Kada se Elizabet Blejk između dva svetska rata doselila u Beograd, morala je da pregrmi kulturološki sudar sa novom sredinom. U jednom pismu prijateljici u domovini primetila je da su političke rasprave u salonima srpskih intelektualaca veoma interesantne, ali da obično pred kraj večeri nastaje problem – tada iz nekih učesnika „progovori vino, pa više ni bog ne zna ko je za a ko protiv“. Čitalac je do sada svakako prepoznao Očeve i oce Slobodana Selenića, a nekih sto godina nakon što se u Beogradu čudila izmišljena Engleskinja, Beogradska arena je zbunila stvarne Nemce, i to nije imalo nikakve veze sa vinom.
Loš dan u ludnici
Bog zna šta je ekspedicija KK Bajern iz Minhena mislila 4. decembra uveče nakon što je izašla na domaći parket KK Partizan, na teren koji je odavno cementirao status „najvrelijeg“ u Evropi. Početni izlivi ljubavi upućeni Željku Obradoviću sigurno nisu iznenadili Bavarce, jer se i kod njih zna da je Žoc suveren evropske košarke, ali salva zvižduka kojom je značajan deo publike zasuo sopstvene igrače, zabezeknula bi i najhladnokrvnijeg Anglosaksonca. Nisu košarkaši Bajerna, naravno, videli sve što se na tribinama događalo, ali manijakalna atmosfera potopila je i njih.
Čini se da svako od otprilike 18.000 prisutnih ima sopstvenu ideju o tome za koga, protiv koga i kako treba navijati. Pojedinci napuštaju halu tek što je utakmica počela, brojniji pojedinci aplauzima pozdravljaju koševe Nemaca, a jednako brojni pokušavaju da ih nadjačaju. Ni ti potonji, međutim, nisu jedinstveni; načelno bodre tim, ali zadržavaju pravo da urliknu na pojedine igrače. Jedan od tih koji su na meti, centar Tajrik Džouns, do juče je (ili bar do početka sezone) bio ljubimac partizanovaca, između ostalog i zbog atraktivnih zakucavanja. Na jedno takvo zakucavanje u drugoj četvrtini publika reaguje odlučno podeljeno – trećina se raduje, trećina je gnevna, trećina ćuti jer ne zna šta bi sa sobom. Uz sve to, veliki deo prisutnih povremeno horski nešto poručuje nekom Vučiću i nekom Ostoji. Poruke su iz nemačke perspektive nerazumljive, ali uzimajući u obzir okolnosti, sigurno nisu ljubavne. U drugom poluvremenu se čini da su navijači većinom rešili da ipak poguraju tim do pobede, i crno-beli zaista u tome uspevaju, ali onda sledi završni preokret. Deo igrača smatra da treba pozdraviti navijače po ustaljenom ritualu, deo to odbija, i završava se kako je i počelo – salvama zvižduka.
Mnogi dušebrižnici „bušili“ su sa svih strana, što Željka, što svlačionicu, jer se u Srbiji ništa ne prašta tako lako kao uspeh – Vladimir Stanković
Da, 4. decembar je u Beogradskoj areni izgledao kao loš dan u ludnici, ali drugačije nije moglo da bude, jer je Željko Obradović jedan od očeva ili otaca evropske veličine Partizana. Iz Partizana je 1993. otišao kao čudotvorac, a 2021. se vratio kao mesija. I nije izneverio one koji su ga čekali.
„Želeo je da zajedničkim snagama naprave klub koji će se vratiti na staru slavu. Dovođeni su poznati igrači, a mnogima je razlog dolaska bio izazov da ih trenira Željko Obradović. Dvorana je bila dupke puna, obarani su rekordi u gledanosti, dobijena je trogodišnja licenca za učešće u Evroligi. I za to velike zasluge nosi Željko, jer je iza njega devet titula prvaka Evrope sa pet različitih klubova, 18 učešća na završnim turnirima najjačeg evropskog takmičenja, to jest ukupno 66 raznih osvojenih titula. E o takvom našem stručnjaku sam ovih dana pročitao da su ga navijači napravili većim nego što jeste. Nažalost, mnogi dušebrižnici ‘bušili’ su sa svih strana, što Željka, što svlačionicu, jer se u Srbiji ništa ne prašta tako lako kao uspeh“, smatra čuveni sportski novinar Vladimir Stanković.
