Ako odete na veb-prezentaciju kompanije Belgrade Waterfront i skrolujete do dna početne stranice, ispod podnaslova „Faza izgradnje“, dočekaće vas obaveštenje: „Izgradnja Beograda na vodi teče glatko.“ I to je, na svoj način, tačno. Služeći se plovidbenom terminologijom ove firme, izgradnja zaista teče, ali ne poput reke koja nosi život, već ovaj projekat, poput Save izlivenе iz korita, nosi i davi sve pred sobom. Ako danas krenete Bulevarom Vudroa Vilsona ka Savamali, prekoputa nekadašnje autobuske stanice (BAS), umesto krošnji i parka koji su tu donedavno postojali, dočekaće vas visoke ograde gradilišta. „Beograd na vodi i ovim projektom potvrđuje posvećenost očuvanju kulturnog identiteta grada, ulažući u infrastrukturu, javni prostor i nasleđe koje povezuje prošlost sa budućnošću“, ističe se u saopštenju na sajtu preduzeća koje je park star preko 120 godina upravo pretvorilo u gradilište za potrebe izgradnje garaže.
Tokom poslednjih meseci godine koju smo ispratili, dok smo posmatrali groteskne prizore pretvaranja Pionirskog parka u paravojno šatorsko naselje Ćacilend, neopaženo je prošlo, kao da je reč o sitnici, da je građanima, a zapravo celom gradu, istovremeno oduzet još jedan značajan park.Strategija vlasti je već viđena: stanovnike zatrpati paralelnim krizama kako bi se suštinski važne odluke donele ispod radara. Malo Ćacilenda, malo bezbednosnih pretnji i paranoje, puno prljavštine i betonizacije. Preplavljeni smo informacijama i drugim događajima čija skandaloznost pomera granice naše tolerancije prema lošim vestima. Park kod hotela Bristol, zvanično Park Bristol ili Svetonikolski park, jedan od najstarijih javnih parkova u Beogradu, nestao je tiho i temeljito. Nije bilo značajnih protesta, nije bilo javnih rasprava, ostao je samo osećaj da je grad spreman da uništi svoja „pluća“ bez ijednog pitanja.
Park kod hotela Bristol, zvanično Park Bristol ili Svetonikolski park, jedan od najstarijih javnih parkova u Beogradu, nestao je tiho i temeljito. Nije bilo značajnih protesta, nije bilo javnih rasprava, ostao je samo osećaj da je grad spreman da uništi svoja „pluća“
Ova zelena oaza je istorijski nastala iz bašte koju je početkom 20. veka napravio trgovac i zadužbinar Luka Ćelović, i tu je kasnije postavljen „Krst sa Malog pijaca“ iz 1862. godine, jedan od najstarijih beogradskih spomenika podignut u znak sećanja na neznane junake poginule prilikom oslobađanja Beograda 1806. Prostor parka pokrivao je oko 12.238 m²i zbog svoje pozicije bio je važna urbana zelena površina; nalazio se uz glavnu autobusku stanicu (koje takođe više nema), pa je tradicionalno bio prva „zelena slika“ prestonice u očima putnika koji su stizali u Beograd. Međutim,u poslednjih nekoliko godina park je pretrpeo značajan gubitak zelenila – do početka radova „rekonstrukcije“preostalo je svega 40–50 od nekadašnjih osamdesetak autohtonih vrsta drveća poput javora, platana i hrasta.
Od seče stabala na Kalemegdanu zbog planirane gondole (bilans štete: 47 stabala na Starom gradu i 108 na Novom Beogradu), betoniranja Svetosavskog platoa (tačan broj uništenih stabala nepoznat), preko Bajdine šume u Mirijevu, gde je planirano smanjenje šumske površine sa postojećih 80 odsto na svega 17 odsto, pa sve do najviše tačke Košutnjaka gde je predviđena gradnja na prostoru nekadašnjeg Avala filma, na delu je serijsko uništavanje javnih zelenih površina, o čemu smo već pisali u Radaru. Park kod hotela Bristol je samo najsvežiji primer tog procesa.
Prema dostupnoj dokumentaciji, u parku će biti sačuvano pet (!) odraslih stabala. Da dobro ste pročitali, pet, mada je autorka ovog teksta vireći kroz ogradu gradilišta izbrojala tri. U dokumentu koji je izdao gradski Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove nalazi se lista obaveznih i preporučenih elemenata koje bi novi park trebalo da sadrži, kao i specifikacija da će Beograd na vodi moći da ogradi park metalnom ili živom ogradom maksimalne visine do 1,2 metra. Takođe, izgradnja garaže mora da bude usklađena i sa projektom izgradnje novog mosta, kao i tunela od Ekonomskog fakulteta do Dunavske ulice, jer je to prioritetan „javni interes“.
