskim snimcima u polučasovnom dokumentarnom filmu Alena Rena „Noć i magla“ („Nuit et Brouillard“), iz 1956. koji je jedanaest godina nakon kraja Drugog svetskog rata po prvi put srušio sve tabue i svetu prikazao strahote i užase nacističkih koncentracionih logora. Najšokantniji su bili oni snimci iz logora koji su nacisti sami beležili u uverenju da će vladati večno.
Istorija dokumentarnog filma koja je neodvojivi deo istorije ove planete govori da treba biti oprezan sa beleženjem i distribucijom propagandnih sadržaja čak i onda kada za trenutak pomislite da ste nepobedivi deo ekipe na vlasti koja će vladati večno.
Taj „Gvantanamo snimak“ iz novosadske policijske teretane bez mnogo zvukova i njegova idiotska distribucija na Vučićevićevoj televiziji bili su jako tupava ideja. Ni bučni snimci najbrutalnijeg policijskog nasilja nisu toliko motivisali građane koliko taj mutavi snimak ponižavanja koji je služba sama snimila. I nema jačeg fajla za „srpski Nirnberg“ kada uskoro dođe taj proces.
I zato oprez, Dragane i ostali. Jedino se Leni Rifenštal u svim sudskim procesima izvukla. Odrekla se Hitlera kao najgoreg manipulatora i monstruma na svetu. Vadila se na estetiku. Predstavila je sebe žrtvom. Najodvratnijom demagogijom uspela da ubedi sudije da je „samo radila svoj estetski posao“.
Postoji samo jedan mali problem. Rifenštal je bila beskrajno talentovana, a Vučičeva ekipa propagandista u koprodukciji sa BIA je skupina bednih amatera iz novosadske policijske teretane.
I zbog toga neće izbeći odgovornost. Zajedno sa naručiocima.
