Ako ne kopiraju studentske i poteze pobunjenih građana, naše vlasti kopiraju same sebe, u grčevitoj nameri da isteraju svoje. Tako su, poput učenika Jovine gimnazije u Novom Sadu, u druge škole raspoređeni i đaci Pete beogradske gimnazije, čija četiri zahteva, izneta pred sve nivoe nadležnih, kao da ne nameravaju da ispune.
Prva dva zahteva – da se smeni v. d. direktora Danka Nešović, i da se putem redovne procedure za direktora izabere neko iz kolektiva, datiraju iz prvog talasa bojkota, započetog u februaru. Druga dva, da se konstituiše Školski odbor, nefunkcionalan od septembra, i da se na posao vrati više od 20 profesora, kojima Nešović nije produžila ugovore ili ih je suspendovala, bili su razlog nastavka blokade gimnazije, od 13. oktobra do 24. novembra.
A onda, svega par dana nakon što su učenici odlučili da prekinu blokadu, jer im je Ministarstvo prosvete obećalo da će konkurs pod tim uslovom biti raspisan, doneta je odluka da se Peta zatvori. „Objašnjenje Ministarstva glasilo je da mora da se sprovede sanitarna inspekcija, prekontroliše bezbednost, i izvrši popis imovine“, za Radar kaže Nemanja Milošević, predsednik Saveta roditelja đaka ove gimnazije.
Tim kvazimerama, đaci su prećutno optuženi da su vandali, teroristi i lopovi (ukratko, „obojeni revolucionari“), premda su zgradu cakum-pakum sredili (i okrečili), pre no što su iz nje izbačeni. Novo su stanje dokumentovali, a fotografije poslali na sve relevantne adrese. Ipak, strahuje se da im se svašta može „napakovati“, od naknadno ižvrljanih grafita, do ruiniranja inventara, i „podmetanja produkata Jovanjice“. Jer, škola je ostala otključana, a kontrola zatečene situacije nikako da započne.
Ućutkati najpametnije i najhrabrije
I površni pogled kroz sada zaključana vrata, daje idiličnu i tužnu sliku: kao u kakvom muzeju, u dnu savršeno čistog ulaza, naziru se police prepune pehara, dobijenih za razne uspehe učenika. E, njih takve, pametne, hrabre i odlučne, treba razdvojiti, da se bunt ne bi proširio na druge školske ustanove.
Zato oni sada uče u dve osnovne škole na Savskom vencu (umesto na matičnoj Paliluli), bez ikakvih indicija za povratak na staru adresu. U žiži pažnje javnosti još od imenovanja Danke Nešović za v. d. direktora, 21. februara.
Da podsetimo: Lejdi Dron Danka, kako glasi njen „brendirani“ nadimak, vezan za bivšu funkciju direktorke PP akademije za avijaciju, dovedena je da „smiri situaciju“ u Petoj. Nakon što je Borka Popović podnela ostavku, jer se saznalo da je vršila pritisak na zaposlene koji podržavaju pobunjene studente.
Da Lejdi Dron Danku niko tamo neće, pokazao je već 27. februar, kada je 76 nastavnika od njih 80, napustilo zbornicu pre zakazanog sastanka Nastavničkog veća. Njihov gest pozdravili su đaci ovacijama. Dovedena direktorka napustila je zgradu škole u pratnji policajaca u civilu, da bi je sledećeg dana zaključala.
Strah da im se nešto „ne napakuje“
Ovo je bio povod za masovnu pobunu učenika, koja je trajala sve do 5. maja, a onda je slomljena. Nastava je produžena do 11. jula (na plus 40, a bez klima-uređaja, i mogućnosti onlajn nastave). Početak nove školske godine doneo je nove pritiske – pomenute suspenzije i prekide ugovora eksternom nastavnom osoblju. Na njihova mesta dovedeni su (ne)podobni, skupljeni sa „koca i konopca“, i sa širokim spektrom gafova.
Sredinu oktobra označili su brojni protesti po srednjim i osnovnim školama. Peta beogradska ušla je u blokadu 13. u tom mesecu. Po zgradi su se sve češće viđali pripadnici JZO, pa i Marko Zafirović, zamenik ozloglašenog Marka Krička. Mešetarenje je krenulo među roditeljima koji su isprva složno podržavali svoju decu, pa je na uplitanje ubačenih elemenata („ćaci“ provenijencije), stvorena prosta većina (52 naspram 48 odsto) učenika koji su doneli odluku o prekidu „štrajka“.
Časovi se danas održavaju u popodnevnoj smeni OŠ „Isidora Sekulić“ i OŠ „Radojka Lakić“, kad osnovci svoje završe. Časovi traju 30 minuta, dok ostalih 15 služe za prosleđivanje sadržaja koje učenici još treba da savladaju. Pre podne se odvija onlajn nastava (naprasno moguća), te su đaci po ceo dan zauzeti.
Poput „Jovinih“ gimnazijalaca iz Novog Sada, u druge škole raspoređeni su i đaci Pete beogradske gimnazije, čija četiri zahteva, izneta pred sve nivoe nadležnih, vlasti kao da ne nameravaju da ispune
Profesorima se duguju dve plate. Neki od naknadno dovedenih, zamenjeni su još gorim. Obećani konkurs za direktora nikako da se raspiše, premda je probijen zakonski rok od četiri meseca do isteka drugog mandata Nešović. Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković odbija da primi roditelje, smatrajući ih „pretnjom po bezbednost“. Oni sami su podeljeni (kao uostalom i cela Srbija). Lejdi Dron Danka lebdi između dve osnovnoškolske ustanove, gde radno vreme provodi administracija. Radeći na ispisnicama za oko 200 đaka (brojka nije potvrđena), umesto da obračuna plate profesorima.
Za to vreme, učenici Jovine gimnazije u Novom Sadu, već se četvrti mesec školuju u rasejanju (u Mašinskoj, Hemijskoj i Saobraćajnoj školi), po odluci direktora Radivoja Stojkovića (poznatog po klečanju u školskom dvorištu). U etru figurira povod raseljavanja – potreba za statičkim ispitivanjem zgrade u kojoj je smeštena ova ustanova od nacionalnog značaja.
Režim ne zanimaju ni škola ni učenici
Pravi se razlog naslućuje – težnja da se ućutkaju đaci (takođe – pametni, hrabri i odlučni), u ime kojih se direktor Stojković sredinom decembra prošle godine javno izvinio tadašnjem premijeru Milošu Vučeviću, zbog navodnog primoravanja njegovog sina, a učenika Jovine gimnazije, da prisustvuje komemoracijama za nastradale na novosadskoj železničkoj stanici. Kako Stojković nije hteo da povuče izvinjenje, niti da sazove đački parlament sa ovom temom, i čak je određene učenike pozivao na razgovor u pratnji policije, ta škola je stupila u blokadu 16. decembra lane. Ostalo vam je sveže u sećanju, nadamo se.
„Svakim svojim potezom, vlasti dokazuju da ih ne zanima ni škola ni učenici“, zaključuje Tamara Injac, majka dva „Jovina“ maturanta. Posledica je činjenica, potvrđena u Petoj beogradskoj, da đaci jedva čekaju da kako-tako završe srednjoškolsko obrazovanje, da bi pobegli u inostranstvo, po rečima Nemanje Miloševića. Nama će ostati puste školske zgrade (na izvanrednim parcelama), dok se i one ne poruše, u cilju „napretka Srbije“ – preko raznih leks specijalisa.