Mlada stabla zasađena iznad betonske konstrukcije ne mogu zameniti odraslo drveće koje je decenijama formiralo mikroklimu, hladilo prostor, učestvovalo u prirodnoj regulaciji vazduha i upijalo padavine
Otrcana izanđala frazetina „javni interes“. Ali park Bristol ne nestaje zato što Beogradu nedostaje parking mesta ili što vapi za saobraćajnim rešenjima – što bi, u najmanju ruku, imalo smisla i stvarno bilo u interesu građana. Apsolutno nismo protiv povećanja broja garaža i parking mesta, to je u dvomilionskom gradu postalo neophodno, ali postavljamo pitanje zar mora po cenu drvoreda i zelenila? Ne moramo biti saobraćajni inženjeri da bismo uvideli očigledno, čak i da se u ovom gradu počupa i poslednje drvo i žbun, problem saobraćaja rešava samo metro. Da budemo jasni, odluka da se ispod parka Bristol iskopa dvoetažna podzemna garaža nije tehničko pitanje saobraćaja, već politička odluka o tome kome grad pripada. Beogradu na vodi, omnipotentnom investitoru, potrebno je da prostor bude očišćen od zelenila, „očišćen“ od navika starosedelaca Savamale, koji se takođe zamenjuju nekim novim stanarima sa više love i po meri ukusa vlastodržaca.
Preduzeće „Beograd na vodi“ obećava da će park, koji su upravo uništili, biti vraćen građanima u „unapređenom“ obliku, sa oko 200 novih sadnica posađenih na krovu garaže. Ta tvrdnja može zvučati tehnički korektno, ali je urbanistički i ekološki duboko problematična. Mlada stabla zasađena iznad betonske konstrukcije ne mogu zameniti odraslo drveće koje je decenijama formiralo mikroklimu, hladilo prostor, učestvovalo u prirodnoj regulaciji vazduha i upijalo padavine. Ukoliko se pak ne radi o mladim sadnicama već o presađivanju odraslih stabala, problem ostaje jednako složen – gotovo je izvesno da stvarnost neće odgovarati idiličnim renderima parka kojima „Beograd na vodi“ manipuliše javnošću. Strahujemo da ovo neće biti kopija visećih Vavilonskih vrtova već nova kopija Potemkinovih sela. Presađivanje odraslog drveća je skupa procedura sa relativno malim procentom uspešnosti, značajan broj stabala se nikada ne primi na novoj lokaciji. Drugim rečima, park se ne obnavlja, on se funkcionalno zamenjuje dekoracijom kao zamenom za realan ekosistem, dok se simulacija brige o javnom interesu građana (ili još jedna podvala) nastavlja.
Sa oko 14 kvadratnih metara zelenih površina po stanovniku Beograd je daleko ispod centralnoevropskog proseka, kao i ispod gradova u neposrednom okruženju sa kojima deli klimatske uslove
Precizan i pouzdan podatak o ukupnom broju stabala u Beogradu ne postoji i to nije slučajnost. Zato ćemo se osloniti na poslednje javno dostupne podatke te vrste, objavljene 2021. godine na Instagram nalogu JKP „Zelenilo Beograd“. Preduzeće tada navodi da su drvoredi „pluća grada“ (sa čime se, naravno, slažemo) i da komunalne službe održavaju i neguju 56.513 drvorednih stabala u 743 ulice Beograda. Impresivan broj, svakako, ali zastareo.
Prema važećim planskim dokumentima, Beograd je sa oko 19 odsto javnih zelenih površina početkom dvehiljaditih spao na približno deset odsto danas, dok pojedini nacrti budućih planova taj procenat spuštaju ispod devet.
Dok evropski gradovi planski šire parkove, projektuju zelene krovove i urbane šume, Beograd uporno radi suprotno – sužava, briše i premešta zelenilo tako da se više i ne vidi. Sa oko 14 kvadratnih metara zelenih površina po stanovniku Beograd je daleko ispod centralnoevropskog proseka, kao i ispod gradova u neposrednom okruženju sa kojima deli klimatske uslove, poput Ljubljane ili Beča, gde se zelenilo meri desetinama kvadrata po stanovniku i gde predstavlja bitan deo razvojne politike, a ne estetski dodatak u saksiji. Stanovnici beogradskih centralnih gradskih opština „imaju“ 2–3 metra kvadratna zelenila po glavi stanovnika – taman toliko da znaju šta je park, ali ne i dovoljno da udišu vazduh bez prašine ili otrovnih čestica.
Za kraj, podsetimo se reči arhitekte Hauarda Rorka, glavnog junaka kultnog romana Ajn Rend Veličanstveni izvor, koji se sukobljava sa endemskom korupcijom megalopolisa: „Pitanje nije ko će mi dozvoliti, već ko će me zaustaviti.“ U našem slučaju ta rečenica zvuči manje kao književna provokacija, a više kao opis stvarnosti, jer ovde, osim građana, nema nikoga ko bi zaustavio pomahnitalu vlast.
Stanovnici beogradskih centralnih gradskih opština „imaju“ 2–3 metra kvadratna zelenila po glavi stanovnika – taman toliko da znaju šta je park, ali ne i dovoljno da udišu vazduh bez prašine ili otrovnih čestica
Nisu čupanje i seča drveća u parkovima grada i na kraju uništavanje čitavih zelenih površina nevažna stvar.To je važno za kvalitet vazduha, za zdravlje stanovnika, za mesta gde se deca igraju i druže. Mislio bi čovek da to nešto znači, pogotovo kada postojeće Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju priča o nekim merama za povećanje nataliteta. Sve što vlast radi upravo je suprotno od stvaranja uslova za normalan i zdrav život budućih pokolenja.