Željko je podržao dobre zahteve studenata, i šta sad? Treba li i njemu to da zabrane? Šta onda da radimo mi ostali? Nećemo smeti ni da pogledamo levo ili desno – Dragoljub Vidačić
Partizanovci krive „bušače“ iz politike, iz kluba, iz redova sopstvenih igrača. Na Željkov odlazak su izvesno uticali i politički i klupski i sportski faktori, i treba sagledati svaki. Obradović je još krajem prošle godine podržao studentske proteste. Odbijao je da pohvali „velikog sportistu Aleksandra Vučića“, što je odavno obaveza svakog sportskog radnika koji u Srbiji ostvari ma kakav uspeh. To je platio bizarnom kombinacijom tabloidnih napada i tabloidnog svojatanja njegovih rezultata. Sa jedne strane – njegova slika iz večernjeg provoda, a ispod nje moralizatorski tekst. Sa druge – tvrdnja da je režim platio njegove pobede nad najjačim evropskim timovima.
„Košarka ne treba da bude igračka u rukama vlasti, da oni navodno nešto udeljuju, da navodno nečim rukovode. Na tribinama ne bi bilo pogrdnih skandiranja vlasti da je vlast normalna, ali pošto želi da se petlja i u to, ona sebi pripisuje i da je dovela Željka Obradovića. Što mu to nisu rekli kad su ga ’dovodili’? Ne bi došao nikad. Željko je podržao dobre zahteve studenata, i šta sad? Treba li i njemu to da zabrane? Šta onda da radimo mi ostali? Nećemo smeti ni da pogledamo levo ili desno“, kaže za Radar Dragoljub Vidačić, nekadašnji plejmejker i Partizana i Crvene zvezde, danas trener trebinjskog Leotara.
Političke i klupske razmirice
Politički i klupski faktori Željkove ostavke teško su razmrsivo klupko. Predsednik KK Partizan Ostoja Mijailović dolazi iz redova SNS, a i sam je postao tabloidna meta, baš zbog toga što nije uspeo da „kontroliše“ Željka, a pogotovo partizanovce. Navijači Partizana ratuju sa Vučićevim režimom zbog favorizovanja Crvene zvezde više od decenije, i na fudbalskim i na košarkaškim utakmicama, pa je krcata Beogradska arena mnogo pre pada novosadske nadstrešnice postala mesto na kome je Evropa mogla da čuje da u Srbiji postoji masovan bunt protiv vlasti. Sve to nikako nije moglo da prija Ostoji Mijailoviću, ali nije prijalo ni Željku Obradoviću. Žoc jeste jasno podržao studente, ali je istovremeno sportista, fanatični posvećenik, čovek koji smatra da u košarkaškim halama treba da postoji samo košarka.
Moguće je da je politička atmosfera u Srbiji doprinela Željkovoj odluci, ali Mijailović i Obradović imali su razloga za razlaz i mimo toga. U oproštajnom obraćanju crno-belom svetu Obradović je Mijailovića nazvao glavnim krivcem za stanje u klubu. Zamerio je nepotrebnu turneju u Australiji usred priprema za novu sezonu, tvrdio da je Dilan Osetkovski doveden u klub bez njegovog znanja i raznim primerima podvukao da klupski budžet nije bio onako visok kakvim ga je predsednik predstavljao. Taj je budžet i pre sezone otvorio još jedan front u Partizanu – između klupske uprave i navijača. Već preskupe sezonske ulaznice dodatno su poskupele, a klub je ukinuo i besplatan klupski jutjub-kanal – koji u svojoj kategoriji po gledanosti nije imao premca u Evropi – i zamenio ga plaćenim. Navijači Partizana bili su svesni da klupski budžet, nasuprot režimskim tvrdnjama, u sve većoj meri popunjavaju iz sopstvenog džepa, i hteli su rezultate. Mijailović je dolio ulje na razbuktalu vatru kada je pre početka sezone najavio „top šest”, to jest direktan plasman u nokaut fazu Evrolige, kao cilj.
Možda je u „pisanju istorije“, kako bi rekao Dragoljub Vidačić, ceo crno-beli kolektiv zaboravio na to da je Željko već uradio šta je trebalo – vratio je Partizan na evroligašku scenu.
Time dolazimo do sportskih razloga. Oba sagovornika Radara podsećaju da uloženi novac nije garancija za sportski uspeh. To naročito važi ako je uloženo manje od rivala, a Partizan naprosto nikada neće imati dovoljno para da parira glavnim španskim, grčkim, turskim kandidatima za trofej. Vidačić podseća da Partizan čak ni sa ogromnim magnetom Željkovog imena nije bio ni prvo ni drugo što je padalo na pamet najvrednijim košarkašima.
