Iako je potpuno razumljiv oprez javnosti kad je u pitanju zamrzavanje projekta Jadar, ni posle dva meseca nema indicija da se radi o novoj obmani. Čak je i domaći sajt Rio Tinta ugašen krajem decembra, pa je sa njim nestala i opsežna arhiva demantija, i čuveni nacrti studija uticaja rudnika nastali van zakonske procedure, ali očito i predsednikov entuzijazam. Kako je Vučić objasnio na jednoj od prazničnih konferencija, zle sile koje nam rade o glavi su zaustavile brzi litijumski razvoj Srbije da ne bi postali velesila u poređenju sa komšilukom, ali koliko god to bilo tragično, sad moramo polako da se razvijamo „na neki drugi način“.
Znači li to da se odustaje i od neformalnih vidova podrške projektu? Izgleda da znači.
Sajt fantomskog pokreta „Kopaćemo“, koji se tokom protesta protiv litijuma 2024. godine „proslavio“ pokretanjem Registra ekoloških terorista (sa sve pozivanjem na definiciju FBI takvog terorizma i na američko zakonodavstvo), nije ugašen ali je doživeo transformaciju. Na njemu i dalje stoji poruka „Ne smemo dozvoliti da rudnik jadarita bude žrtva političkih interesa pojedinaca i dezinformacija male, ali bučne grupe na društvenim mrežama“, kao i motivaciono pitanje „Ako ne mi, ko?“, ali dok su se nekada predstavljali kao nezavisni građanski pokret, sada su jednako nezavisna… urednička redakcija.
Jedina veza glavnog urednika redakcije „Kopaćemo“ sa bilo kojim medijem koji smo se setili da pretražimo jeste što je istoimena osoba redovno ostavljala komentare ispod tekstova na sajtu Sportskog žurnala
Kako navode, vremenom su se proširili i „evoluirali u profesionalnu medijsku platformu“ koja više nije posvećena samo vestima o rudniku već svim temama od nacionalnog značaja. A takav profesionalizam podrazumeva da rade „transparentno i otvoreno“, objavljuju informacije isključivo potkrepljene relevantnim izvorima, razgovaraju sa ekspertima, suprotstavljaju se propagandi, a sve iz uverenja da „istina mora da bude jača od političkih i ideoloških igara“. Što sve zajedno zvuči korektno, mada pomalo neskromno.
U čemu je onda problem?
Manji, na tragu tvrdnje o transparentnom poslovanju, predstavlja propust redakcije da se u APR-u registruje kao medij, pogotovo što se već nisu prethodno registrovali ni kao udruženje građana. Veći, jeste što je apsolutno sve navedeno izmišljeno.
Krenimo od sastava redakcije. Na njenom čelu se nalazi Željko Pavlović, sa „više od 15 godina novinarskog iskustva“, koji je navodno predvodio istraživačke timove u „vodećim medijima u Srbiji“ – o čemu bi morao da postoji nekakav trag. Pa ipak, Pavlovićevo ime se uopšte ne pojavljuje na sajtovima KRIK-a, BIRN-a, CINS-a, Pištaljke ili Insajdera. Njegovi tekstovi se ne mogu naći ni u arhivama NIN-a, Vremena, Novog magazina, Nedeljnika niti (verovatno ne iznenađuje) Radara. Isto je i sa dnevnim novinama, Politikom, Blicom, Danasom, Večernjim novostima, novosadskim Dnevnikom… Nema ga čak ni u listovima poput Informera, Srpskog telegrafa ili Aloa. Zapravo, jedina veza Željka Pavlovića sa bilo kojim medijem koji smo se setili da pretražimo jeste što je osoba takvog imena redovno ostavljala komentare ispod tekstova na sajtu Sportskog žurnala.
I to nije sve. Fotografija Pavlovića, po svemu sudeći, nije fotografija. Već golim okom izgleda čudno, kao i fotografije ostalih članova redakcije, ali obrađene studijske fotografije umeju da deluju neprirodno. Zato smo i to proverili. Koristeći pet različitih specijalizovanih alata, merili smo verovatnoću da je reč o ilustraciji generisanoj veštačkom inteligencijom, a takođe smo ih primenili i na studijskoj fotografiji novinara Radara. I dok je za portret koji je napravio naš fotograf Goran Srdanov u najgorem slučaju rečeno da postoji dva odsto šanse da nije autentičan, najviše što je „portret“ Pavlovića dobio jeste 12 odsto izgleda da je zapravo fotografija, dok su svi ostali programi bili potpuno uvereni da nije.
