Zamisli ono što ću ti sada reći, zbog tebe.
Zamisli da si rođen u našoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji. Zamisli da si ceo život proveo tu, da si tu stvorio porodicu. Da si bio dobar i cenjen komšija, prijatelj, čovek kome se veruje.
Zamisli da si se posvetio sportu i biznisu. Sportu jer si borac, jer veruješ u disciplinu, trud i fer igru, jer veruješ da je život utakmica u kojoj mnogo toga zavisi od tebe samog. Zamisli da u sredini u kojoj živiš, mimo tvoje volje, moći i sistema vrednosti, dođe do sukoba. Do rata.
Šta radi ispravan čovek koji tome nije doprineo? Bori se.
Ne smeš da dozvoliš da te poraze sile i vrednosti u koje ne veruješ. Zamisli da te život dovede u situaciju da sopstvenim životom moraš da zaštitiš članove porodice svojih komšija Albanaca, jer ludilo rata donosi lude glave, a ti ne prihvataš takva pravila. Kažeš svojima da, ako nekome padne na pamet da „reši“ njih, prvo mora da „reši“ tebe.
Zamisli da se posle svega toga država Srbija povuče sa teritorije Kosova i Metohije, a ti ostaneš, sa svojim sugrađanima, sa svojim komšijama.
U tom beznađu gledaš kako se Srbi povlače, kako beže, kako nestaju. Odlučiš da to ne smeš da dozvoliš. Da opet moraš da uradiš sve što je do tebe, a posle toga neka Bog odigra svoju ulogu.
Organizuješ grupu ljudi kojima su ognjište, Kosovo i Metohija draži od života. Pregovaraš. Boriš se. Nadmudruješ mnogo jače u tom trenutku, i uspevaš da zaustaviš egzodus.
Zamisli da Srbi ostanu na severu Kosova, između ostalog zbog tvojih zasluga. Da im kupiš vreme da se konsoliduju. Da rezultat borbe tebe i tvojih prijatelja, koje su tada zvali „čuvari mosta“ bude to da Srbi i danas stoje na liniji razdvajanja koju ste vi povukli, svojim telima.
Zamisli snagu potrebnu da izdržiš kada te optužuju za ono protiv čega si ceo život stajao. Zamisli da te više od tri godine drže u pritvoru pod tom monstruoznom laži, van političkih tokova, kako bi oni koji su se dogovorili o sudbini Kosova i Metohije mogli nesmetano da sprovedu svoje planove
Zamisli dane, mesece i godine pritisaka, napada i stradanja, dok branite ono što ste zadržali kao svoje onda kada se država povukla. Zamisli da shvatiš da tu ne smeš da staviš tačku. Da moraš da nastaviš drugačije. Osmehom. Porukom pomirenja. Uverenjem da je moguće živeti zajedno, pod istim nebom i istim suncem. Zamisli da uđeš u ulogu u kojoj nikada ranije nisi bio, da se baviš politikom, da govoriš albanski i engleski.
Zamisli da se komšijama Albancima obraćaš njihovim jezikom i kažeš: da smo svi rođeni na istom prostoru, da mi ne možemo da se odreknemo našeg Kosova i Metohije, ali da moramo da nađemo način da živimo zajedno kao ljudi.
Zamisli da u toj borbi pronađu način da te lažno optuže, da te uhapse pod optužbom da si organizovao ubistva svojih sugrađana Albanaca.
Ne možeš ni da zamisliš koliko to može da pogodi čoveka koji je sve, samo ne to!
Zamisli snagu potrebnu da izdržiš kada te optužuju za ono protiv čega si ceo život stajao. Zamisli da te više od tri godine drže u pritvoru pod tom monstruoznom laži, van političkih tokova, kako bi oni koji su se dogovorili o sudbini Kosova i Metohije mogli nesmetano da sprovedu svoje planove.
Zamisli svedoke tužilaštva koji, umesto da te optuže da si im ugrozio člana porodice, traže dozvolu od sudskog veća da ti priđu i zagrle te u sudnici, jer te doživljavaju kao komšiju i prijatelja koga dugo nisu videli.
Zamisli te godine u ćeliji, sam sa sobom i mislima, dok jasno vidiš ko te namešta i zašto.
Ne zbog tebe, već zato što si smetnja dogovoru. Zato što si shvatio Kosovo i Metohiju kao obavezu prema precima i dug prema deci, a ne kao nešto čime se trguje zarad ličnih interesa.
Zamisli da ti u celoj toj borbi prete. Srbi. Da ti pale kancelariju i automobil. Da upadaju i lome po stanu pred detetom. Da ti stavljaju do znanja da se neće dobro završiti ako nastaviš mimo „dogovora“. Zamisli čoveka koji povlačenje doživljava kao poraz i predaju
Jesi li zamislio?
E sad dolazi najteži deo.
Zamisli da ti u celoj toj borbi prete. Srbi. Da ti pale kancelariju i automobil. Da upadaju i lome po stanu pred detetom. Da ti stavljaju do znanja da se neće dobro završiti ako nastaviš mimo „dogovora“.
Zamisli čoveka koji povlačenje doživljava kao poraz i predaju.
Čoveka koji veruje da kriminalci i trgovci ljudskim sudbinama ne smeju biti jači od vrednosti.
Zamisli da o svojoj ugroženosti obavestiš zvanični Beograd, Prištinu i KFOR. Da se obratiš svojoj državi! Bezbednosnim službama. Zato što veruješ da si postupio onako kako treba svaki Srbin koji želi dobro ovoj zemlji.
Zamisli da te nekoliko meseci kasnije ubiju u severnom delu Kosovske Mitrovice, na mestu koje je potpuno pokriveno kamerama. Da ti pucaju u leđa, ispred kancelarije u kojoj si nekada organizovao odbranu i zaustavio iseljavanje Srba.
Zamisli nakon toga osam godina ćutanja tvoje države.
Borbu tvojih najbližih da saznaju istinu. Državu koja ne vodi istragu. Kamere koje postoje, ali snimci ne.
Jesi li sve to zamislio?
E sada otvori oči.
Pogledaj u kakvoj državi i u kakvom sistemu živiš. Ja sam svoje uradio. Svestan da se ponekad zbog uverenja gubi i život, ali mi je bilo važno da se zna ko sam i za šta sam se borio.
Koliko god se oni trudili da prikriju istinu, moju misiju sam završio onako kako sam je i započeo, dostojanstveno, iskreno i patriotski.
Pogledaj u kakvoj državi i u kakvom sistemu živiš. Ja sam svoje uradio. Svestan da se ponekad zbog uverenja gubi i život, ali mi je bilo važno da se zna ko sam i za šta sam se borio
Zato nemoj više da zamišljaš. Pitaj se da li želiš da živiš u ovakvom sistemu.
Na vama je da kaznite odgovorne. Ne zbog mene. Zbog sebe, i zbog onih koji dolaze posle vas.
Ako to ne uradite, nemojte se ničemu boljem nadati.
Za kraj, sada pišem ja. Svakog dana od tog crnog 16. januara 2018. godine se pitam da li se dovoljno borim i da li dajem sve od sebe da moja porodica sazna istinu o tome ko nam je ubio Olivera. Imam taj unutrašnji osećaj koji me konstanto muči. Mislim da bi on, da su nam uloge zamenjene, uradio nešto više da se istina sazna.
Ja ću nastaviti dalje, kako znam i umem, dok ne dođemo do istine.
Bratanac, Aleksandar Ivanović