„Ako su igrači dolazili iz velikih klubova, uglavnom su stizali posle slabijih sezona, onda kada njihovi klubovi nisu hteli da ih zadrže. I bili su ono što smo očekivali, dobri evroligaški igrači, ali ne i prevaga“, smatra Vidačić.
Željko i Partizan su žrtve i sopstvenog uspeha. Povratnička sezona crno-belih u Evroligi, 2022/2023, bila je bajkovita. Proleća 2023. pred Partizanom je padalo sve što je u Evropi najmoćnije, crno-beli su dospeli među osam najboljih, a potom im je plasman na završni turnir izmakao na tragičan način koji se verovatno nikada nikome neće ponoviti. Zato su i navijači, makar i ne hteli, mislili da je da je ostvariv najlepši san, onaj u kome Željko desetu evropsku titulu osvaja tamo gde je osvojio prvu. I možda je u tom „pisanju istorije“, kako bi rekao Dragoljub Vidačić, ceo crno-beli kolektiv zaboravio na to da je Željko već uradio šta je trebalo.
„Da se Partizan vrati na evroligašku scenu. Sva očekivanja preko toga su po meni krajnje nerealna – i da Željko osvoji desetu titulu s Partizanom i da se u takvoj atmosferi, u takvom grču, razvijaju domaći mladi igrači, koji pritom i nisu najveći talenti u zemlji, jer su takvi već otišli u NBA.“
Život posle Željka
Veliko ime na klupi, veliki snovi u klubu i na tribinama, veliki budžet koji izgleda i nije bio tako veliki, stvorili su „savršenu oluju“. Partizanovu dosadašnju sezonu sumira to što Džabari Parker – jedino „premijum“ pojačanje Partizana, kako bi rekao jedan mladi košarkaški stručnjak – igra toliko loše da su ga navijači 4. decembra uvrstili među mete, uvereni da spada u grupu igrača koji su sabotirali Željka.
„Od početka sezone nešto se čudno dešavalo. Kao da je neko želeo da poseje zrno razdora u klubu. Karlik Džouns, osnovna karika u ekipi, već je na početku doživeo tešku povredu i van stroja je i dalje. Adekvatne zamene nije bilo, i utakmice su gubljene i onda kada se činilo da su već dobijene. Željko je govorio da nema kontrolu u svlačionici, da ga neki igrači obaveštavaju da su povređeni pred sam početak utakmice, da se u poluvremenu gledaju telefoni a ne sluša šta trener govori“, objašnjava Vladimir Stanković.
Sam Obradović je na oproštaju galantno skinuo svaku krivicu sa igrača, podseća Stanković. Molio je navijače da ih podrže, ali protiv Bajerna se videlo da to neće ići lako. Brojni se navijači brinu i za samu egzistenciju kluba, a umesno je pitati se i koliko će srpska košarka ubuduće zanimati strance. Željkovo prisustvo na Partizanovoj klupi drastično je uvećalo posetu čak i na Zvezdinim evroligaškim utakmicama, i taj gradski rivalitet postao je kontinentalna atrakcija.
Partizan će morati da nađe i novog trenera i nove košarkaše i novu upravu. Šest članova upravnog odbora već je podnelo ostavke, a Ostoju Mijailovića su navijači nepovratno obeležili kao glavnog krivca za kolaps.
„Partizan će nastaviti da postoji i posle Obradovića, ali to će biti nešto drugo, sigurno. Da li će se to odraziti na posećenost u dvoranama, teško je predvideti. Što se Željka Obradovića tiče, ostavio je odškrinuta vrata da se možda jednoga dana i vrati u klub koji najviše voli“, zaključuje Stanković.
Mnogo pre toga, Partizan će morati da nađe i novog trenera i nove košarkaše i novu upravu. Šest članova upravnog odbora već je podnelo ostavke, a Ostoju Mijailovića su navijači nepovratno obeležili kao glavnog krivca za kolaps. Naročito nakon prve reakcije na Željkovu ostavku, u kojoj se klub maltene rutinski zahvalio treneru na dotadašnjim uslugama. Klub je potom preko noći počeo da tvrdi da čini sve moguće – i nemoguće – da se Željko predomisli, ali bilo je prekasno. Možda je predsednik na trenutak ili dva pomislio da može da traje i bez Željka Obradovića. Ali kako bi se moglo bez čoveka za koga je smišljena parola „Volim Žoca više nego oca“?