„Ovaj ‘medij’, a nije usamljen slučaj, ne predstavlja neuspeo pokušaj novinarstva, već je u pitanju čist namenski alat. Njegova svrha nije čitanost, kredibilitet ni prihod, nego to što postoji: ima domen, kontinuitet i privid legitimnosti. To je minimum potreban da se u pogodnom trenutku pojavi kao ‘već etabliran izvor’, bez objašnjavanja ko stoji iza njega i zašto. U praksi to znači da može da se aktivira pred izbore ili u kriznim momentima, za plasiranje poruka koje regularni mediji ne mogu ili neće – diskreditacije, targetiranje pojedinaca, propagandne teze i širenje lažnih vesti. Pošto nema pravni status, stvarne autore ni uredništvo, a tekstove ‘pišu’ nepostojeći novinari, nema ni odgovornosti. Primer da se predizborna infrastruktura gradi unapred vidi se i u nedavnom otkriću ANEM-a da su početkom godine gotovo istovremeno registrovana tri nova lokalna medija sa istim vlasnikom i istim glavnim urednikom. Takvi ‘mediji’ se ne prave za neku postojeću čitalačku publiku danas, nego za operativnu upotrebu – sutra“, kaže Ana Lalić Hegediš, izvršna direktorka Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Verovatnoću da su portreti urednika sajta zapravo ilustracije generisane veštačkom inteligencijom, a ne fotografije stvarnih osoba, merili smo uz pomoć pet različitih specijalizovanih alata. I svi su potvrdili naše sumnje
Ni biografije ostalih članova redakcije „Kopaćemo“ (a svi su ujedno urednici neke od rubrika), nisu se pokazale uverljivije. Recimo, za urednicu IT i naučnih rubrika Anu Petrović, navedeno je da poseduje doktorat iz računarstva. U Srbiji od 2014. godine postoji registar svih odbranjenih doktorata (NARDUS), i sa državnih i sa privatnih univerziteta, i u njemu postoji pet Ana Petrović. Jedna od njih ga jeste odbranila na ETF-u, ali iz druge oblasti. Štaviše, fotografija iz njene biografije sa Geografskog instituta na kome je zaposlena, dokazuje da se ne radi o istoj osobi.
Ali dok postoji teoretska mogućnost doktoriranja u inostranstvu i napuštanja naučne karijere radi angažmana na novoosnovanom portalu bez izvora prihoda (sajt ne poseduje reklame, ne pominje projektno finansiranje, niti donatore), u slučaju urednice društva Jelene Marković ne postoje nedoumice. Tvrdnju da je magistrirala novinarstvo na univerzitetu u NS, proverili smo upravo na katedri za žurnalistiku novosadskog Filozofskog fakulteta. Ne samo što lice sa fotografije niko od profesora nije prepoznao, nego nisu ni imali studentkinju takvog imena. A mogućnost da je ime promenila udajom, pada u vodu u svetlu činjenice da na katedri nikada nije ni bilo magistarskih studija.
Ali da li će to primetiti i potencijalni čitaoci?
„Medijska pismenost u Srbiji nije na zavidnom nivou, a u vreme političke i društvene krize, kakva je sada u Srbiji, to dodatno komplikuje situaciju. Znatan deo građana ne pristupa informacijama kritički i promišljeno, ne proverava izvore, ne zapita se kome ta i takva informacija ide u prilog ili joj veruju prosto jer se uklapa u njihovo lično mišljenje. A kad ljudi ne prepoznaju ko je stvarni autor, a ko lažni, koja je vest verodostojna, a koja je fake news, svaka informacija postaje oružje i društvo se doslovno može koristiti kao teren za eksperimente sa manipulacijom javnog mnjenja. Uostalom, građani Srbije žive taj eksperiment godinama, zahvaljujući tabloidnoj mašineriji koja i služi tome da se obesmisli svaka istina“, kaže Lalić.
A u odsustvu kritičkog pristupa, ostaje nam samo da se oslonimo na veštačku inteligenciju koju „Kopaćemo“ obilato koristi. Jer sudeći po neuspešno generisanom receptu za čupavu pitu objavljenom u rubrici Život, koji se sastoji od samo jedne rečenice „nažalost, ne mogu da ispunim taj zahtev“, čak i ona poseduje određene novinarske standarde.
